Заборављени хероји: Српски генерали који су исписали важна поглавља у руској историји
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
У сенци славних историјских победа Русије, које памтимо по одлучним владарима и храбрим војсковођама, остали су поједини Срби који су имали важне улоге у руској војсци, дипломатији и школству, али и у развијању и учвршћивању односа два народа. Сећање на њих освежава изложба у Народном музеју Србије „Трагови светлости – Срби у огледалу Ермитажа“.
Изложбу која је приређена у оквиру манифестације „Дани Ермитажа“ чине портрети руских генерала српског порекла који су учествовали у Отаџбинском рату - Николаја Вујића, Николаја Депрерадовића, Илије Дуке, Петра Ивелића, Михаила Милорадовића, Ивана Шевића и Ђорђа Манојловића, као и генерала-мајора Симеона Зорића, хероја Руско-турског рата (1768-1774) и истакнутог реформатора школства Теодора Јанковића Мирјевског.
„Реч је о уметничким копијама портрета који се налазе у Зимском дворцу, у Војној галерији Ермитажа, у којој су изложени портрети војсковођа, учесника у Отаџбинском рату. На челном месту у галерији приказан је цар Александар у пуној фигури, док су остали портрети углавном израђени као фигуре до појаса. Српски генерали су издвојени с идејом да се на неки начин врате кући, односно да њихови портрети дођу у Србију, као трајни поклон Историјском музеју Србије“, каже у разговору за Спутњик ауторка изложбе, кустоскиња Народног музеја Србије Милица Цицмил.
Портрети, како наводи наша саговорница, имају пре свега велику историјско-документарну вредност, јер представљају људе који су били веома важни у руској историји. Реч је о потомцима Срба из Хабзбуршке монархије и Војне крајине који су током Велике сеобе 1690. године, а потом и током већег дела 18. века, одлазили у Руско царство.
У два велика таласа, од Петра Великог, преко царице Јелисавете Петровне, до Катарине Велике, основане су две војно-административне области на територији данашње Украјине: Нова Србија у околини Кијева и Славнеосербија на подручју данашње Луганске и Доњецке области. То су, како наводи Милица Цицмил, биле новоослобођене, углавном опустошене територије које је Русија желела да насели поузданим, војно искусним становништвом.
Михаило Милорадовић – човек који је надмудрио Наполеона
Широј јавности је најпознатији генерал Михаило Милорадовић, који је сматран другим човеком руске војске, после главнокомандујућег руске армије у Отаџбинском рату Михаила Кутузова.
Потекао је из српске племићке породице Милорадовића, која се у 18. веку преселила у Русију и тамо стекла велики углед. Његов предак Стојан Милорадовић прешао је у Русију у време масовних сеоба Срба под царевима Петром Првим и Аном Првом. Породица је брзо постала део руског племства и дала више генерала.
Милорадовић је у војску ступио веома млад и истакао се прво у Руско-турским ратовима (1787-1791), када је служио под Суворовом. Под његовом командом борио се и против Француза у Италији и Швајцарској и стекао репутацију команданта који лично води нападе.
У ратовима против Наполеона учествовао је у свим кључним биткама: код Аустерлица 1805. године, где је командовао јединицама које су држале центар руске линије, у Бородинској и Тарутинској бици 1812. године, а потом у праћењу Наполеона, када је постао познат по „летећим одредима“, покретним ударним јединицама. Учествовао је и у „Бици народа“ код Лајпцига и у заузимању Париза 1814. Имао је велико политичко поверење руских царева Александра Првог и Николаја Првог.
„Милорадовић је био велики стратег. Посебно се истакао у Бородинској бици и одбрани Москве од француске инвазије. Својом стратегијом је практично успео да одбије француске нападе и Наполеона“, истиче Милица Цицмил.
Французи су, како објашњава наша саговорница, дошли на врата Москве, али је Милорадовић запретио да ће запалити град и упозорио их да не улазе унутра јер ће затећи ватру на све стране.
„Тиме је купио неких седам или осам сати за повлачење руске војске и цивила. Французи су, када су ушли у Москву, затекли местимичне пожаре широм града, што их је додатно одбило, јер је њихова војска већ била измучена, гладна, болесна, па су почели да се повлаче. Милорадовић је у том праћењу и постављању заседа Французима осмислио да на паралелним путевима руска војска чека француску. Французи то нису очекивали, а успут су их Руси нападали и све више их терали ка Паризу“, објашњава наша саговорница.
Након ратова, Милорадовић је постао једна од најмоћнијих личности у Русији. Био је војни генерал-губернатор Санкт Петербурга од 1818. до 1825. године, познат као изузетно вољен међу грађанима због отворености, духа и племенитости. Говорили су да је он „једини генерал ког се нису бојали, већ су га волели“.
„Важио је за врло скромног човека, који је увек делио с блиским људима све што је стекао и зарадио. Упркос бројним признањима, ордењу које је добио за војне заслуге, био је, заправо, врло сиромашан“, каже Милица Цицмил.
Милорадовић је погинуо крајем децембра 1825. године, када је изашао на Сенатски трг у Петербургу да преговара с декабристичким устаницима. Упркос великом ризику, покушао је лично да их наговори на мирно повлачење. Током преговора, побуњеник Михаил Петрашевски га је устрелио из пиштоља, а умро је неколико дана касније. Његова смрт дубоко је потресла Русију. Изгубили су не само хероја ратова, већ и једну од најпопуларнијих личности тог времена.
Теодор Јанковић Мирјевски – реформатор руског школства
Занимљива личност је и Теодор Јанковић Мирјевски, једини човек на изложби који није био војно лице.
„Он је неправедно запостављен. Још у време када је живео у Хабзбуршкој монархији, с обзиром на то да је у Бечу завршио филозофију, посветио се реформи школства на територији данашњег Баната и Румуније. Врло брзо се истакао у том послу и радио на ширењу образовања. То је био период када је постојала све већа потреба да се основно школство прошири на све друштвене слојеве. Мирјевски се томе посветио“, каже Милица Цицмил.
Он је био једини који је у Русију отишао на позив царице Катарине, са задатком да реформише школство и на територији Русије.
„У томе је свакако успео. Основао је прво руско министарство просвете, постао члан Руске академије наука. Његов утицај је био далекосежан и треба га запамтити и у нашим оквирима јер је написао први буквар и читанку на ћирилици, писао је просветитељски устав и практично ударио темеље српском образовању“, каже Милица Цицмил.
Галерија хероја Отаџбинског рата
„Војна галерија 1812“ је отворена 25. децембра 1826. године. На њеним зидовима се налазе 332 портрета руских генерала који су учествовали у рату 1812. (као и касније у страним походима 1813-1814). Идеју и реализацију пројекта подржао је цар Александар Први, као начин да се овековече подвизи војске и хероји, међу којима су главнокомандујући руске армије у Отаџбинском рату Михаил Кутузов, министар рата Михаил Барклај де Толи, генерали Петар Багратион и Алескеј Јермолов и многи други.
Портрете је израдио енглески сликар Џорџ Дау, уз помоћ асистената Вилхелма Голикеа и Александра Пољакова. Дау је успео да наслика више од 330 портрета захваљујући комбинацији изузетне организације, методичног система рада и поделе посла. Сваки портрет је имао унапред дефинисан положај фигуре, типичну униформу, боју позадине, позу генерала и величину платна.
„То је заиста био велики уметнички подухват, али то и није било тако чудно у 19. веку, па ни у претходним столећима, јер су уметници били хиперпродуктивни. Они углавном нису радили сами, већ у радионицама. Велики уметници су најчешће осмишљавали и завршавали дела, док су њихови шегрти радили већину посла“, наводи Милица Цицмил.
Голике и Пољаков су припремали платна, сликали детаље ордења, еполета, крагне, усклађивали боје и завршавали делове који нису захтевали Дауов лични печат. Дау је сликао лице, израз, сенку око очију и понекад руке. Савременици су сведочили о томе да је радио невероватно брзо - на једно лице је трошио један до три сата, а био је у стању да изради пет до шест портрета дневно.
Копије портрета који су стигли у Србију настале су у Лабораторији за научну рестаурацију слика на платну при музеју Ермитаж. Приликом њихове израде, сликари-рестауратори Ермитажа користили су историјску технику и технологију сликарског процеса, као и подлоге, текстуре, уљане боје и лакове који су по саставу слични оригиналним.
Изложба „Трагови светлости – Срби у огледалу Ермитажа“ може се погледати до 31. јануара, а копије портрета ће касније бити део сталне поставке Историјског музеја Србије, у одељку посвећеном руско-српским односима.
Изложба „Трагови светлости - Срби у огледалу Ермитажа“
© Sputnik / Лола Ђорђевић
