Београд пре више од једног века: Доба када су аустријски коњи вукли необична кола

Данас, док на некој од београдских улица ишчекујете долазак "седмице", "десетке", "дванаестице" или пак култне "двојке", тешко да можете замислити да су пре 133. године, тадашњи становници престонице исто тако чекали да се провозају, али једним управо оваквим чудом технике тог времена - трамвајем

И тако су у јесен 1892 године, улицама наше престонице прошла необична кола у којима су се возили путници. Био је то први београдски трамвај. За разлику од данашњих, необична кола, помало налик на кочију, вукао је пар штајерских коња.

Први путници били су председник општине и високи званичници, а Новине Београдске општине извештавале су да је свечаности присуствовао велики број Београђана и да је "око 11 и по часова пре подне, Његово Високо преосвештенство Митрополит Михаило осветио „београдску варошку жељезницу" — трамвај".

Чланак о отварању завршен је најавом будућих линија „Кроз кратко време, најдаље до конца овога месеца, и пруга Сава-Славија и Теразије-Ново гробље, биће предате саобраћају, те ће на тај начин наш мили град, — српска престоница, бити обогаћена још једном културном установом, необично корисном за њу. Срећно да Бог да!"

Недуго након прве, отворена је и друга линија која се са Славије спуштала до Савског пристаништва, а након ње и трећа која је путнике са Теразија возила до Новог гробља. На трећој линији било је и двоје ванредних кола која су служила за превоз покојника

На побројаним линијима постојале су само две сталне станице: почетна и крајња, док је улазак и излазак из трамваја био могућ било где. Довољно је било да неко само махне и да кочијаш одмах почиње да кочи кола.

Хроничари тога времена бележе да је међу трамвајским особљем било разноликог света, како по образовању, тако и по националности. Први шеф трамвајског саобраћаја био је Чех Винченц Блажек, а од оних који су пробијајући се између дрвених клупа узвикивали "Ко је добио карту, молим? " дуго су се памтили Сима Блант и Едуард Наметка

Цена карти је износила 10 динарских пара док је за војнике и децу до девет година (старост се одређивала "одока") износила 5 пара. Ако мислите да у то време није било "шверцера", варате се. Било их је, а нарочито су у томе предњачила господа, и наравно дечурлија која су се "качила" о платформу

Трамвајска кола су била дугачка по 9 и по метара а широка по 2 метра и 15 сантиметара. Клупе су биле постављене по уздужним странама вагона, а пролаз је био средином. Свака кола могла су примити по 35—40 путника, рачунајући места за седење и за стајање заједно са платформом

У депоу ГСП на Дорћолу чувају се фотографије ондашњег Београда, па се тако на једној види трамвај који вуку коњи испред здања Народне скупштине у изградњи (највероватније уснимљену у предиоду између 1907. до 1910.)

На фотографијама се може видети, не само како су изгледали трамваји, већ и тоалете дама и господе који су се њима возили. Хроничари тога времена бележили су, да су се "варошким трамвајем" возили и чланови краљевске породице, најчешће до Топчидера

Четрнаест трамваја са коњском вучом, по престанку употребе ове вуче, служили су дуги низ година као приколице. А оне су имали два типа каросерија: летње са отвореном, и зимске са затвореном каросеријом.

Почетком 20. века, Варошка железница прешла је у руке Белгијанаца и тако је било све до краја Првог светског рата, да би је 1919. преузела општина града Београда. Одмах по преузимању приступило се обнови саобраћајне мреже и набаци нових трамваја

Један од трамваја набављених 1927/28 је и трамвај Шкода I (гаражни број 81) који се и данас, скривен од знатижељних погледа, налази у гаражи ГСП на Дорћолу. О овом, готово "стогодишњаку", брину запослени покушавајући да сачувају индустријско наслеђе града за будуће генерације.

Трамваји су били двосмерни, па нису морали да се окрећу на окретници, већ је возач само мењао кабину у којој седи. Капацитет возила је био 42 места, од којих су 22 седећа, а улаз и излаз се вршио кроз двоја врата – и на левој и на десној страни.

Контролна плоча са ручком коју је производила компанија Чешкоморавска-Колбен. На контролној табли виде се подешавања брзине у распону од 1 до 5. Обзиром на конфигурацију Београда и честе успоне и низбрдице, трамвајџије су морале возити обазриво и не тако брзо. Просечна брзина износила је око 15 км на час

У депоу ГСП-а на Дорћолу чува се још једна старина: трамвај "Браун Бовери" (гаражни број 27)- први трамвај произведен у домаћим фабрикама. Почетком 1937 године, у фабрикама у Славонском Броду и Смедеревској Паланци израђено је 12. четвороосовних трамвајских моторних кола за које је опрема набављена у иностранству