Када дијагноза постане алиби: опасна замка савремене психологије
© Sputnik / Александр Кряжев
/ Пратите нас
Живот није лак ни за кога, али тек када му храбро кренемо у сусрет, чак и ако то боли, он добија пуноћу и смисао, каже у разговору за Спутњик Стефан Јеротић, аутор књиге „Нико није рекао да ће бити лако“, коју је објавила београдска Лагуна.
Књигу чине приче које су засноване на ауторовом професионалном искуству, а писане су с великом дозом емпатије и топлине, не само према људима с којима се Јеротић сусретао у ординацији, него према човеку као бићу које пати. Аутор је, истовремено, веома искрен према самом себи и према читаоцима, јер одважно говори о свим изазовима с којима се као професионалац, позван да помаже људима, суочава у својој ординацији.
Храброст да се иде ка искуству
Полазна тачка Јеротићевог размишљања јесте прихватање егзистенцијалне чињенице да је живот тежак, и то за све. Разлика међу људима није у томе да ли ће се са изазовима суочити, већ како ће на њих одговорити.
„У животу се сусрећемо с разнoразним изазовима, на које можемо да одговоримо или да не одговоримо. Али и то неодговарање је нека врста одговора. Можемо да се крећемо ка искуству, чак и ако је оно болно, или да од искуства бежимо у апатију. Оног тренутка када кренемо ка искуству, показујемо храброст и одважност, а управо то животу даје пуноћу“, каже Стефан Јеротић.
Према његовим речима, одговор на изазов није питање оптимизма, већ зрелости. Суочавање с болним искуствима омогућава човеку да се повеже са „ширим концептом живота“ и да постепено превазиђе осећај да је патња нешто што га изолује од других.
Сваки човек је свет за себе, али патња има обрасце
Иако књига описује разне психичке поремећаје – од депресије и паничних напада до анорексије и граничног поремећаја личности – Јеротић непрестано подвлачи да се не лечи дијагноза, већ човек.
„Ако говоримо о поремећајима у ужем смислу, ми и даље не знамо шта је оно што их изазива. У томе учествује више чинилаца – биолошки, генетски, психолошки и друштвени. Код сваког човека се разликује сегмент на који треба ставити највећу тежину, јер свако људско искуство представља јединствену причу, испуњену конкретним догађајима“, наглашава психијатар.
Ипак, управо захваљујући клиничком искуству, могуће је уочити проблеме и изазове који су заједнички свим људима.
„Начини на које људи долазе до патње чине одређене обрасце. У њиховој основи су страх од емотивног губитка, од губитка контроле, од губитка смисла, страх од непознатог. Али општи савети нису много корисни. Битно је како је једном конкретном човеку било у његовим околностима и да читалац то проживи заједно са њим, као што сам и ја проживљавао са својим пацијентима“, наводи наш саговорник.
Психијатар није изван односа
Једна од најважнијих порука књиге односи се на улогу самог терапеута. Јеротић отворено руши илузију о психијатру као дистанцираном стручњаку који „поправља“ друге људе.
„Илузија је да неко може да дође код психијатра и да добије упутства која ће применити у свом животу и да тако реши проблеме. Ми постојимо у садејству једни с другима, у непрекидној мрежи односа. Психотерапија се бави најосетљивијим деловима нечијег живота и односити се према томе с дистанце је нереално – то не постоји“, категоричан је Јеротић.
Он наглашава да и сам терапеут у сваки однос с пацијентом улази као човек – са својим болним искуствима, слабостима, предубеђењима, моралним ставовима.
„И ја сам човек који има своја размишљања, осећања, предубеђења и несвесне импулсе. Постоји стручни део који ми омогућава да се кроз ту ‘шуму’ крећем на специфичан начин, али увиди не долазе зато што ја имам неку посебну моћ. Они увек настају кроз однос два човека“, напомиње Стефан Јеротић.
Граничност: склоност није неминовност
Гранични поремећај личности Јеротић издваја као један од најзахтевнијих, управо зато што не постоје брзе интервенције које могу одмах уклонити патњу.
„Код граничне личности не постоје брза решења. Проблеми су присутни све време – некад боље, некад горе – и често се описују као унутрашња празнина или немогућност човека да воли сам себе. То је нешто што траје од адолесценције, па и од детињства“, наводи психијатар.
Ипак, он одлучно одбацује идеју фатализма.
„Граничност није неминовност, већ склоност. Могуће је да сам склонији бурним реакцијама, експлозијама, идеализацији и разочарањима, али то не значи да сам осуђен на патњу до краја живота. Граничност уопште није ретка и често носи посебан сензибилитет. Многи успешни и талентовани људи, нарочито у уметности, имају тај тип структуре личности“, наглашава наш саговорник.
Дијагнозе с интернета и бег од одговорности
Посебно место у књизи има осврт на савремени тренд дијагностиковања психичких поремећаја уз помоћ интернета, који је преплављен стручним текстовима о разним душевним тегобама, али и инстант саветима из домена „популарне психологије“.
„То је мач с две оштрице. С једне стране, просвећеност је драгоцена – говорити о постпарталној депресији или психози некоме може да спаси живот. С друге стране, постоји и огромна опасност да се психички поремећаји схвате површно и погрешно, јер су они увек везани за субјективни доживљај. То није као у кардиологији, у којој постоји објективни налаз“, упозорава Јеротић.
У једној од прича психијатар нам показује шта се догађа када човек психијатријску дијагнозу, коју је сам себи доделио, користи као оправдање за неуспех.
„Врло је заводљиво рећи: нисам крив ја, крив је ADHD. Или: нисам крив ја, крив је нарцис. А суштинско питање је – ко сам ја онда када нисам успешан онако како мислим да морам бити? Живимо у култури која награђује екстровертност, континуитет пажње и успех по одређеним стандардима, али то не значи да су такви људи вреднији од других“, наводи психијатар.
Потиснута туга и хронична депресија
Јеротић прави јасну разлику између здравих емоција и патолошких стања, али упозорава да непроживљена туга има високу цену.
„Сваки губитак захтева жаловање. То не мора бити реалан губитак, може бити и губитак измаштане будућности за коју сам мислио да ми припада. Ако то игноришемо, ако се анестезирамо алкохолом, психоактивним супстанцама, куповином, интернетом, зависношћу од друштвених мрежа – то је маскирана депресија“, наводи Јеротић.
Последице таквог избегавања, како каже наш саговорник, могу бити дуготрајне.
„Ако нешто није ожаљено како треба, то уводи у хронично стање. Хронична депресија може да траје годинама. Људи често функционишу споља, иду на посао, али имају висок степен унутрашње патње. И онда је много теже поново се вратити на то место где је бол настао“, указује аутор књиге
Живот као целина, не као идеал
На крају, Јеротић се враћа најширој, духовној перспективи, закључујући да покушај да се живот „очисти“ од бола води води у још већу патњу.
„Не можемо да цепкамо живот и да из њега избацимо оно што нам се не допада. Живот се може сагледати искључиво као целина – и добро и лоше. Када прихватимо ту целину, долазимо до става да је живот као такав драгоцен“, наглашава аутор књиге.
У том прихватању патње, како каже наш саговорник, лежи и могућност њеног превазилажења.
„То је повезивање с нечим вишим што нам омогућава да и оно што нам се не допада у животу не буде нужно повезано с менталним поремећајем или неподношљивом патњом. Суочавање, гледање лицем у лице – то је једини одговор“, закључује Стефан Јеротић.
Погледајте и:
