Редитељ Саша Хајдуковић открива за Спутњик: Шта се све кријe иза Тврђаве, а што је сада – лековито
© Фото : Александар Летић/Продукција Режим
Пратите нас
Не шири се мржња причом о стварима које су се десиле. Десила се издаја, то сви знамо. Као нација имамо карактерну грешку, ствари које су се десиле стављамо под тепих, у нади да се неће десити поново. А наше националне карактерне мане нису нешто што не можемо да превазиђемо. Требали би некако да их превазиђемо изнутра, мењајући се као појединци.
Ово за Спутњик каже Саша Хајдуковић, редитељ серије "Тврђава" која је за мале екране приковала све генерације, чији се успех може назвати и културним догађајем 2025. године:
"Могу да испричам хиљаде прича које сам чуо од људи из Крајине, какве су нелогичне наредбе добијали пре Олује и како су се повлачили. То је сигурно дошло из неког центра, договорено. Али ово није прича о Олуји, ово је пре свега прича о Луки и Дарији".
Хајдуковићев аутентични ауторски рукопис и велики таленат публика је препознала у серијама „Месо”, “Кости”, “Кожа”, по сценарију Николе Пејаковића.
Потресним причама малих људи, које заправо чине наше колективно искуство, поново је дао посебну емоцију и визуелни идентитет. Причу по сценарију Студента ФДУ из Книна, Горана Старчевића, креирао је са његовим професором Мирком Стојковићем и у њу увукао сваког ко је иоле завирио у догађаје који су претходили прогону народа из Крајине.
За Спутњик пре свега каже да је, иако није знао ко је сценариста, морао да се бави овим делом, јер је и "на папиру" било јасно о чему се ради. Било је живо, готово бајковито.
Одлучили сте да се бавите темом које је јако крхка, која као да је забрањена, отвори се једном годишње, у августу. Крхка тема којем се јако манипулише, позвали сте да разговарамо о нечему што нам се стварно десило, што је ужасна трагедија нашег народа...
Имамо један карактерни порив, кад је неки проблем, и у породици кажемо, ајде пусти, пусти то, нема везе. Чини ми се и као да имамо неку карактерну грешку, у смислу, кад нам се ствари десе, ми се не бавимо тим стварима, него ето, то се десило, ваљда неће више. Нико нам не брани да се тиме бавимо, ми просто нећемо да гледамо тамо. Кажу, што опет ратна серија? Како опет, колко их има, а колико се ствари десило? Зашто стално причамо о томе? Кажу да ћемо да ширимо мржњу. Мржња се шири и акумулира тако што се не прича о стварима које су се десиле.
Људи генерално нису претерано заинтересовани за ову тему, посебно у тренутку поларизације у нашем друштву, када је дошло и до отворене нетрпељивости према онима који су дошли у тој колони, јер им се учитава политика која смета. Сада су сви плакали због судбине тих људи, од које је прошло 30 година, како је то могуће?
Зато што ово није серија о Олуји, она је на крају, али то је серија о Луки и Дарији и њиховим породцама. Да смо правили серију о Олуји, опет не би никога занимала. То је прича о карактерима, прича о људима, о њиховом развоју и њиховим успонима, падовима у том дивљем времену које је и данас дивље, а тада је било баш дивље. Заиста мислим да увек карактери привлаче гледаоце. То увек привлачи, а рат, Олуја је контекст у којем се та ствар дешава.
"Тврђава" је приача о издаји српског народа у Крајини, али је пре свега прича о Луки и Дарији
© Фото : Александар Летић/Продукција Режим
Фасцинира ваш одабир глумаца, подела је маестрална, а највише привлачи пажњу млада екипа која је стала раме уз раме са бардовима нашег глумишта. Како сте нашли Дарију Вучко и Огњена Мићовића?
Они су били на кастингу, нисам их знао. Јану Бијелицу и Јована Јовановића сам знао, желео сам да радим с њима, с тим што су и он били на кастингу. Марко Тодоровић је играо и у "Кожи", мада и он је био на кастингу, и ту смо били у екипи, био је и продуцент Милош Аврамовић и Мирко Стојковић и диван кастинг директор Пацке који је и доводио људе. Јесте, то је био главни изазов, да се не види да млади имају мање филмског искуства, а њих двоје, Дарија и Огњен нису само морали да буду једнаки, већ и мало више од једнаких. Али нисам сумњао у њих, стварно нисам сумњао, преталентована су деца. Треба бити захвалан Богу што смо успели да се скупимо сви у том временском тренутку, на таквом тексту.
Део критичара каже да је мана серије што је политичко-безбедносни апарат Београда представљен као криминално срце таме и да се на томе превише инсистирало. Мирко Стојковић је покушавао те ствари да објасни током емитовања, какав је ваш утисак о том апарату који као да управља свим процесима?
Политички контекст ми је био значајан, да је причао о издаји, јер то јесте била издаја. Сви смо знали да је то издаја, да је договорено, као што се ратови договарају. Неки народ тамо гине, а неки седе и причају о томе, знају шта ће да се деси. Изнутра смо посматрали то, као неки антички свет, свет богова у који Лука успе да уђе, па види шта је. Одлуке које су се доносиле у Београду или неким другим центрима, утицале су на то шта се дешава тамо. Херојских ратова више нема, ако их је икада и било. А наш главни лик, то је генијални део сценарија, није херој, већ је антихерој. Није отишао у рат, иако у једном тренутку изгледа да ће бити ратник. Пребаци се, оде у неки пакао. Очекује гламур, али схвати шта се дешава у свету који је сматрао чистим, за неки моћни свет, код неког Дилпаре за кога је мислио да му је бољи од оца.
Бард нашег глумишта Мики Манојловић био је посебни гост серије
© Фото : Александар Летић/Продукција Режим
Критика је и на чињеницу да се из серије јасно не види геополитички тренутак у коме се радња дешава, да су карте у том тренутку биле такве, да је то просто морало да се деси. У првим епизодама уопште не можемо да наслутимо шири политички контекст, зашто?
Али Лука то не зна, тај контекст. Да би прича била прича, да би се добро испричала, не објашњавамо геополитичку ситуацију, него правимо један мит. Правимо народну песму. Као да сад полемишемо о Боју на Косову, је ли био Обилић или Кобилић, то није питање. Правиш мит, а мит је ствар која даје смисао, а не фактичке податке. То није важно за митску димензију приче, за драматургију, за нешто што је песма или икона. За нешто што треба да постоји као неко трансцендентално дело много је важнији карактер, драмски карактер, него фактографија. Она је оквир у ком се том карактеру нешто дешава, а хтео сам да гледоци виде колико Лука види - а он не види ништа.
Три деценије од тог рата и даље живимо у нестабилности. Србију притиска Европа да уведе санкције Русији, да се коначно определимо где ћемо, али макар смо самостална држава, вама у Бањалуку је дошао неки Немац и рекао, ја одлучујем шта је за вас најбоље. Где смо, јесмо ли ишта паметнији?
Нисмо, ништа паметнији нисмо од Шекспира, па на овамо. Гледамо личне интересе, за власт смо спремни да пређемо и на ову и на ону страну, врло мало се разуме шта је култура, културни оквир у којем се уопште крећеш. Не разумемо, и зато што неки људи који су изабрани да буду први међу нама уопште не разумеју о чему се ради. Али тако нам је одувек. Имамо мало тренутака мира, а онда опет креће неки хаос. Када анализираш скоро читав 20. век, ово сад, у односу на те катастрофе, није ништа. Али људска природа је увек људска природа, а те наше националне карактерне мане нису нешто што не можемо да превазиђемо, требали би некако да их превазиђемо изнутра, мењајући се као појединац, причајући приче једним другима и схватајући целокупну слику. Покушавајући кроз те приче да некако растемо као људи.
Млади глумци у главним улогама морали су и да "надиграју" искусне
© Фото : Александар Летић/Продукција Режим
Тврђава се јасно определила као српска серија, српска прича. Изазвали сте велику емоцију њеном темом, крајишком песмом. Направили сте преседан, јер су је прихватили и они који сматрају да је то нешто што ружи, да није довољно урбано, па и да је нешто ужасно.
Проблем је како се национално генерално схвата и користи, парадира се тим, гура се, а не разуме се о чему се ради. Гура се слика националног, као царево ново одело. Док треба. Чим национално постаје слика, оно постаје кич. И рат је кич. То је у ствари једна перверзна култура. Крајишка песма је чиста, искрена. То што се са њеном таквом употребом направило, да је то нешто што није урбано, то је једна ствар, али то за ту саму ствар не значи ништа.
Дуго смо вјћали око те песме, "Марама плава" била је у сценарију, неописиво ми је драго да смо је извели, да су је отпјевали глумци, на тај начин. Да су схватили суштину, да су је отпевали из срца, како треба.
Слика поларизације у нашем друштву је и чињеница да појединима смета ијекавица, посебно у јавном простору, сматрају је неприродном. Сада цитирају реплике из серије. Чини се да сте извојевали једну победу нашег заједничког културног простора?
Слажем се. Мени је тај језик исто јако певљив, изрази су врло шармантни, носе нешто посебно, поготово носе дух. Неки ведар дух и неку ведрину. Став према животу. То се све крије у тим изразима.
Зашто сте убили маестралног Јову Максића?
Нисам га ја убијао, и не Јову Максића, већ Никицу. Његова жртва је судбински била неминовна. Лука каже, Никица би пристао да он буде убијен, а да ми сви живимо. Он је такав човек, од поносног полицајца, свог на своме, долази до човека који је потпуно погубљен и који се идентификовао са земљом која нестаје, која се распада - до некога ко губи идентитет, али и постаје деда, добије другу врсту разлога за живот. Његов лик је баш трагичан, а Лука мора да постане вођа, односно да постане довољно зрео, да постане човек.
Хајдуковић и екипа "Тврђаве" успели су да дочарају предратни живот српског места на Северу Далмације
© Фото : Александар Летић/Продукција Режим
Да ли заиста сваке недеље играте мали фудбал, за кога навијате?
Четвртком. За Звезду.
Црвена Звезда има посебно место у серији, као ствар идентитета, ако навијаш за њу, онда си Србин, али гледалац из Книна ће приметити да је Звезда и више од тога, симбол игре, победе, али и наставка игре после пораза.
Знам. Композитор Петар Билбија ми је приччао о пречки донетој са Маракане после Бајерна. Исти однос имамо и ми из Бањалуке. Колико је моје разочарење кад дођем, па хоће, неће на утакмицу, шта мени значи та утакмица и колико. То је сцена између Петра и Луке на крову Маракане. Он је очаран тим симболом, а неком то не значи ништа. Показује и романтичну страну карактера, некога коме није само усе, насе, подасе, некога ко има идеал, какав год он био.
"Тврђава" је серија о трајној победи, пуна порука из наше хришћанске вере, које нису успутне, говоре нам одакле промена треба да крене, где је "тврђава", је ли и Лукина исповед са тим задатком?
Хтео сам да испричам причу и неко осећање те приче, а једна од кључних ствари је и Лукина исповед, за карактер Луке. Знали смо да је то једна од кључних сцена, на њој је Оги Мићевић посебно радио. Од тог тренутка кад то каже неком, кад се грех изговори свештенику, кад се каже самом себи и кад одзвони у свету, тек тад може да се схвати шта се дешава. И стварно од тог тренутка његов живот добија неку другу ноту.
Главна тема серије заправо је породица и љубав према другом, јаког православног духа, која има врло јасне поруке да људе треба прихватати онаквим какви јесу, да треба увек бити човек...
Надам се да тај дух има. Нисмо се трудили да остављамо поруке као поруке, надам се да је тај дух изнад читаве те апсурдности, и изнад аппсурдности те ситуације. Мени је јако битно да га поседује, што каже Кјешловски, да доведем људе испред цркве, па ако хоће нек уђе, ако неће... То мора да буде прво и то мора да буде изнад сваке политике, изнад свега националног. Не смемо да ставимо мржњу ником у срце. Без обзира што причамо о страшној теми, гледалац треба да изађе са осећањем љубави у највишем могућем смислу. То је идеја.
Погледајте и:
