https://sputnikportal.rs/20251018/vek-ruskog-puta--podvig-koji-su-u-planinama-srbije-mogli-da-izvedu-samo-belogardejci-1191522187.html

Век „Руског пута“ – Подвиг који су у планинама Србије могли да изведу само белогардејци

Век „Руског пута“ – Подвиг који су у планинама Србије могли да изведу само белогардејци

Sputnik Србија

Зашто је изабран баш планински простор, са оштром климом и тако тешким условима? Многи верују да је барон Врангел тражио услове који су слични руским. Пробили... 18.10.2025, Sputnik Србија

2025-10-18T12:00+0200

2025-10-18T12:00+0200

2025-10-18T12:00+0200

србија

србија

србија – друштво

русија

руска емиграција

козаци

изградња

пут

мирољуб милинчић

центар руског географског друштва у србији

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/0a/11/1191499519_0:197:1200:872_1920x0_80_0_0_a6fc56ee6390696fc1badd3eddfc436d.jpg

Ово за Спутњик поводом 100 година од изградње планинског пута од Врањске Бање до Босилеграда, на коме је радило око пет хиљада козака, каже директор Центра Руског географског друштва у Србији, Мирољуб Милинчић:„Пут је од 1921. до 1925. радила консолидована Кубањска козачка дивизија под командом генерала Василија Логвинова, који је у Врању 1923. године преминуо, заменио га је генерал Виктор Зборовски, а на одабир овако тешке деонице утицали су и мештани.“Краљ Александар Карађорђевић желео је да руским избеглицама, које су у нашу земљу стигле након Октобарске револуције, обезбеди достојанствен живот, посао. Они су му били захвални, радили су на корист Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али су и веровали да од тог рада имају користи.Центар на чијем је Милинчић челу посебно се бави траговима руске историје на нашим просторима. „Руски пут“ је његова велика тема, био је то један од већих пројеката руске заједнице на простору Краљевине.Поводом јубилеја Руски дом у Београду Спутњику је ексклузивно уступио фотографије изградње пута:То су могли само белогардејциИз данашње перспективе тешко је сагледати чињенице које су пратиле изградњу, али тај подухват и век касније изазива дивљење. За дивљење је упорност Руса, али и Срба са тог простора;„Првобитно је било планирано да пут буде изграђен од Врања, Врањске бање, преко Првонека и планине Дукат до Босилеграда, али су становници Криве Феје и околних места, причамо о 1921. години, били свесни колико су велики допринос дали током 1914. и 1915. у одбрани од бугарских окупатора. Тражили су од Краљевине СХС, имали су депутацију овде у Београду, ургенцију и протесте, да их тај пут не заобиђе. Тако је и изабрана дужа и тежа траса. Ту трасу су заправо једино белоградејци и могли да изведу“, каже Милинчић.Он подсећа да је у то време Србија измучена ратовима била у дефициту са радном снагом, али и у финансијском. Козаци су свакако одлучили да граде пут како би се одужили краљу Алексндру и Србији. Ову теорију поткрепљује једна важна чињеница:Додаје да је њихов интерес пре свега био да се јединица која је стигла са грчког острва Лемнос очува, да се сачува њена компактност, да се очува способност људи:„Верује се да су бирани тако тешки радови, јер су услови на изградњи тог пута по свему били слични, како се очекивало, новим будућим ратним дејствима за њихов повратак у руску империју. Дуго су се носили мишљу да ће се вратити кући и обновити је“.Градили по целој КраљевиниОко 4700 припадника Беле гарде радило је по пројекту два руска инжењера Позњакова и Цукинова. Велики изазов био је и како, где смесити све те људе. У том тренутку Врање, цела околина, имала је непуних 13 хиљада становника. Сместили су се у земунице, које су сами изградили.„Неки од тих објеката су сачувани, скоро у изворном облику, после 100 година. Поједини су управо обележени спомен плочама. Звали су их кантони, укопа се до половине, направи стреха и ту се живело. А они су и у тим тешким условима читали. Свака књига је тамо била злата вредна.Скоро сваки официр руске империје могао је да буде наставник математике, цртања и физичког васпитања у нашој школи. Имамо безброј таквих примера са бившим официрима“.Милинчић додаје да је доласком Руса неразвијени планински крај доживео неку врсту процвата, пре свега културолошки. Поред Срба и Бугара, имао је још једну нацију, њене вредне и образоване представнике. У заостао планински крај стигли су људи са књигама који знају да певају, плешу, рецитују, али и како се пројектује и гради пут.Бела емиграција, односно Кубањска дивизија, дала је велики допринос инфраструктурном опремању, не само Србије. Део јединице из Врања је отишао на простор Белог Манастира, тако да постоји и „Руски пут“ у данашњој Хрватској. Радили су путеве и у Босни и Херцеговини.„Они су радили пут и пругу од Краљева до Рашке, а затим продужетак до Косовске Митровице. Изградили су и пут преко Проклетија, преко Чакора и пут преко Качаника, у правцу Скопља. Урадили су и трасу од Крњаче, до Панчева, такозвани Панчвачки пут, француским новцем. Кад су Французи долазили да виде како теку радови, чудили су се, откуд толико Руса ту, како су баш они ангажовани у том послу“.Радови који су односили животеНаш саговорник додаје да би и данас био велики изазов направити пут који слави век постојања. Висинска разлика од Врањске бање до Бесне Кобиле, до превоја, је 1300 метара, а онда, преко Бесне Кобиле, према Димитровграду, 900 метара у силаску.Нажалост, у тешким условима рада било је и пуно губитака, многи су страдали током изградње пута. Сахрањени су на неколико локација, на мала, тада организована гробља.„Сахрањивани су и на оближним сеоским гробљима, а обележје су били дрвени крстови, који су временом, још током њиховог боравка тамо, пропадали. Гробна обележја замењена су са два велика споменика. Један је подигнут на изласку из села Корбевац, а други скоро на самом превоју, на врху Бесне Кобиле, на 1660 метара надморске висине“.Остали због љубавиО стручности руских инжењера и пожртвованости војника говори чињеница да је пут, 100 година касније, у функцији. Користи га локално становништво и неколико рудника тог краја. Део пута, до Криве Феје, данас има асфалту подлогу, одржава се за, нажалост, све мање становника. Шест до седам километара пута је скоро у изворном стању, какав је био пре једног века.„После завршетка Руског пута у околини Врања, добар део војника – радника је остао на том простору. Ту још увек има и њихових потомака, иако је највеће сведочанство о белим Русима остало на гробљима. Многи су се женили у самим селима, од Корбевца, Горње Љубате, Доње Љубате, а многи су остали и у Врању и Босилеграду. Тако да, трагова тог времена има и данас, има породица чији су прадедови белогардејци који су градили пругу и путеве по Србији.“У историји је остало забележено да се 20 година после изградње, 1944 године, кад је дошло до капитулације Бугарске, окупациона војска тим путем повукла.У обележавању стоте годишњице од изградње „Руског пута“ учестововао је и Руски дом и Руско-српски хуманитарни центар из Ниша чији представници последњих година, поводом јубилеја, марширају „Руским путем“. Помен страдалим војницима, који нису заборављени, служио је епископ врањски Пахомије.Полгедајте и:

србија

2025

Вести

sr_RS

србија, србија – друштво, русија, руска емиграција, козаци, изградња, пут, мирољуб милинчић, центар руског географског друштва у србији, развојни центар руског географског друштва у србији