Ово је ексер у НАТО сандук: Атлантик постаје шав по кoме све пуца – Европу ће највише да боли
18:39 20.01.2026 (Освежено: 18:41 20.01.2026)
© Sputnik / Alexey Vitvitsky
/ Пратите нас
Лом између САД и европског дела НАТО-а је неизбежан, али ће његове последице Европа осетити далеко теже него Вашингтон. Алијанса која је деценијама опстајала захваљујући америчкој моћи сада се суочава са сопственим противречностима – и питање више није да ли НАТО слаби, већ да ли улази у завршну фазу свог постојања.
Да евроатлантски модел безбедности улази у завршну фазу, потврдио је и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, оценивши да је та концепција „дискредитовала саму себе“ и да се на Западу већ воде разговори о могућности затварања НАТО-а као савеза.
Лавров је истакао да је мултиполарност постала реалност и да се она не може поништити, као и да ће сви међународни актери пре или касније морати да се договоре о новом безбедносном поретку. Истовремено је упозорио да Европска унија поново покушава да гради безбедносне структуре усмерене против Русије, разматрајући моделе у које би била укључена и Украјина.
Евроатлантска концепција безбедности дошла је до тачке самонегације, а НАТО као војни савез све отвореније показује знаке унутрашњег распада. За то постоје бројни примери – између осталог и то што европске чланице више на деле обавештајне податке са Вашингтоном, као и да једна чланица организације, Данска, тражи од Алијансе хитно распоређивање трупа на Арктику како би је заштитила од територијалних аспирација друге чланице.
НАТО одслужио своје
Према речима новинара и дописника листа „Политика“ из Москве, Слободана Самарџије, очигледно је да је НАТО одслужио своје. Алијанса је одавно изгубила смисао постојања у Европи, док се данас суочава са најдубљим расколом од оснивања – оним између Сједињених Америчких Држава и европских чланица.
Наш саговорник подсећа да се НАТО деценијама ширио али да при томе није испуњавао сврху због које је формиран.
„Међу државама чланицама, чињеница је, дошло је до раскола, односно не до класичног раскола, али поједине земље су схватиле да је њихова улога у томе другоразредна у односу на велике земље као што су Велика Британија, Француска или Немачка и да такве земље ипак желе да се мало више истакну“, наводи Самарџија један од разлога врења у Северноатлантској алијанси.
На пример, додаје он, Пољска се убрзано наоружава и по томе се види да она има одређене амбиције.
Са друге стране, имамо низ држава чланица Алијансе које не желе да се понашају по наредбама централе НАТО-а, него имају сопствене интересе које желе да заштите. Посебно је индикативно то што се најбурније реакције јављају управо у земљама које су некада биле део Варшавског пакта.
„Те државе су схватиле да им чланство у НАТО-у није донело ништа епохално по питању безбедности. Оне су и даље у војном блоку у коме морају да слушају оне који тај блок воде, а то за њих очигледно није право решење“, сматра Самарџија.
Клин између Европе и САД
НАТО, међутим, не пуца само по линији „велики–мали“. Према оцени руског министра спољних послова Сергеја Лаврова, европски део Алијансе све се отвореније припрема за сукоб са Русијом, док Сједињене Државе такав сценарио не виде као свој приоритет.
У том контексту, Самарџија указује на један од најозбиљнијих симптома распада савеза – прекид размене обавештајних података између Европе и Вашингтона.
„Ако имате војни савез у коме се не размењују обавештајни подаци, онда тај савез практично и не постоји. У тој варијанти испада да имате две организације унутар једне – америчку и европску, и то две супротстављене организације. То је клин у ковчег НАТО-а“, упозорава Самарџија.
Према његовим речима, тај тренутак је означио почетак раздвајања савеза по шаву Атлантског океана.
Арктик као симбол апсурда
Посебно илустративан пример унутрашње дезоријентације НАТО-а је захтев Данске да Алијанса хитно пошаље мисију на Арктик.
„Ако НАТО посматрате као целину, то јесте апсурд – једна чланица тражи заштиту од друге чланице. Али ако посматрате постојећу поделу, где с једне стране имате Америку, а с друге Европу, онда и амерички и европски потези имају своју унутрашњу логику. Оно што је јасно јесте да договора међу њима тренутно нема“, каже Самарџија.
Посебно трагичним Самарџија види положај европских држава које покушавају да надоместе америчко повлачење кроз убрзану ремилитаризацију, пре свега Немачке.
„Ако стандард у Немачкој пада због скупих енергената, због губитка тржишта и затварања кључних индустрија, а ви у таквој ситуацији хоћете да огромна средства улажете у наоружавање уместо у привреду и развој, то је огроман минус који може да изазове тешке последице“, упозорава он.
Европа је, додаје, деценијама била ослоњена на америчко оружје и америчку безбедносну кишобран-политику, док су покушаји стварања самосталне војне силе дугорочни и неизвесни.
Погледајте и:
