Ово је позив да градимо тврђаву: Страшно српско страдање која се окончава победом и – Васкрсењем
14:00 28.12.2025 (Освежено: 22:12 28.12.2025)
© Фото : Продукција Режим
Пратите нас
Серија „Тврђава“ је задужбина оних који су је стварали, али и позив да градимо тврђаву Духа Светога - Цркву као заједницу љубави. Она је молитва за страдалнике, оне који носе крст тог великог страдања, али и молитва за генерације које долазе. Говори о поразима, а завршава се победом - Васкрсењем. Једнако је важно и што позива на дијалог.
Ово су речи свештеника Дарка Николића на трибини „Душа Тврђаве“ одржаној крајем прошле недеље у Дому културе „Студентски град“:
„Тврђава“ позива на дијалог, да коначно сазнамо шта нам се десило. Позива на истински дијалог, а он подразумева молитвени дух. Јер молитва није ништа друго него – дијалог“.
Док полемика о документаристичком, историјском и политичком аспекту догађаја које описује серија РТС-а „Тврђава“ не јењава на друштвеним мрежама и у телевизијским емисијама, отац Дарко отворио је причу о њеним духовним порукама, које су, верује, изнад свега.
Старешина параклиса Светог Јована Златоустог у Студентском граду, са благословом патријарха српског Порфирија, окупио је студенте и креаторе „Тврђаве“, сценаристе Горана Старчевића и Мирка Стојковића и редитеља Сашу Хајдуковића.
Због великог интересовања, трибина је из мале сале Дома културе "Студентски град" пресељена у библиотеку
© Фото : Милорад Марковић/ДКСГ
Умирање и поновно рађање
Јереј Николић, који је и водио трибину, најпре се осврнуо на глави лик - Луку Башу, око чије судбине и љубавне приче са Хрватицом Даријом, у контексту друштвено-политичких прилика земље која се распада, је изграђена серија.
„Његово одрастање и сазревање прати читав низ симболичних ’’умирања и рађања’’. Одраста кроз ломове. Дечак у њему „умире’’ рањавањем на ратишту, а поново се роди у болници на опоравку. Хромост је трајни траг његове ране која је последица греха, историје, наслеђа. Када се ослободи Дилпаре, принца таме тог времена и простора, и доноси одлуку да иде другим путем, препливавајући Дрину, као да се крсти у новог себе. У манастиру почиње да открива истину о себи, пореклу, породици, свету у коме је одрастао“, приметио је свештеник и додао да овај лик има свеобухватни значај, јер Лукино одрастање, падови и ломови, представљају наш лични, али и колективни пут.
У паду Крајине, протериванју 250 хиљада Срба из Хрватске, види јасну библијску паралелу као трагедију једног народа, епских размера. Према његовом тумачењу Лука и током те трагедије симболично тражи воду као алегорију на духовну жеђ. Покајање пред свештеником је његов чин уласка у истински живот, зрелост.
Горан Старчевић, сценариста серије "Тврђава"
© Фото : Милорад Марковић/ДКСГ
Последице греха предака
Посебан сегмент разговора односио се на трансгенерацијско преношење последица греха кроз лажну веру, опредељења и одлуке које су доношене у претходним генерацијама. А они који у овој причи доносе важне одлуке, не знају за Бога.
На питање да ли је Дилпара својеврсни Јуда, сценариста Горан Старчевић каже да се тај лик може и тако тумачити:
„Већина његових поступака иде из неке себичне љубави према свом сину, пристаје на разне дилове и пактове са ђаволима због којих ће многи људи патити, у племенитој намери да спасе свог сина. На крају га давањем кључева од свог аутомобила практично шаље у смрт и код гледаоца изазива емпатију, упркос томе што је многе унесрећио својим издајама“, рекао је Старчевич.
Он је подсетио да и у античким драмама постоји проклетство предака, које се рефлектује на наследника.
Професор Факултета драмских уметности, др. Мирко Стојковић, који је кратор серије
© Фото : Милорад Марковић/ДКСГ
Издаја због љубави или себичности
Друга линија последица греха, како је приметио јереј Николић, је наш однос према садашњем тренутку, несвест о дешавањима у другом делу државе, несвест о постојању другог, потреби да му се помогне, несвест о границама свога бића. Греха не - љубави, немогућности да направи искорак ка другом
Старчевић каже да је немар људи у Београду приказан у сцени у којој разговарају Београђанин Петар и Никица из Книна.
"Многи људи до рата нису ни знали да Срби живе у Хрватској. Да ли је то лични или немар система који није хтео да људима представи сазнање о припадницима свог народа ван Србије, не знамо“, приметио је Старчевић, који је студент Факултета драмских уметности.
Његов професор Мирко Стојковић каже да овај „грех“ добрим делом спада у замену теза:
„Направљена је замена теза око тога ко је водио ратове деведесетих, да је то била борба за Велику Србију. У том наративу прескаче се део да су Срби живели у Хрватској и на другим територијама где су били ратови. Млађој генерацији делује као да смо ми кренули у освајање, да би их окупирали“.
Млади присутни на овој трибини показали су да врло добро баратају чињеницама о догађајима из времена када нису били ни рођени.
Њихова опсервације, емотивни осврти на серију и питања ауторима осветлили су и друге тематске слојеве и духовне поруке серије.
Професор Стојковић је говорио и о синергији, заједничком раду, посвећености и окретању једних ка другима, људи који су радили на овом пројекту, учинили да серија има рекордну гледаност од прве епизоде.
Љубомир Бандовић у улози Веселина Дилпарића
© Фото : Продукција Режим
Колорит два света који се сударају
Хајдуковић, који је о „Души Тврђаве“ говорио путем видео линка из Бањалуке, посебно се осврнуо на игру светла и теме, како су је замислили креатори серије, а која је, судећи по реакцијама посетилаца трибине, оставила јак утисак на гледаоце.
Београд је оличен у персонофикацији ’’кнеза таме’’ у чије канџе упада антихерој Лука, али и цео народ Крајине која је осветљена и чиста.
Занимљиву игру светла и таме ликова и предела, два света који се сударају, аутори су нагласили и када главни лик гледа монахе како се моле и упознаје нови свет који не заслепљује, потпуно је другачији од таме Београда и светлости Книна.
„Моја идеја је била да то буде један филм, а два света која се сударају, свет у подруму у коме Игор држи шпијуна Мићка, више припада Београду него Книну, тренутак када се Дилпара појављује исто је више Београд него Книн. То смо имали као јасан концепт, а ипак смо пазили да не изгледа као друга серија, да се не осети разлика, све до екстремних употреба боја као што је црвенило”, рекао је Хајдуковић, који је открио и техничке детаље помоћу којих је дошао до посебног светла, сцене у Книну забележене су старим објективима, као у остварењу „Кум“, како би се добио утисак носталгичног.
Отац Дарко Николић организовао је и водио трибину "Душа Тврђаве"
© Sputnik / Сенка Милош
Тврђава је Христос
Главни јунак сину даје име Гаврило по Архангелу Гаврилу, приметио је модератор, уз подсећање да је он благовесник спасења. Серија се и завршава васкршњим ручком преживелих протагониста, пре којег се отац и син моле пред иконом архангела, а последњи кадар показује нови живот у утроби, љубав и наду, победу живота.
Серија која почиње „Крајем“, а завршава „Почетком“, јасно алудирајући на смрт и живот, гледаоце све време држи у атмосфери Великог петка, али нас и уводи у атмосферу Васкрсења.
Отац Дарко Николић каже да њена завршна сцена има литургијски, а тиме и есхатолошки карактер. Она оприсутњује атмосферу Царства Божјег:
„У хришћанству се тврђавом назива Христос, Богородица, назива се црква, али тврђава на коју је главни јунак позван да је сагради подразумева да кроз свој унутрашњи, ствара и спољни свет у коме ће бити простора за другог. Тврђава није зид који раздваја, већ душа која иде другоме у сусрет, која нас међусобно спаја, уводи у јединство и заједништво са другим“.
Он за Спутњик каже да су га након трибине контактирали студенти из Бањалуке са жељом да се овакав догађај одржи и на њиховом универзитету.
"Тврђава" је приача о издаји српског народа у Крајини, али је пре свега прича о Луки и Дарији
© Фото : Александар Летић/Продукција Режим
Погледајте и:
