Тајне епохе Петра Великог: Цар-горостас и Срби с којима је мењао историју /видео/
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Петар Велики није био само владар који је Русији отворио прозор ка Европи, створивши од ње моћну војну силу и средиште културе, него и човек који је личним примером учио своје сународнике како да служе отаџбини. Себе је видео и као покровитеља и заштитника других народа, међу којима су посебну улогу имали Срби.
Необична и веома сложена личност једног од најзначајнијих руских царева, као и посебна улога коју су током његове владавине имали поједини истакнути Срби, приказане су на изложби „Петар Велики и Србија“, која ће у оквиру манифестације „Дани Ермитажа“ публика моћи да погледа до 31. јануара у Руском дому у Београду.
На броду Петра Великог
Поставка обухвата аутентичне предмете – историјске експонате, слике, документе, раскошно украшене иконе, али и мултимедијални садржај, макете и анимације које употпуњују укупан доживљај епохе Петра Великог.
Простором у који је смештена поставка доминира велики дрвени брод, копија пловила из времена Петра Великог, на којем се налазе бројни експонати – документа, слике, цртежи, разни интерактивни садржаји и анимације.
„Брод, наравно, није експонат у класичном смислу, то је пре свега призор, утисак који добијамо пењући се на пловило које је Петар Први саградио. Пред собом имамо и призор главне поморске битке из његовог времена, битке код Гангута, а приказујемо је зато што је у њој одлучујућу улогу имао Матија Змајевић који је командовао првом линијом руских бродова“, објашњава кустос Наталија Бахарева.
Макета брода Петра Великог на изложби "Петар Велики и Србија" у Руском дому
© Лола Ђорђевић
Увод у изложбу је „врт“ на степеништу које води публику ка доњој галерији, у којој је постављена изложба, а дизајниран је по узору на вртове из времена Петра Великог.
„Ми смо уз помоћ цртежа и декорације преуредили Руски дом. И налазимо се у врту, где у нишама стоје скулптуре. То су четири нише дуж степеништа, у којима се мењају слике — мултимедијално моделоване за нашу изложбу - слике античких и италијанских скулптора, као и скулптора 18. века које су припадале Петру Првом. Почињемо приказ тим скулптурама зато што су набављене захваљујући Сави Владиславичу Рагузинском. И међу тим скулптурама налази се античка статуа Венере Тавридске, једно од главних ремек-дела“, наводи наша саговорница.
Аутентични предмети који су изложени у оквиру поставке преузети су, како каже кустоскиња, из разних музеја, архива, библиотека и манастира Србије.
„Посебно бих издвојила митру патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића. То је веома лепа митра и представља симбол везе Петра Првог и Српске православне цркве, јер је направљена у Русији и руски цар је даровао српском патријарху“, наводи наша саговорница.
Када је реч о експонатима из Ермитажа, централно место на изложби заузима портрет Петра Великог.
„Он је занимљив јер је то његов најпознатији и најпрепознатљивији портрет, за који је Петар Први позирао. Наши уметници-рестауратори су направили тачну реплику портрета специјално за ову изложбу, за Србију. Поред ње се налази копија отиска Петрове урке и њој, за разлику од других експоната, посетиоци могу да приђу, да је додирну и да упореде своју руку с руком Петра Првог“, истиче Бахарева.
Међу анимацијама које допуњавају изложбу јесу и оне које посетиоцима омогућавају да се упознају с Петровим бројним интересовањима, међу којима је било проучавање медицине, али и овладавање разним занатима, од столарског, до ковачког.
Петар Велики и Срби
Када је реч о односима Петра Великог са Србима, Бахарева истиче да је он себе видео као покровитеља и заштитника других блиских народа.
„Ако говоримо о војним догађајима, ту је постојала прагматичност, зато што Петар позива у службу стручњаке из разних земаља, укључујући и Србију, с територије која је сада део Црне Горе, из бивше Млетачке републике. Он почиње рат с Турцима, важна му је подршка других народа да би се водила заједничка борба. Ипак, чини ми се да је главно Петрово схватање себе као човека који штити и подржава друге народе, оне који су исте вере. И то је политика карактеристична за цареве и царице у 18. веку. После Петра Великог и Катарина Велика ће такође штитити припаднике исте вере“, наглашава наша саговорница.
Део изложбе "Петар Велики и Србија" у Руском дому у Београду
© Лола Ђорђевић
Према њеним речима, пре Петра Великог, руски цареви су пружали помоћ Србима, али је та подршка била заснована превасходно на помоћи манастирима, кроз издавање повеља, донације, поклањање књига и икона.
„Петар Велики сасвим другачије посматра своју улогу. Он се не ограничава само на помоћ конкретним манастирима, већ почиње да води веома активну спољну политику. Захваљујући њему, Русија постаје део паневропске политике. Он учествује у европским ратовима, путује – што је било незамисливо за Русију пре њега. Цар није напуштао границе своје државе. Петар иде у Европу да учи, да преговара“, истиче Бахарева.
На изложби су посебно издвојена петорица знаменитих Срба који су имали блиске односе с Петром Великим, а реч је о генералима Матији Змајевићу и Михајлу Милорадовићу, грофу Сави Владиславићу Рагузинском, патријарху Арсенију Трећем Чарнојевићу и Марку Мартиновићу, у чијој су се поморској школи у Перасту школовали руски племићи.
„Мислим да су Срби у том периоду гледали на Петра као на свог избавитеља, јер то је био последњи православни независни владар у Европи. И када је Петар почео да ствара империју, мислим да можда тада још није било неких посебних нада - млада земља, која нема своју професионалну војску, нема своју флоту, нема своју индустрију. И одједном, за неколико година, Петар потпуно мења своју државу - ствара моћну индустрију, војску и флоту које из године у годину побеђују најјачу војску Европе — војску шведског краља Карла Дванаестог“, објашњава саговорница Спутњика.
Према њеним речима, подршка Србима се наставила и након Петра Великог, посебно у време Катарине Велике, која је ратовала против Османског царства и залагала се за уједињење словенских народа.
Цар-горостас који није оклевао да засуче рукаве
Петар Велики је својим примером учио Русе како да служе држави, а током његове владавине било је сасвим уобичајено да прост човек, сељак, може постати највиши велможа, не захваљујући пореклу него уколико служи Русији.
„Он је, на пример, своју службу почео у војсци и морнарици – од најнижих чинова и напредовао је само за победе у биткама. Адмирал је постао веома касно, а до тада се формално потчињавао другим адмиралима. Сам је учио да гради куће, бродове, изучавао је разне занате и веома добро познавао цео процес у појединим занатима“, наводи наша саговорница.
Експонат с изложбе "Петар Велики и Србија" у Руском дому
© Лола Ђорђевић
Нежна рука која је умиривала врелу нарав
Веома је занимљив и његов однос са супругом, Катарином Првом, која је била простог порекла и у Русију је била доведена као заробљеница.
„Допала се Петру и он се венчао с њом и учинио је царицом. Била је снажна, издржљива особа, пратила је Петра током свих његових војних похода. Родила му је много деце, али, нажалост, у 18. веку је много деце умирало. Ипак, њена ћерка Јелисавета постаје руска царица у даљем периоду. И њен унук Петар Трећи биће руски цар“, наводи Бахарева.
Катарина је, према њеним речима, пре свега била чувар домаћег огњишта.
„Постоји веома дирљива преписка Петра с Катарином, када му она пише о деци, прилаже прамен косе, или моли децу да нешто напишу оцу. У писмима се Петар сасвим другачије појављује у односу на оно како га видимо иначе — није тако страшан, није тако властољубив. Поред тога, Катарина је поседовала чаробно својство да умири Петра. Он је заиста био човек веома нагле нарави. Понекад је падао у гнев, и док му не прође тај напад беса, било је опасно прилазити му. Катарина је полагала његову главу у своје крило и тако сатима седела, милујући га док спава, и тако успевала да умири те нападе гнева“, наводи Наталија Бахарева.
