Пропаст Запада сто година касније: Како су Срби и Руси читали немачког визионара
© Фото : Снимак екрана/Јутјуб/ThinkingWest / Освалд Шпенглер
Пратите нас
На недавно одржаном Сајму књига у Београду један од нових наслова који је привукао велику пажњу посетилаца био је „Пропаст Запада сто година касније – Освалд Шпенглер, Руси и Срби“, објављен у издању ,,Катене мунди”.
Реч је о збирци текстова који показују како су изузетни руски и српски мислиоци између два рата разумели и растумачили монументално дело немачког филозофа Освалда Шпенглера. Збирку је приредио уредник издавачке куће ,,Катена мунди" Владимир Димитријевић.
Ова књига је дошла у прави час, јер нас подсећа како се озбиљно мислило о историји, цивилизацији и судбини света. Када читате Берђајева, Франка или Степуна, видите да они прилазе Шпенглеру као изазову који се не може игнорисати. Зато кажем да нам ова књига показује како су умни Срби и Руси тумачили дело које је обликовало мишљење целог континента. И притом, наравно, видите колико су њихове дилеме и данас наше дилеме. Зато мислим да је ова књига важна не само као документ, него као жива мисаона провокација, објашњава Димитријевић за Спутњик.
Он подсећа да су руски филозофи први препознали важност Шпенглеровог дела, његово отварање питање краја европске епохе.
Руси су проценили да Шпенглер, упркос својим слабостима, уводи потпуно нову перспективу, јер цивилизацију посматра као организам који се рађа, расте и нестаје. Николај Берђајев је врло јасно говорио да Шпенглер наставља тамо где је Данилевски стао, иако га немачки аутор није помињао. И што је најважније, они су видели да је Шпенглер био тих, али не и површан пророк једног умирућег света. Зато је та руска рецепција и данас драгоцена, јер је проницљива, бритка и интелектуално поштена, каже Димитријевић.
Књига „Пропаст Запада сто година касније – Освалд Шпенглер, Руси и Срби“
© Фото : Сајт Катене мунди / Књига „Пропаст Запада сто година касније – Освалд Шпенглер, Руси и Срби“
Да је Шпенглер пре сто година описао стање света које данас живимо потврђују и три његова текста која су се нашла у овој књизи. Ти текстови, сматра Димитријевић, потврђују и показују његову пророчку димензију.
Када Шпенглер 1923. каже да Запад нема ни религију ни демографију, да га разарају обојене револуције и да је историјски уморан – то тада звучи као претеривање. Али данас звучи као дијагноза која се обистинила. Шпенглер пише одлучно, као човек који се не устручава да каже истину. И немојмо заборавити да је одбио понуде нациста, да није хтео сарадњу са њима ни по коју цену. То су чињенице које говоре о његовом интелектуалном интегритету и о томе да је био човек који мисли, а не човек који служи.
Шпенглерово виђење Запада је 1923. деловало као претеривање, али данас се, попут пророчанства, у целости обистинило.
Култура постаје цивилизација када остари
Једна од кључних теза „Пропасти Запада“ односи се на прелазак културе у цивилизацију. Шпенглер је веровао да свака култура траје око хиљаду година и да се, када изгуби унутрашњу енергију, претвара у цивилизацију.
Он увиђа да то више није жива духовна форма, већ пуки технички апарат друштва. Због тога фаустовску културу види као огромни лук од катедрала до техницизма, а симбол тог пада из културе у цивилизацију је управо прелазак са дела на реч, са стварања на управљање. Он верује да је Запад у тој фази исцрпљен, али истовремено наговештава да православни Исток има снагу за нови циклус. И то је мисао која је за Русе била веома важна, и остала је важна до данас, објашњава Димитријевић.
Он додаје да за разлику од тада водећих руских филозофа, бољшевици нису волели „Пропаст запада“ а ни оне који су ту књигу читали и о њој писали.
Лењин је полудео када је прочитао тај зборник текстова о Шпенглеру, то знамо из његових записа. Сматрао је да такво мишљење представља опасност јер не пристаје на идеолошку схему. Филозофи су због тога протерани – то је чувени филозофски пароброд. Да су остали још неколико година, вероватно би били ликвидирани. Али судбина је хтела да оплоде западну мисао, од Сорокина до Иљина, од Берђајева до Карсавина. То је била интелектуална емиграција каква се ретко виђа у историји, подсећа наш саговорник.
Шпенглер је веровао да свака култура траје хиљаду ходина и сматрао је да је Запад већ тада био исцрпљен. Он је истовремено наговестио да православни Исток има снагу за нови циклус.
© Фото : Снимак екрана/Јутјуб/Thomas Turek / Освалд Шпенглер
Српска култура као период између два бекства
Српска мисао је такође дала оригиналну рецепцију Шпенглера, посебно кроз дело Владимира Вујића. Први преводилац „Пропасти запада“ (објавио дело у издању Геце Кона) на невероватан начин је трагом немачког филозофа анализирао српску културу.
Вујић је говорио да је српска култура период између два бекства – Светог Саве у манастир и Доситеја из манастира. То је бриљантна слика, једноставна, а дубока. Он каже да смо напустили изворни лик Светог Саве, лик исихасте и литургијског човека и прихватили две псеудоморфозе: доситејевску просветитељску и епску његошевску. Те две енергије постале су замена за аутентичну духовност, а не њен наставак. Зато је Вујић тврдио да српска култура може да се обнови тек када се врати свом извору, а не имитацији туђих образаца.
Оно што је посебно занимљиво у читању „Пропасти запада“ са једновековне дистанце јесте свест о погубности сукоба Европе и Русије. Шпенглер пише да Немачка никада не сме да се сукоби са Русијом, јер би то био цивилизацијски злочин.
Ернст Никиш је још 1932. написао књигу „Хитлер као проклетство Немачке“ и јасно објаснио да је рат с Русијом пут у пропаст. Валтер Шубарт је говорио да Европа има душу у Русији, колико год то чудно звучало. Он тврди да европски походи на Русију нису израз снаге, него неуспешне тежње да се дође до сопствене дубине. То су мисли које данас звуче невероватно савремено, упозорава Димитријевић.
Шпенглер пише да Немачка никада не сме да се сукоби са Русијом, јер би то био цивилизацијски злочин.
На питање да ли ми данас заправо гледамо затварање још једног циклуса историје, Владимир Димитријевић одговара да ми то гледамо – из првог реда:
Ако Русија заиста постане оно што је у својим документима назвала „земља-цивилизација“, може сачувати своју душу и помоћи и другима да сачувају своје. Свет иде ка мултиполарности и то је процес који више нико не може зауставити. Ако се из кризе роди нови свет у којем ће бити места за човека и за разноврсне културе, онда све ово има смисла. Наравно, на људском плану, треба жалити за страдањима, али историјски – можда се рађа нешто ново.
Погледајте и:
