https://sputnikportal.rs/20260107/novi-glas-i-novi-zvuci-u-poeziji-ane-ahmatove-1194441880.html
Нови глас и нови звуци у поезији Ане Ахматове
Нови глас и нови звуци у поезији Ане Ахматове
Sputnik Србија
Нико за мене неће знати. Трулиће књиге у ормарима. Ахматовoм се неће звати нити улица, нити рима - певала је једна од највећих песникиња 20. века Ана Ахматова. 07.01.2026, Sputnik Србија
2026-01-07T12:45+0100
2026-01-07T12:45+0100
2026-01-07T12:45+0100
култура
култура
русија
ана ахматова
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/01/05/1194441703_0:0:3016:1697_1920x0_80_0_0_3b144a17cf6cd2e10822f44ed9cafe23.jpg
Недавно објављена књига њених стихова „У свој гроб ја нећу лећи“ још једном је потврдила колико руска поетеса није била у праву: споменицима и установама са њеним именом савремена Русија чува је од заборава.Чак и то што је превод збирке „У свој гроб ја нећу лећи“ њеном преводиоцу Светиславу Травици донео престижно књижевно признање „Милош Ђурић“ представља потврду да је све у вези Ане Ахматове важно и да је у нашој култури дочекано са великом пажњом и као светска вредност.А мало је примера који, попут Ахматове, сведоче о томе како један несрећни живот (у који су се сместиле смрти, затвори, забране објављивања…) може да створи тако величанствено дело које и римама и ритмовима „хвата“ све нијансе љубави, жеље за слободом, патње, страха, тескобе.Он подсећа да је реч о песникињи која је волела Русију и свој народ и у тренуцима кад је доживљавала озбиљне ударце: од погубљења мужа (песника Николаја Гумиљова), хапшења сина, преживљавала опсаду Лењинграда…Као типична представница свога народа Ахматова пева: „Не, ни под туђим неба сводом, нити заштићена туђим крилом, ја сам била са својим народом, тамо где је, несрећом, народ био“. У њене стихове сместио се и Севастопољ и Одеса (у којој је рођена), и Ташкент и Москва: „За мирис ђурђевка у мају, сред Москве моје стоглаве, даћу јата звездана у сјају и сву блиставост славе“. Ту је, разуме се и почаст граду хероју:: „Последњу и највећу награду – моје ћутање – даћу Великомученику Лењинграду“.Травица подсећа да је Ахматова била кандидат за Нобелову награду, али је никада није добила.„Био је то сложен процес, много је фактора који су утицали на то да јој се награда не додели. Један од разлога је, по мом мишљењу и тај што је била реч о жени и још – руској песникињи. Али, ево, после свега, њено дело ју је сместило међу највеће песнике 20. века.”Књига “У свој гроб, ја нећу лећи” је збирка песама која сведочи и о дубоком и интензивном дијалогу Ане Ахматове са руским песницима. У њој има и Љермонтова и Пушкина, и Пастернака, и Цветајеве”…Једино таква Ана Ахматова је могла да стоји у редовима пред затворима Лењинграда и да потом о томе пише. Из тих стихова сзнајемо да живи "као кукавица у сату", да "бесправнијег бића не може бити", да је "чемерна и стара", да јој је "тесно земно уточиште"… Али одмах за њима следе и овакве песме: “Нисам волела од давних дана, да би ме жалили невеселу, и са каљицом туге сама идем ко са суцем у телу. Ето зашто, око зоре се вукући, идем ја чудеса стварајући. Ето зашто!”И стварала је ова Рускиња са татарским презименом (преузетим од бабе) чуда попут “Реквијема”, “Бројаница”, “Белог јата”, “Поеме без хероја”…“Ахматова је све жртвовала за поезију”. Била је један од оних песника који су платили високу цену за своју слободу и за своју уметност. Верујем да је то један од разлога што је та поезија толико снажна и данас, она је израз њене душе, њене боли, њене радости. То је песникиња која је у кратким стиховима успевала да изрази читаву једну епоху.”
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
култура, русија, ана ахматова
култура, русија, ана ахматова
Нови глас и нови звуци у поезији Ане Ахматове
Нико за мене неће знати. Трулиће књиге у ормарима. Ахматовoм се неће звати нити улица, нити рима - певала је једна од највећих песникиња 20. века Ана Ахматова.
Недавно објављена књига њених стихова „У свој гроб ја нећу лећи“ још једном је потврдила колико руска поетеса није била у праву: споменицима и установама са њеним именом савремена Русија чува је од заборава.
Чак и то што је превод збирке „У свој гроб ја нећу лећи“ њеном преводиоцу Светиславу Травици донео престижно књижевно признање „Милош Ђурић“ представља потврду да је све у вези Ане Ахматове важно и да је у нашој култури дочекано са великом пажњом и као светска вредност.
А мало је примера који, попут Ахматове, сведоче о томе како један несрећни живот (у који су се сместиле смрти, затвори, забране објављивања…) може да створи тако величанствено дело које и римама и ритмовима „хвата“ све нијансе љубави, жеље за слободом, патње, страха, тескобе.
„Изабрао сам Ахматову за превођење јер сам желео да преводим стихове који доносе нове гласове и нове звукове у српски језик. Хтео сам да урадим превод који је што је могуће више ближи оригиналу како би читаоци могли да осете ритам, мелодију и сливање рима у њеним стиховима “, каже за Спутњик награђени преводилац Светислав Травица.
Он подсећа да је реч о песникињи која је волела Русију и свој народ и у тренуцима кад је доживљавала озбиљне ударце: од погубљења мужа (песника Николаја Гумиљова), хапшења сина, преживљавала опсаду Лењинграда…
Као типична представница свога народа Ахматова пева: „Не, ни под туђим неба сводом, нити заштићена туђим крилом, ја сам била са својим народом, тамо где је, несрећом, народ био“. У њене стихове сместио се и Севастопољ и Одеса (у којој је рођена), и Ташкент и Москва: „За мирис ђурђевка у мају, сред Москве моје стоглаве, даћу јата звездана у сјају и сву блиставост славе“. Ту је, разуме се и почаст граду хероју:: „Последњу и највећу награду – моје ћутање – даћу Великомученику Лењинграду“.
"Ахматова је била један од оних песника који су писали из љубави према свом народу, али и из жеље да сачувају своју душу. Била је позната по поезији, али и по свом животу који је био обележен патњом и прогонима. Удавала се три пута, понекад је то за њу био једини начин да стекне дом, место где живи, њен син је био у логору... Али била је очигледно ментално веома јака и издржала је све те ударце. Није престајала да пише ни у време кад није могла да штампа. Била је популарна и веома читана.”
Травица подсећа да је Ахматова била кандидат за Нобелову награду, али је никада није добила.
„Био је то сложен процес, много је фактора који су утицали на то да јој се награда не додели. Један од разлога је, по мом мишљењу и тај што је била реч о жени и још – руској песникињи. Али, ево, после свега, њено дело ју је сместило међу највеће песнике 20. века.”
Књига “У свој гроб, ја нећу лећи” је збирка песама која сведочи и о дубоком и интензивном дијалогу Ане Ахматове са руским песницима. У њој има и Љермонтова и Пушкина, и Пастернака, и Цветајеве”…
“Она је била велики пријатељ пре свега са Осипом Мандељштамом и Борисом Пастернаком, са Бродским, Пилњаком. Бранила је оне који су били нападани. Напросто, реч је о жени која је, иако физички крхка, била духом чврста и стабилна."
Једино таква Ана Ахматова је могла да стоји у редовима пред затворима Лењинграда и да потом о томе пише. Из тих стихова сзнајемо да живи "као кукавица у сату", да "бесправнијег бића не може бити", да је "чемерна и стара", да јој је "тесно земно уточиште"… Али одмах за њима следе и овакве песме: “Нисам волела од давних дана, да би ме жалили невеселу, и са каљицом туге сама идем ко са суцем у телу. Ето зашто, око зоре се вукући, идем ја чудеса стварајући. Ето зашто!”
И стварала је ова Рускиња са татарским презименом (преузетим од бабе) чуда попут “Реквијема”, “Бројаница”, “Белог јата”, “Поеме без хероја”…
“Ахматова је све жртвовала за поезију”. Била је један од оних песника који су платили високу цену за своју слободу и за своју уметност. Верујем да је то један од разлога што је та поезија толико снажна и данас, она је израз њене душе, њене боли, њене радости. То је песникиња која је у кратким стиховима успевала да изрази читаву једну епоху.”
