Знаш ли, брате, шта је Русија?
© Sputnik / Михаил Фомичев
/ Пратите нас
Нису то (само) Волга и Урал, није Бородино и Мамајев курган, боршч и бабушка. Поготово не сиве зграде и намргођени типови у мантилима, који због вица о режимском политичару одводе неког смртника на пут без повратка, како су нам представљали у филмовима западне продукције.
За Спутњик пише Драган Стојић, истраживач у области спортске и политичке историје и аутор капиталних дела Повратни пас и Повратни пас 2.
Русија су људи. Прави људи. Достојевски, Ломоносов, Мендељејев, Кутузов, Карељин, Карпов и ко зна колико још непознатих или мање знаних јунака.
И шампиони. У спортском и чојственом смислу.
Тешко ће западњаци то схватити. Можеш им говорити, објашњавати, доказивати, не верују ни кад виде својим очима и чују својим ушима, јер је једина валута у коју све претварају и чију вредност разумеју, чак и кад је спорт у питању, новац.
Зато је Американац Џоди Мичем, новинар једног листа из Сан Хозеа у Калифорнији, остао затечен као да наспрам себе има и слуша исповест Осаме бин Ладена, кад је пре 35 година седео очи у очи са Владимиром Казанцевим, бившим атлетским рекордером у трчању на 3000 метара с препрекама и дужим дистанцама.
Да је рођен на Менхетну, нема сумње да би Казанцев живео лагодно, чуван „под стакленим звоном“, али није, пошто је на свет дошао 1923. године у Алексејевски, насељу са 3.000 – 4.000 становника на северозападу тадашњег Совјетског Савеза, па му је судбина наменила препреке, а као сурогат стакленим звонима долелила много теже – оно атлетско.
Није честито ни стасао, а звона која изазивају језу и страх ширила су у дужину, ширину и висину свој ратни ехо у његовој отаџбини од јуна 1941. године.
Прву велику трку живота водио је као војник у борби против нацизма током одбране Москве, демонстрирајући јунаштво тиме што је на температури од 30 степени испод нуле у летњој униформи Хитлеровој солдатески препречио пут ка циљ(а)ној равнини престоног града највеће светске државе, захваљујући чему јесте имао промрзлине на телу, али и одликовање на грудима, као носилац Ордена Великог отаџбинског рата за тај подвиг.
Топла верзија планетарног оружаног сукоба окончана је у мају 1945, остављајући довољно времена да се температура у међународним односима спусти на минимум, а резултат је почетак „хладног рата“, који је започео годину – две касније између Истока и Запада.
Helsinki 1952@Olympic Games@3.000m Steeplechase!
— Geric (@geric99018902) July 7, 2023
Horace Ashenfelter (United States) 8'.45''.4 Gold Medal@Vladimir Kazantsev (Soviet Union) 8'.51''.6 Silver Medal (n. 436)@John Disley (United Kingdom) 8'.51''.8 Bronze Medal (right) pic.twitter.com/EnX5S29F36
Упркос томе, Совјетски Савез, и Русија као његов носећи стуб, одлучио је да по први пут у својој историји пошаље спортски тим на Летње олимпијске игре - у Хелсинки 1952. године. Атлетски део експедиције предводио је главни лик ове приче, са звањем незваничног светског рекордера на 3000 метара с препрекама ( 8:49,8 из 1951, побољшан месец дана пре почетка Игара на 8:48,6).
Helsinki 1952@Olympic Games@3000m Steeplechase@Final!
— Geric (@geric99018902) February 8, 2024
Horace Ashenfelter (n. 998) United States 8'.45''.4 Gold Medal (Olympic Record)@Vladimir Kazantsev (n. 436) Soviet Union 8'.51''.6 Silver Medal@John Disley Great Britain 8'.51''.8 Bronze Medal pic.twitter.com/XuRHR8ZS2r
Послератни припадник Државне безбедности СССР-а (КГБ), чувар унутрашњости Кремља, пред собом је имао задатак да сачува статус најбржег човека у својој дисциплини, уз то је бранио част отаџбине и то на тлу непријатељске Финске.
Све је у финалној трци текло по плану до тренутка кад је прсте умешао Федерални истражни биро Сједињених Америчких Држава (Еф – Би – Ај), мада су појединци погрешно тврдили да је реч о акцији Централне обавештајне агенције САД (ЦИА).
Не, није трка прекинута док се истрага против Казанцева не заврши зато што је на патикама носио слику великог Стаљина који суче бркове, већ је оперативац ове службе, аутсајдер у трци – Хорас Ашенфелтер III, такође ветеран, ваздухопловац из Другог светског рата, искористио посртање Владимира Казанцева у последњем кругу, пролазећи први кроз циљ, успут рушећи Совјетов светски рекорд за више од четири секунде.
Овим је, ако је уопште постојао, срушен мит о непобедивом руском (совјетском) човеку на спортском пољу, но, истина а не легенда о истрајности и снази у најтежим тренуцима остаће вечно закуцана, о чему сведочи и податак да је Казанцев са породицом живео у једној соби, од мизерне пензије, а током лета је имао „част и привилегију“ да „ужива“ спавајући на тераси стана свог комшије, уз благослов локалних функционера Комунистичке партије Совјетског Савеза.
Његов неочекивани супарник је живео 94 године (до 2018), Казанцев је преминуо 2007. у 84. години живота, очигледно сасвим довољно да поменути новинар Мичем констатује како „руски дух нису успели да сломе ни Наполеон, ни Хитлер“.
И нису. Нити ће ико после њих.
Јер, како је то формулисао велики руски песник Фјодор Тјутчев још у 19. веку: „Русија се умом не може схватити... у Русију се једино може веровати!“
Веровали смо. Верујемо и данас. И сутра ћемо...
