https://sputnikportal.rs/20260104/teske-zivotne-odluke-sta-kada-roditelji-vise-ne-mogu-sami-video-1194405618.html
Тешке животне одлуке: Шта када родитељи више не могу сами /видео/
Тешке животне одлуке: Шта када родитељи више не могу сами /видео/
Sputnik Србија
Када родитељи више не могу да живе самостално, многе породице се први пут суочавају са питањем на које нису спремне: ко ће и на који начин бринути о њима... 04.01.2026, Sputnik Србија
2026-01-04T12:00+0100
2026-01-04T12:00+0100
2026-01-04T12:00+0100
друштво
друштво
србија – друштво
породица
старење
родитељи
деца
старачки дом
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/01/03/1194404947_0:959:2048:2111_1920x0_80_0_0_a04b7af5a7a820f0244ce4812b672581.jpg
Емоционални одговори на старење родитеља су снажни и присутни на обе стране – како самих родитеља тако и њихове деце. Старење, поред тога што утиче на физичко здравље, дубоко задире и у осећај достојанства, па многи старији људи тешко прихватају чињеницу да им је потребна помоћ. За њих је то често знак губитка самосталности, али и улоге коју су имали - да буду ослонац, а не неко коме је ослонац потребан. Зато неретко умањују проблеме, крију заборавност, бол или умор, говоре да је „све у реду“, па децу тако њихово старење често затекне неспремне, без јасног плана. Поред страха и бриге за родитеље, код деце се такође често јавља и осећај кривице – јер немају довољно времена, снаге или новца да буду присутни онолико колико би желели.Између љубави, бриге и одговорностиТај осећај гриже савести и дилема – да ли чинимо довољно - није изненађење за Вању Талески, социјалног радника и психотерапеута, некадашњег управника “Дома Стационар” Геронтолошког центра Београд, која у подкасту “Породично” објашњава да смо ми већим делом патријално друштво где је доминантни наратив у правцу тога да смо ми као деца увек ту за наше родитеље. Међутим, како додаје, ту се уметнуло још нешто, а то је посао, који сада избија на прво место па просто долази до размимоиложења у томе шта ми носимо као неку нашу аутентичну вредност и потребу, и онога што нам је наметнуто.“Са друге стране имамо родитеље који се суочавају са тим да се нешто озбиљно променило, схватају да више не могу сами, али не желе да тиме оптерећују децу. Али, треба имати на уму да у ситуацији када не постоје одређене психијатријске измењености, болести или неуролошка стања која нам не омогућавају да доносимо здраве одлуке, без обзира колико то било непријатно јер говоримо о нечему што је завршетак који све наш чека, ипак имамо простора да ми некако сами са собом, па и својим ближњима, односно децом, обавимо једну врсту разговора у начелу о томе шта би ко од нас волео и желео. Мислим да то јесте време када можемо да се чујемо шта ко и како види, јер оно што јесте кључ и чега се треба држати јесте - достојанствено старење, дакле да видимо шта је шта за кога”, наводи Вања Талески.То је, подвлачи, јако важно, јер се мора јасно дефинисати шта неко сматра катастрофом за живота, а шта неко види као помоћ која може да му се пружи.Достојанствено старењеПрема речима Радослава Миловановића, председника Удружења приватних установа социјалне заштите, ми као народ никада нисмо правовремени, па и овакве разговоре одлажемо колико год можемо.“Али, ми имамо и моралну и законску обавезу да се бавимо нашим старима, и имамо обавезу као њихова деца или најближи сродници да доносимо одлуку за њихову добробит, пре свега. Дакле, не само када су они дезоријентисани, то се подразумева и то је законом и регулисано, старатељствима и слично, него и када они можда нису толико баш нарушеног здравственог и уопште психичког стања, али ипак мало “бркају лончиће”, ипак су остали у неким другим временима, па смо ми ти који морамо да им приближимо и препознамо на време њихове потребе”, наводи Миловановић.Прве знаке да је старијима потребна помоћ је, како каже, стручним радницима врло лако да препознају:Предрасуде према старачким домовимаВероватно најтежа одлука је смештај у старачки дом, тим пре јер је, каже Миловановић, у нашем друштву присутна велика количина предрасуда према многим стварима, па и према домовима за старе и колективном смештају.“Мада морам да кажем да се већ неколико година уназад ситуација доста мења јер многи стари не желе да буду на терету својој деци, да им ремете животе и однос према њиховим породицама, послу и слично, па ако само чују нешто афирмативно о неком дому, услузи или уопште о систему, врло се лако одлучују на тај корак. За смештај у установи социјалне заштите неопходна је изражена воља у писаној форми од стране корисника, а у добром дому, па уопште и у систему, већ дуго се тражи место више. Нажалост, имамо делове Србије где нема домовског смештаја у понуди па је у то свакако потребно улагати, не само финансијски већ и емпатијски, емотивно”, оцењује Миловановић.Родитељи су, каже Вања Телески, често у страху од дома јер то је за њих нешто ново, делује прилично одбацујуће и резонира са јако тешким емоцијама. "И мени су такве реакције потпуно нормалне, међутим, треба имати на уму и шта се дешава са децом која, рецимо, јако дуго негују своје родитеље који су лошег физичког или менталног здравља. Некако у том дуготрајном периоду њихов идентитет се мења у правцу тога да постају само неговатељи, а све мање то што јесу. И онда у том процесу преласка из једног идентитета у други долази до проблема за саму децу, па се тако каже да, према истраживањима, у односу на општу популацију они људи који негују више од три године су у великом ризику од психијатријских обољења, најчешће депресије или кардиоваскуларних обољења, као и од такозваног изгарања. Дакле, сви смо томе склони у ситуацији ако то неговање потраје”, указује психотерапеут.Та, како каже, прилично безнадежна ситуација се прекида тиме што најчешће наш родитељ бива смештан у установу која јесте вид помоћи не само у родитељу него и његовом детету.Трансформација бриге“Дакле, то јесте процес који је захтеван и комплексан, али оно што је важно знати је да та брига коју осећамо за родитеље никада не престаје. Базично је то љубав, али ми ту бригу испољавамо на разне начине током година, па мислим да ово треба прихватити тако да се та брига трансформисала у то да ћу ја мог родитеља упутити у установу где ће неко адекватније и професионално бринути о њему, а ја ћу имати простора да се бринем и о себи јер и ја имам своје улоге – брачне, родитељске, професионалне и тако даље. Али, оно што је важно је да ће деца и даље моћи квалитетно да проводе време са својим родитељима у том дому”, истиче Вања Талески.Деца се, каже, не искључују на начин да са домом немају везе од тренутка када је родитељ тамо смештен.“Увек постоји простор да се испуни та потреба за квалитетним односом која постоји код неговатеља у ситуацији када су сместили свог родитеља у дом, нађе се начин да буду и даље присутни у животу својих родитеља. Они могу да долазе повремено и да помажу у неким активностима и са другим корисницима дома, да се друже, играју шах или обављају неку другу активност ако је на пример њихов родитељ дементан и не може више то да ради. То је за све јако битно”, закључује Вања Талески.
https://sputnikportal.rs/20251228/vazna-lekcija-i-pred-praznike-kako-porodica-pravilno-da-upravlja-kucnim-budzetom-video-1194170313.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Сандра Черин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Сандра Черин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Сандра Черин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
друштво, србија – друштво, породица, старење, родитељи, деца, старачки дом
друштво, србија – друштво, породица, старење, родитељи, деца, старачки дом
Тешке животне одлуке: Шта када родитељи више не могу сами /видео/
Када родитељи више не могу да живе самостално, многе породице се први пут суочавају са питањем на које нису спремне: ко ће и на који начин бринути о њима. Останак у сопственом дому уз помоћ, пресељење код деце или смештај у установу - опције постоје, али су често недовољно познате или тешко доступне.
Емоционални одговори на старење родитеља су снажни и присутни на обе стране – како самих родитеља тако и њихове деце. Старење, поред тога што утиче на физичко здравље, дубоко задире и у осећај достојанства, па многи старији људи тешко прихватају чињеницу да им је потребна помоћ. За њих је то често знак губитка самосталности, али и улоге коју су имали - да буду ослонац, а не неко коме је ослонац потребан. Зато неретко умањују проблеме, крију заборавност, бол или умор, говоре да је „све у реду“, па децу тако њихово старење често затекне неспремне, без јасног плана. Поред страха и бриге за родитеље, код деце се такође често јавља и осећај кривице – јер немају довољно времена, снаге или новца да буду присутни онолико колико би желели.
Између љубави, бриге и одговорности
Тај осећај гриже савести и дилема – да ли чинимо довољно - није изненађење за Вању Талески, социјалног радника и психотерапеута, некадашњег управника “Дома Стационар” Геронтолошког центра Београд, која у подкасту “Породично” објашњава да смо ми већим делом патријално друштво где је доминантни наратив у правцу тога да смо ми као деца увек ту за наше родитеље. Међутим, како додаје, ту се уметнуло још нешто, а то је посао, који сада избија на прво место па просто долази до размимоиложења у томе шта ми носимо као неку нашу аутентичну вредност и потребу, и онога што нам је наметнуто.
“Са друге стране имамо родитеље који се суочавају са тим да се нешто озбиљно променило, схватају да више не могу сами, али не желе да тиме оптерећују децу. Али, треба имати на уму да у ситуацији када не постоје одређене психијатријске измењености, болести или неуролошка стања која нам не омогућавају да доносимо здраве одлуке, без обзира колико то било непријатно јер говоримо о нечему што је завршетак који све наш чека, ипак имамо простора да ми некако сами са собом, па и својим ближњима, односно децом, обавимо једну врсту разговора у начелу о томе шта би ко од нас волео и желео. Мислим да то јесте време када можемо да се чујемо шта ко и како види, јер оно што јесте кључ и чега се треба држати јесте - достојанствено старење, дакле да видимо шта је шта за кога”, наводи Вања Талески.
То је, подвлачи, јако важно, јер се мора јасно дефинисати шта неко сматра катастрофом за живота, а шта неко види као помоћ која може да му се пружи.
“Све су то ствари које треба да се, како се то савременим речником каже, искомуницирају на време и када дође тај тренутак онда се просто прати прича. То, наравно, није једноставно, зато што смо и ми као деца ту оптерећени заиста једним великим емоционалним теретом и осећамо вероватно да имамо ограничено време да неке ствари прорадимо, завршимо или просто кажемо нашим родитељима. Зато је једноставно препорука да некако на време са нашим родитељима поразговарамо на ту тему док смо још сви прибрани и можемо да донесемо неке разумске одлуке или барем неке правце у којима ћемо се кретати”, указује социјални радник.
Према речима Радослава Миловановића, председника Удружења приватних установа социјалне заштите, ми као народ никада нисмо правовремени, па и овакве разговоре одлажемо колико год можемо.
“Али, ми имамо и моралну и законску обавезу да се бавимо нашим старима, и имамо обавезу као њихова деца или најближи сродници да доносимо одлуку за њихову добробит, пре свега. Дакле, не само када су они дезоријентисани, то се подразумева и то је законом и регулисано, старатељствима и слично, него и када они можда нису толико баш нарушеног здравственог и уопште психичког стања, али ипак мало “бркају лончиће”, ипак су остали у неким другим временима, па смо ми ти који морамо да им приближимо и препознамо на време њихове потребе”, наводи Миловановић.
Прве знаке да је старијима потребна помоћ је, како каже, стручним радницима врло лако да препознају:
“Али ту неку дезоријентисаност ми као деца јако тешко примећујемо и тешко се заправо миримо са тим, да тата или мама више нису онако снажне фигуре какве су биле некада. Зато одлука о виду помоћи коју ћемо им пружити мора да буде промишљена и донета у сарадњи са стручним лицима”, категоричан је Миловановић.
Предрасуде према старачким домовима
Вероватно најтежа одлука је смештај у старачки дом, тим пре јер је, каже Миловановић, у нашем друштву присутна велика количина предрасуда према многим стварима, па и према домовима за старе и колективном смештају.
“Мада морам да кажем да се већ неколико година уназад ситуација доста мења јер многи стари не желе да буду на терету својој деци, да им ремете животе и однос према њиховим породицама, послу и слично, па ако само чују нешто афирмативно о неком дому, услузи или уопште о систему, врло се лако одлучују на тај корак. За смештај у установи социјалне заштите неопходна је изражена воља у писаној форми од стране корисника, а у добром дому, па уопште и у систему, већ дуго се тражи место више. Нажалост, имамо делове Србије где нема домовског смештаја у понуди па је у то свакако потребно улагати, не само финансијски већ и емпатијски, емотивно”, оцењује Миловановић.
Родитељи су, каже Вања Телески, често у страху од дома јер то је за њих нешто ново, делује прилично одбацујуће и резонира са јако тешким емоцијама.
"И мени су такве реакције потпуно нормалне, међутим, треба имати на уму и шта се дешава са децом која, рецимо, јако дуго негују своје родитеље који су лошег физичког или менталног здравља. Некако у том дуготрајном периоду њихов идентитет се мења у правцу тога да постају само неговатељи, а све мање то што јесу. И онда у том процесу преласка из једног идентитета у други долази до проблема за саму децу, па се тако каже да, према истраживањима, у односу на општу популацију они људи који негују више од три године су у великом ризику од психијатријских обољења, најчешће депресије или кардиоваскуларних обољења, као и од такозваног изгарања. Дакле, сви смо томе склони у ситуацији ако то неговање потраје”, указује психотерапеут.
Та, како каже, прилично безнадежна ситуација се прекида тиме што најчешће наш родитељ бива смештан у установу која јесте вид помоћи не само у родитељу него и његовом детету.
“Дакле, то јесте процес који је захтеван и комплексан, али оно што је важно знати је да та брига коју осећамо за родитеље никада не престаје. Базично је то љубав, али ми ту бригу испољавамо на разне начине током година, па мислим да ово треба прихватити тако да се та брига трансформисала у то да ћу ја мог родитеља упутити у установу где ће неко адекватније и професионално бринути о њему, а ја ћу имати простора да се бринем и о себи јер и ја имам своје улоге – брачне, родитељске, професионалне и тако даље. Али, оно што је важно је да ће деца и даље моћи квалитетно да проводе време са својим родитељима у том дому”, истиче Вања Талески.
Деца се, каже, не искључују на начин да са домом немају везе од тренутка када је родитељ тамо смештен.
“Увек постоји простор да се испуни та потреба за квалитетним односом која постоји код неговатеља у ситуацији када су сместили свог родитеља у дом, нађе се начин да буду и даље присутни у животу својих родитеља. Они могу да долазе повремено и да помажу у неким активностима и са другим корисницима дома, да се друже, играју шах или обављају неку другу активност ако је на пример њихов родитељ дементан и не може више то да ради. То је за све јако битно”, закључује Вања Талески.
