https://sputnikportal.rs/20260118/sad-se-vracaju-politici-ekspanzije-grenland-kao-simbol-nove-stare-strategije-1194900429.html
САД се враћају политици експанзије: Гренланд као симбол нове старе стратегије
САД се враћају политици експанзије: Гренланд као симбол нове старе стратегије
Sputnik Србија
Идеја о могућем преузимању Гренланда представља много више од изолованог геополитичког маневра — она указује на дубљи заокрет у америчкој спољној политици. 18.01.2026, Sputnik Србија
2026-01-18T14:29+0100
2026-01-18T14:29+0100
2026-01-18T14:29+0100
свет
свет – политика
сад
гренланд
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/01/06/1194495458_0:161:3071:1888_1920x0_80_0_0_56b1a558ee15587486b3112c10c11f42.jpg
Ова идеја је повратак стратегијама из ране фазе 20. века. Тако о најновијим сигналима из Вашингтона говори професор Џо Сиракуза, политиколог и декан програма „Global Futures“ на Универзитету Кертин у Аустралији, у изјави за „Спутњик интернешенел“.Према његовим речима, настојање Сједињених Америчких Држава да обезбеде контролу над Гренландом мање представља наставак савременог империјализма, а много више подсећа на повратак политици финансијског туторства из времена председника Теодора Рузвелта. „Реч је о дипломатској логици која датира с почетка 20. века, када су САД интервенисале у земљама Централне Америке и Кариба како би управљале њиховим царинама и осигурале отплату дугова, спречавајући тако мешање европских сила“, објашњава Сиракуза.Он подсећа да је такав приступ служио јачању Монроове доктрине, којом је западна хемисфера проглашена затвореном за колонизацију. Посезањем за Гренландом, сматра Сиракуза, Вашингтон се враћа управо тој дипломатској традицији — идеји „отворених врата“, иако је упитно колико је она примењива у савременом геополитичком окружењу.Када је реч о могућности да Сједињене Државе постану друга највећа земља на свету по површини, професор Сиракуза истиче да таква промена не би значајно утицала на њихову глобалну позицију. Америка, како наводи, већ има снажно војно присуство на Гренланду кроз одбрамбене системе, радарске инсталације и истурене базе.Сиракуза упозорава да би формално припајање Гренланда готово извесно довело до преиспитивања сфера утицаја на Арктику и додатно појачало ривалство са Русијом и Кином. Укључивањем Гренланда у северноамерички копнени простор, САД би практично прогласиле регионалну доминацију.Иако америчка дипломатија формално избегава појам „сфера утицаја“ због његових негативних историјских конотација и повезаности са узроцима светских ратова, управо би тај концепт био суштина оваквог потеза, сматра он. То би, додаје, приморало друге велике силе да прилагоде сопствене стратегије на Арктику.Говорећи шире о понашању великих сила, Сиракуза подсећа да оне природно теже стабилним односима и пријатељским границама у свом непосредном окружењу — принцип који се, како каже, јасно видео и у руском односу према Украјини, али и у захтевима председника Џона Ф. Кенедија током Кубанске ракетне кризе 1962. године.Он истиче да је, упркос свом огромном значају, Гренланд у великој мери прекривен ледом, што одржавање војних база и инфраструктуре чини изузетно скупим. „Мало је вероватно да би Гренланд икада постао 51. америчка савезна држава“, наводи Сиракуза, додајући да и потенцијално огромна минерална богатства могу остати неискоришћена због високих трошкова експлоатације.Истовремено, упозорава да би наметање америчке сфере утицаја на Арктику Русији и Кини дало додатни аргумент да и саме делују на сличан начин, што би означило повратак класичном моделу надметања великих сила.Професор Сиракуза подсећа да идеја територијалне експанзије има дубоке корене у америчкој историји — од куповине Аљаске 1867. године, преко преузимања Данских Западних Индија 1917, па све до Другог светског рата, када су САД понудиле 100 милиона долара за Гренланд како би спречиле нацистички продор. Иако до продаје никада није дошло, споразум из 1951. године омогућио је Вашингтону неограничено војно присуство на острву.С обзиром на то да Сједињене Државе већ располажу правом да штите регион у складу са сопственим интересима, Сиракуза сматра да агресиван приступ актуелне администрације — укључујући и претње увођењем царина европским партнерима — више личи на политички перформанс него на стварну стратешку потребу.Шта заправо стоји иза ове иницијативе, остаје отворено питање. Према једном тумачењу, реч је о покушају притиска на европске савезнике или настојању да се ублажи њихов став у вези са ратом у Украјини. Други, пак, верују да би тема Гренланда могла послужити као средство за скретање пажње са унутрашњих проблема у САД, укључујући и објављивање докумената повезаних са случајем Епстин.Како закључује Сиракуза, све указује на то да администрација делује под притиском времена и предстојећих избора 2026. године. Очекује се да републиканци изгубе контролу над Представничким домом, након чега би демократе, обезбедивши већину од 218 гласова, могле релативно брзо да покрену нови поступак опозива Доналда Трампа. Управо зато, сматра он, актуелна политика све више делује као покушај да се „претекне сат“ пре уласка у период озбиљних политичких турбуленција.Погледајте и:
https://sputnikportal.rs/20260118/kupovina-grenlanda-bila-bi-najvece-prosirenje-sad-u-njenoj-istoriji-1194899729.html
сад
гренланд
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
свет – политика, сад, гренланд
свет – политика, сад, гренланд
САД се враћају политици експанзије: Гренланд као симбол нове старе стратегије
Идеја о могућем преузимању Гренланда представља много више од изолованог геополитичког маневра — она указује на дубљи заокрет у америчкој спољној политици.
Ова идеја је повратак стратегијама из ране фазе 20. века. Тако о најновијим сигналима из Вашингтона говори професор Џо Сиракуза, политиколог и декан програма „Global Futures“ на Универзитету Кертин у Аустралији, у изјави за „Спутњик интернешенел“.
Према његовим речима, настојање Сједињених Америчких Држава да обезбеде контролу над Гренландом мање представља наставак савременог империјализма, а много више подсећа на повратак политици финансијског туторства из времена председника Теодора Рузвелта. „Реч је о дипломатској логици која датира с почетка 20. века, када су САД интервенисале у земљама Централне Америке и Кариба како би управљале њиховим царинама и осигурале отплату дугова, спречавајући тако мешање европских сила“, објашњава Сиракуза.
Он подсећа да је такав приступ служио јачању Монроове доктрине, којом је западна хемисфера проглашена затвореном за колонизацију. Посезањем за Гренландом, сматра Сиракуза, Вашингтон се враћа управо тој дипломатској традицији — идеји „отворених врата“, иако је упитно колико је она примењива у савременом геополитичком окружењу.
Када је реч о могућности да Сједињене Државе постану друга највећа земља на свету по површини, професор Сиракуза истиче да таква промена не би значајно утицала на њихову глобалну позицију. Америка, како наводи, већ има снажно војно присуство на Гренланду кроз одбрамбене системе, радарске инсталације и истурене базе.
„Чињеница да би се државна територија увећала за више од 800.000 квадратних миља не значи да би САД постале безбедније“, истиче он, додајући да већа територија често подразумева и веће трошкове одбране. Иако Сједињене Државе располажу далеко већим ресурсима од Данске за заштиту тог простора, суштина овог проширења није у јачању националне моћи, већ у унапређењу сателитске и ракетне одбране.
Сиракуза упозорава да би формално припајање Гренланда готово извесно довело до преиспитивања сфера утицаја на Арктику и додатно појачало ривалство са Русијом и Кином. Укључивањем Гренланда у северноамерички копнени простор, САД би практично прогласиле регионалну доминацију.
Иако америчка дипломатија формално избегава појам „сфера утицаја“ због његових негативних историјских конотација и повезаности са узроцима светских ратова, управо би тај концепт био суштина оваквог потеза, сматра он. То би, додаје, приморало друге велике силе да прилагоде сопствене стратегије на Арктику.
Говорећи шире о понашању великих сила, Сиракуза подсећа да оне природно теже стабилним односима и пријатељским границама у свом непосредном окружењу — принцип који се, како каже, јасно видео и у руском односу према Украјини, али и у захтевима председника Џона Ф. Кенедија током Кубанске ракетне кризе 1962. године.
Он истиче да је, упркос свом огромном значају, Гренланд у великој мери прекривен ледом, што одржавање војних база и инфраструктуре чини изузетно скупим. „Мало је вероватно да би Гренланд икада постао 51. америчка савезна држава“, наводи Сиракуза, додајући да и потенцијално огромна минерална богатства могу остати неискоришћена због високих трошкова експлоатације.
Истовремено, упозорава да би наметање америчке сфере утицаја на Арктику Русији и Кини дало додатни аргумент да и саме делују на сличан начин, што би означило повратак класичном моделу надметања великих сила.
Професор Сиракуза подсећа да идеја територијалне експанзије има дубоке корене у америчкој историји — од куповине Аљаске 1867. године, преко преузимања Данских Западних Индија 1917, па све до Другог светског рата, када су САД понудиле 100 милиона долара за Гренланд како би спречиле нацистички продор. Иако до продаје никада није дошло, споразум из 1951. године омогућио је Вашингтону неограничено војно присуство на острву.
С обзиром на то да Сједињене Државе већ располажу правом да штите регион у складу са сопственим интересима, Сиракуза сматра да агресиван приступ актуелне администрације — укључујући и претње увођењем царина европским партнерима — више личи на политички перформанс него на стварну стратешку потребу.
Шта заправо стоји иза ове иницијативе, остаје отворено питање. Према једном тумачењу, реч је о покушају притиска на европске савезнике или настојању да се ублажи њихов став у вези са ратом у Украјини. Други, пак, верују да би тема Гренланда могла послужити као средство за скретање пажње са унутрашњих проблема у САД, укључујући и објављивање докумената повезаних са случајем Епстин.
Како закључује Сиракуза, све указује на то да администрација делује под притиском времена и предстојећих избора 2026. године. Очекује се да републиканци изгубе контролу над Представничким домом, након чега би демократе, обезбедивши већину од 218 гласова, могле релативно брзо да покрену нови поступак опозива Доналда Трампа. Управо зато, сматра он, актуелна политика све више делује као покушај да се „претекне сат“ пре уласка у период озбиљних политичких турбуленција.
