У мраку и смраду са пацовима, наказно ошишане: Стравично сведочанство о црвеном терору без казне
© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом
Пратите нас
Током истраживања, плашила сам се огрубелости. Када читате сведочење о насиљу, па о нечем горем, па нешто треће, имате утисак да оно које је слабије, третирате као нормално. Поред жена које су издржавале казне у затворима и логорима које зовемо Голи оток, обухватила сам и судбине оних које су страдале због љубави према браћи, мужевима, синовима.
Ово за Спутњик каже др Љубинка Шкодрић, виши научни сарадник Института за савремену историју у Београду, аутор књиге „Жене Голог отока“:
„Новка Вуксановић која је прошла нацистичке логоре, над њом су вршени медицински експерименти, говорила је да не сања ни Равенсбирк, ни Аушвиц, али је Голи оток и све преживљено на њему не оставља. Прогони и у сну и на јави''.
Књига Љубинке Шкодрић, у издању куће „Вукотић Медиа“ прва је историографска обрада питања жена од појаве Резолуције Информбироа, хапшења, преко затварања и мучења у логорима, до њихових судбина и кошмара по пуштању на слободу.
Основа за проучавање је попис кажњених који су прошли кроз логор од 1948. до 1961. године. Неки су и више пута били у затвору, на том попису је 16.090 људи. Из тог списка издвојила је жене, њих 1080.
Продужене казне - без пресуде
„Могле су бити кажњене на два различита начина, најчешће је и код мушкараца и код жена, примењивана административна казна. Не судски поступак, већ је за прекршај изрицана казну друштвено-корисног рада. Та казна је углавном трајала око 2 године. Тако је кажњено око 950 жена“.
Шкодрићева објашњава да су судске казне могле износити и по неколико десетина година. Међутим, женама које су биле осуђене на казну друштвено-корисним радом казна је могла бити продужена на још 2 године, па на још 2 године..:
„Имамо случај Браниславе Марковић која је дуже од 5 година била у разним логорима, кажњена је друштвено-корисним радом. Од жена које су судским путем осуђене најдужу казну издржала је лекарка Станојка Ђурић, у логорима је провела више од 7 година. Осим архивске грађе, током истраживања, велики значај имала су сећања која су поједине жене објавиле, пре свега Жени Лебл, затим Милке Жицине, Смиље Филипчев и других које су забележиле шта су преживале. Иако се овом темом на научни начин мало до сада бавило, она је једним малим делом позната јавности на основу објављених сећања“.
Љубинка Шкодрић - Жене Голог отока
© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом
Тортура као удар на женски идентитет
О тортури која је над затвореницима вршена, јавност помало зна и из књижевних дела, и из сведочења мушкараца. Међутим, Шкодрићева открива специфичности издржавања казне која је организована као стравичан систем узајамног понижавања, са посебним ударом на женски идентитет, све у циљу ревидирања става о Информбироу.
„Шпалир кроз који су сви пролазили кад кроче на острво је прво сећање. Тукле су их у низу дугом скоро хиљаду метара. Губиле су свест, крвариле, поједине су остале без зуба. Када би се завршио шпалир, новопридошле би биле шишане, намерно грубо шишане. После физичких страдања, доживеле би удар на женски идентитет. У мушким сећањима нема осврта на то, а оне се сећају како су шишане наказним маказама у фризуре које нису имале смисла. Чак је и Александар Ранковић, кад је посетио Голи оток, питао кажњене ко их је ошишао и зашто су тако ошишане“.
Носилац Партизанске споменице, докторка Стојанка Ђурић, има најдужи затворски стаж, ухапшена је у септембру 1948., пуштена тек 1955. године
© Фото : Спутњику уступила Љубинка Шкодрић
Шпалир је примењиван и касније у случајевима кажњавања појединих жена. Ауторка наводи да је Златана Поповић, како се њена сестра сећала, чак 30 пута кажњена шпалиром.
„Податак из сећања може бити неоснован, али сам у архивској грађи нашла да је само у новембру 1950. године два пута кажњена шпалиром. Организовани су и посебни шпалири, само да се неко вређа. Тако је Брана Марковић била кажњена шпалиром у коме је само пљувана и вређана. Казном која је била намењена њеном понижењу“.
Понижење горе од батина
Жене су кажњаване на различите начине, мучене и прекидом сна, целоноћним удисањем мокраће и измета. Оне које није било могуће сломити, натерати да ревидирају свој став о Совјетском Савезу и Стаљину, морале су и да спавају у узаном простору испод кревета, где су их јели пацови.
У посебном ризику биле су жене из такозване клозет екипе, казне која је такође била врста удара на женски идентитет:
„Кажњеница Јелена Хаџикан каже, Удба је намерно хтела да будемо прљаве, да смрдимо, да би нас на тај начин додатно понизила. Та врста кажњавања, чишћењем канализационих одвода, и то најчеше голим рукама, имала је два циља. Први је страховито понижење, а после тога им није било дозвољено да се оперу, па су сви бежали од њих, од њих се ширио несносан смрад. Са друге стране, оне су представљале хигијенски ризик за себе и околину“.
Бројне су биле церемоније понижавања и срамоћења жена Голог отока. Тешко им је падала и чињеница да их муче њихове дојучерашње саборкиње, жене са којима су прешле Сутјеску, Неретву, избориле слободу. Међу њима је и Миљуша Јовановић која је остала без стопала у Игманском маршу.
Ратни инвалид Миљуша Јовановић, позната по непоколебљивости, одлучности да не ревидира став о ИБ-у
© Фото : Спутњику уступила Љубинка Шкодрић
Информировски асови
Ова жена која је прошла сву наведену тортуру, седела је и туцала камен, каменом. Позната је по непоколебљивости и одлучности да не ревидира став. Није била једина.
„Те жене су веома битне у проучавању тог процеса. Једна од осталих затвореница их назива - Информбировски асови. Те жене су стварно биле асови и требало је заиста имати неисцрпну снагу, и физичку и психичку, да би се пружио отпор. Низ жена је успео да супротстави притиску. Једна од њих је Милљуша Јовановић, затим Бранислава Марковић, Јелена Хаџикан и низ других које су нашле снаге, не само да се супротставе, већ и да издрже све што их је то супротстављање коштало“.
Када су пуштене на слободу поново су их надзирали. Неке су поново хапшене, тешко су успевале да нађу посао, да остваре право на пензију. Од неких је очекивано да шпијунирају своје саборкиње, чланове породице.
Нико није одговарао
За мучења и злостављења жена нико није одговарао, ни у једној од република Југославије која се распала. Нови рат бацио је голготу осуђеника Голог отока у заборав.
Све кажњене жене, као главног, најсуровијег стражара логора наводе Марију Зелић која у интервјуима тврди да никада никога својом руком није ударила.
„Велики број кажњеница се после пуштања на слободу, у тежњи да избегне надзор у малој средини, доселио у Београд, где је живела и Марија Зелић. Оне су је сретале и у ранијим периодима, пре тих сведочења која се дешавају 1990. Неке су чак и причале да су је пљунуле на улици, али то је једино што је било. А она је наставила своју активност. Додељена је као подстанар књижевнику Радовану Зоговићу, да би га надзирала. Миљуша Јовановић је била забезекнута, дошла је код Зоговића у посету и тамо затекла Марију Зелић. Представници Службе безбедности који су спроводили репресију над кажњеницама били су део система чија се исправност није могла довести у питање“.
Управа женског логора - Марија Зелић и Веселин Поповић, стоје слева
© Фото : Спутњику уступила Љубинка Шкодрић
Сасечена младост најнапреднијих
Шкодрићева у књизи говорио о тешким и дуготрајне последицама боравка у логорима. Многим женама измењен је карактер, патиле су од депресије, апатичности, депримираности са знацима психотичких поремећаја.
Реч је о последицама систематског спречавања солидарности, емпатије, брижности, саосећања, о ударцу на формативне особине жена.
„Мушкарци и жене били су у сличним логорима, сличан је био однос према њима, али су га другачије доживљавали. Жене као највећи проблем истичу да су почеле да сумњају једна у другу, да губе поверење, да се међусовно оптужују. Нису биле у стању да се поверавају, разумеју, основне формативне женске особине, емпатија, осећање, нису могле да се развију“.
Ипак, по пуштању на слободу, оне развијају интерну мрежу женске солидарности, друже се, посећују, али воде рачуна да тиме не скрену пажњу на себе.
Више од половине жена, њих 55,74 одсто, у тренутку доношења резолуције Информбироа имало је између 18 и 27 година, живот им је прекинут у најплоднијем периоду.
„Биле су то већином службенице, ученице или студенткиње, најнапредније жене, у време када већински становништво живи на селу. Сасечен је најнапреднији део женске популације на почетку изградње сопствене каријере. Касније су тешко успевале да поврате позиције, остваре значајније помаке у односу на период пре казне“.
Др Љубинка Шкодрић, виши научни сарадник Института за савремену историју
© Sputnik / Дејан Симић
Погледајте и:
