https://sputnikportal.rs/20260124/dobitnik-nin-ove-nagrade-za-sputnjik-rat-pocinje-u-svetu-odraslih-a-zavrsava-se-u-deci-video-1195104905.html
Добитник НИН-ове награде за Спутњик: Рат почиње у свету одраслих, а завршава се у деци /видео/
Добитник НИН-ове награде за Спутњик: Рат почиње у свету одраслих, а завршава се у деци /видео/
Sputnik Србија
Када бисмо сваку накнадну мудрост могли да преселимо у прошлост, ниједна прича не била испричана. Приче су начин да грешке обрадимо и да на њих укажемо. Не да... 24.01.2026, Sputnik Србија
2026-01-24T14:08+0100
2026-01-24T14:08+0100
2026-01-24T14:08+0100
култура
култура
орбита културе
орбита културе – видео
интервју
нин-ова награда
роман
књижевност
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/01/13/1194931895_0:214:960:754_1920x0_80_0_0_4269b4fca73ec0842134f44031b65cec.jpg
НИН-ову награду за роман године Дарко Тушевљаковић је добио за књигу „Карота“, чија је радња већим делом смештена у Задар, уочи почетка рата. Иако је то честа тема у новијој српској књижевности, награђени роман представља искорак у њеном обрађивању, не само у погледу стила који се одликује низом лудицних, ненамтељивих запажања о трауми која је погодила житеље државе у распаду, већ и у погледу перспективе из које се та траума посматра. Главни протагонисти „Кароте“ су тринаестогодишњаци – довољно одрасли да могу да виде оно што се око њих догађа, али не и довољно зрели да разумеју због чега се то догађа и да свесно учествују у томе.„Карота“ говори о рату из угла одрастања, односно прекинутог детињства. Главни јунаци су деца, док су одрасли углавном епизодни ликови. Шта је Вама, као писцу, било најважније у приказу тог односа – невиних бића увучених у колективну трауму, и одраслих који ту трауму производе?- Тај однос деце и одраслих функционише на више нивоа. С једне стране, имамо нејасно дефинисану садашњост из које одрасли јунак путује у град свог одрастања и присећа се себе као детета. Дакле, постоји однос дете–одрасла особа у оквиру једног те истог лика. С друге стране, када се плете прича о дечацима с почетка деведесетих, одрасли се појављују искључиво из визуре деце. Главни јунак тада јесте дете и не може другачије да процењује одрасле из 1990. или 1991. године, осим из перспективе тог некадашњег себе. Одрасли су у тој слици на маргини, јер се бавим дечачким искуствима, али се кроз роман јасно види како свет одраслих продире у животе те деце и како их мења. У екстремним ситуацијама, каква је била та наша, одрастање се дешава пречицом. Одрасли без много промишљања уносе своје страхове и конфликте у животе деце, а то их заувек обележава. Дечје размирице постоје, али су њихове мотивације другачије. Проблем настаје када мотивације света одраслих пређу у свет деце — јер деца то имитирају, иако не разумеју до краја о чему је реч.Једна важна линија романа је и однос одраслог човека према сопственом детињству. Путовање од Београда до Задра у роману делује и као пут кроз време. Тај пут је покушај да се оживи прошлост за коју јунак схвата да га оптерећује у садашњости. Првих неколико десетина страница има тон сентименталног путовања — обилазак града, познатих места, покушај реконструкције нечега што више не може бити исто. Како се дуже задржава у том граду, слика почиње да се мења. Писао сам тако да није само он тај који бира шта ће открити — већ и град њему нуди оно што жели да му понуди. Постоји чудна хемија између њега и града. Почињу да испливавају ствари које су, вероватно, узрок његовог унутрашњег проблема, а којих се он из разних разлога не сећа.У роману пишете о свету који је „у затишју пред олују“, довољно наивном и доброћудном да понуди слободу коју касније нико више неће на тај начин осетити. Колико је тај изгубљени осећај слободе, заправо, био полазна тачка за настанак „Кароте“?- Јесте сигурно. Свака прича о одрастању има тај тренутак иницијације у свет одраслих, као и сећање које често романтизујемо, али овде он није природно сазревање, већ нешто спољашње и драстично. То је иницијација подигнут на куб, због интезивности, драматичности, околности које до ње доводе. Суштински – пре времена. И то се није десило само мени — него хиљадама људи. Мислим да сви ми с овог простора делимо то искуство. То су вести које гледамо већ неколико деценија. Мени су, међутим, битна и сама места. Због разних околности живео сам у осам или девет градова. Према сваком од тих места имам посебан однос, као и према људима које сам познавао, а изгубио контакт с њима.Колико је Задар важан као лик у роману?За мене је пресудан. Од града сам и кренуо. Ово је био четврти или пети покушај да испричам своју причу о Задру и да видим куда ће ме одвести. Свако место за мене носи причу — визуелно имам осећај тла из ког ничу ликови. Задар има и лепоту, мирис мора и медитеранског растиња, али и оно што јунаци зову „калафонија“ (изливање канализације у море) — тај оштар контраст је важан.У роману се појављује и Сфинга као снажан симбол. Да ли је она у овом роману заштитник, чувар, мудрац, путоказ, како сте је Ви доживели?- Та Сфинга стварно постоји у граду, и било би штета не искористити је. За мене је она митолошки лик који поставља загонетку и симболизује најдубљу мистерију романа. Више је везана за интимну, породичну драму него за сам ратни контекст. То је тај мистични слој, који не избегавам.Да, и важно је напоменути да је овај роман пре свега психолошки, да садржи елементе мистерије и разне друге жанровске нијансе.- Баш тако. Десило ми се да се на једној књижевној вечери сат времена причало о роману, а да рат није ни поменут. То ми је показало да сам успео да не сведем причу само на деведесете. Волим мултижанровски приступ — он ме забавља као писца.С обзиром на то да је наслов романа „Карота“, а односи се на једног од дечака у роману — који јесте и није главни јунак — како сте тај лик доживели и градили? Зашто вам је он био можда и најинспиративнији међу свим тим дечацима?- Можда је најједноставније рећи да сам пошао од идеје природног животног пута — детињство, тренутак иницијације, зрео живот — и онда поставио питање шта се дешава када у том тренутку наступи нешто екстремно. Карота је дечак који би се и у најсрећнијим околностима издвајао из средине и вероватно био предмет вршњачког малтретирања. Шта се дешава с таквим неким у ситуацији каква је ратна? Он ту добија додатно оптерећење. Док сам га градио, у неким тренуцима сам морао да се заустављам, јер је тај мрак могао да се шири све дубље и дубље. Негде је морала да постоји граница. Он јесте својеврсни сажетак свега оног мрачног из тог времена. Он није протагонист, није ни наратор, али је присутан као у односу Шерлока Холмса и доктора Вотсона — не говори он, али се о њему све време говори. И све време је присутан.Веома је потресан и опис Дaворових родитеља — обичних, „исправних“ људи који дуго не разумеју шта се око њих дешава. Поставља се и важно питање кривице: ко је крив, да ли су сви криви, да ли нико није крив?- То је једно од кључних питања и данас, три и по деценије касније. Људи су и даље збуњени због онога што се догодило. Постоји потреба да се упери прст и да се тиме све објасни — макар у некога ко је тада имао тринаест година. То је природна потреба, али и потпуно нереална. Ако тако тражимо објашњење, никада га нећемо пронаћи. Кроз родитеље сам желео да прикажем ту наивност — људе који се годинама нису бавили одређеним друштвеним питањима и које је све затекло као лавина. Наравно, било је и оних који су знали шта се спрема, али мислим да су били мањина. Родитељи у роману су моделовани по људима које сам познавао. Нико није био спреман, нико није веровао да ће се све тако распасти. Можда неки други роман треба да се бави тим искуством из перспективе одраслих — можда ћу га једног дана и написати.Једно од најупечатљивијих запажања у роману јесте да се искуство никада не може потпуно поновити и да прошлост можемо посматрати само „кроз прљаво стакло“. Да ли је писање за Вас покушај чишћења тог стакла или је, напротив, мирење с тим да оно заувек остаје мутно?- То је више покушај да се прихвати да је стакло мутно. Сећање није егзактно — оно је обрађен материјал, ближе сну него документу. Садржи и део нас самих и много говори о нашем психолошком стању. И то ми је било важно да се осети у књизи. Крај романа намерно није црно-бели, већ сив. То више одговара животу. Књижевност поставља питања — одговоре морамо тражити сами.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
култура, орбита културе, орбита културе – видео, интервју, нин-ова награда, роман, књижевност
култура, орбита културе, орбита културе – видео, интервју, нин-ова награда, роман, књижевност
Добитник НИН-ове награде за Спутњик: Рат почиње у свету одраслих, а завршава се у деци /видео/
Када бисмо сваку накнадну мудрост могли да преселимо у прошлост, ниједна прича не била испричана. Приче су начин да грешке обрадимо и да на њих укажемо. Не да их исправимо, јер је то често немогуће, већ да их разумемо, каже за Спутњик овогодишњи НИН-ов лауреат Дарко Тушевљаковић.
НИН-ову награду за роман године Дарко Тушевљаковић је добио за књигу „Карота“, чија је радња већим делом смештена у Задар, уочи почетка рата. Иако је то честа тема у новијој српској књижевности, награђени роман представља искорак у њеном обрађивању, не само у погледу стила који се одликује низом лудицних, ненамтељивих запажања о трауми која је погодила житеље државе у распаду, већ и у погледу перспективе из које се та траума посматра.
Главни протагонисти „Кароте“ су тринаестогодишњаци – довољно одрасли да могу да виде оно што се око њих догађа, али не и довољно зрели да разумеју због чега се то догађа и да свесно учествују у томе.
„Карота“ говори о рату из угла одрастања, односно прекинутог детињства. Главни јунаци су деца, док су одрасли углавном епизодни ликови. Шта је Вама, као писцу, било најважније у приказу тог односа – невиних бића увучених у колективну трауму, и одраслих који ту трауму производе?
- Тај однос деце и одраслих функционише на више нивоа. С једне стране, имамо нејасно дефинисану садашњост из које одрасли јунак путује у град свог одрастања и присећа се себе као детета. Дакле, постоји однос дете–одрасла особа у оквиру једног те истог лика. С друге стране, када се плете прича о дечацима с почетка деведесетих, одрасли се појављују искључиво из визуре деце. Главни јунак тада јесте дете и не може другачије да процењује одрасле из 1990. или 1991. године, осим из перспективе тог некадашњег себе. Одрасли су у тој слици на маргини, јер се бавим дечачким искуствима, али се кроз роман јасно види како свет одраслих продире у животе те деце и како их мења. У екстремним ситуацијама, каква је била та наша, одрастање се дешава пречицом. Одрасли без много промишљања уносе своје страхове и конфликте у животе деце, а то их заувек обележава. Дечје размирице постоје, али су њихове мотивације другачије. Проблем настаје када мотивације света одраслих пређу у свет деце — јер деца то имитирају, иако не разумеју до краја о чему је реч.
Једна важна линија романа је и однос одраслог човека према сопственом детињству. Путовање од Београда до Задра у роману делује и као пут кроз време. Тај пут је покушај да се оживи прошлост за коју јунак схвата да га оптерећује у садашњости. Првих неколико десетина страница има тон сентименталног путовања — обилазак града, познатих места, покушај реконструкције нечега што више не може бити исто. Како се дуже задржава у том граду, слика почиње да се мења. Писао сам тако да није само он тај који бира шта ће открити — већ и град њему нуди оно што жели да му понуди. Постоји чудна хемија између њега и града. Почињу да испливавају ствари које су, вероватно, узрок његовог унутрашњег проблема, а којих се он из разних разлога не сећа.
У роману пишете о свету који је „у затишју пред олују“, довољно наивном и доброћудном да понуди слободу коју касније нико више неће на тај начин осетити. Колико је тај изгубљени осећај слободе, заправо, био полазна тачка за настанак „Кароте“?
- Јесте сигурно. Свака прича о одрастању има тај тренутак иницијације у свет одраслих, као и сећање које често романтизујемо, али овде он није природно сазревање, већ нешто спољашње и драстично. То је иницијација подигнут на куб, због интезивности, драматичности, околности које до ње доводе. Суштински – пре времена. И то се није десило само мени — него хиљадама људи. Мислим да сви ми с овог простора делимо то искуство. То су вести које гледамо већ неколико деценија. Мени су, међутим, битна и сама места. Због разних околности живео сам у осам или девет градова. Према сваком од тих места имам посебан однос, као и према људима које сам познавао, а изгубио контакт с њима.
Колико је Задар важан као лик у роману?
За мене је пресудан. Од града сам и кренуо. Ово је био четврти или пети покушај да испричам своју причу о Задру и да видим куда ће ме одвести. Свако место за мене носи причу — визуелно имам осећај тла из ког ничу ликови. Задар има и лепоту, мирис мора и медитеранског растиња, али и оно што јунаци зову „калафонија“ (изливање канализације у море) — тај оштар контраст је важан.
У роману се појављује и Сфинга као снажан симбол. Да ли је она у овом роману заштитник, чувар, мудрац, путоказ, како сте је Ви доживели?
- Та Сфинга стварно постоји у граду, и било би штета не искористити је. За мене је она митолошки лик који поставља загонетку и симболизује најдубљу мистерију романа. Више је везана за интимну, породичну драму него за сам ратни контекст. То је тај мистични слој, који не избегавам.
Да, и важно је напоменути да је овај роман пре свега психолошки, да садржи елементе мистерије и разне друге жанровске нијансе.
- Баш тако. Десило ми се да се на једној књижевној вечери сат времена причало о роману, а да рат није ни поменут. То ми је показало да сам успео да не сведем причу само на деведесете. Волим мултижанровски приступ — он ме забавља као писца.
С обзиром на то да је наслов романа „Карота“, а односи се на једног од дечака у роману — који јесте и није главни јунак — како сте тај лик доживели и градили? Зашто вам је он био можда и најинспиративнији међу свим тим дечацима?
- Можда је најједноставније рећи да сам пошао од идеје природног животног пута — детињство, тренутак иницијације, зрео живот — и онда поставио питање шта се дешава када у том тренутку наступи нешто екстремно. Карота је дечак који би се и у најсрећнијим околностима издвајао из средине и вероватно био предмет вршњачког малтретирања. Шта се дешава с таквим неким у ситуацији каква је ратна? Он ту добија додатно оптерећење. Док сам га градио, у неким тренуцима сам морао да се заустављам, јер је тај мрак могао да се шири све дубље и дубље. Негде је морала да постоји граница. Он јесте својеврсни сажетак свега оног мрачног из тог времена. Он није протагонист, није ни наратор, али је присутан као у односу Шерлока Холмса и доктора Вотсона — не говори он, али се о њему све време говори. И све време је присутан.
Веома је потресан и опис Дaворових родитеља — обичних, „исправних“ људи који дуго не разумеју шта се око њих дешава. Поставља се и важно питање кривице: ко је крив, да ли су сви криви, да ли нико није крив?
- То је једно од кључних питања и данас, три и по деценије касније. Људи су и даље збуњени због онога што се догодило. Постоји потреба да се упери прст и да се тиме све објасни — макар у некога ко је тада имао тринаест година. То је природна потреба, али и потпуно нереална. Ако тако тражимо објашњење, никада га нећемо пронаћи. Кроз родитеље сам желео да прикажем ту наивност — људе који се годинама нису бавили одређеним друштвеним питањима и које је све затекло као лавина. Наравно, било је и оних који су знали шта се спрема, али мислим да су били мањина. Родитељи у роману су моделовани по људима које сам познавао. Нико није био спреман, нико није веровао да ће се све тако распасти. Можда неки други роман треба да се бави тим искуством из перспективе одраслих — можда ћу га једног дана и написати.
Једно од најупечатљивијих запажања у роману јесте да се искуство никада не може потпуно поновити и да прошлост можемо посматрати само „кроз прљаво стакло“. Да ли је писање за Вас покушај чишћења тог стакла или је, напротив, мирење с тим да оно заувек остаје мутно?
- То је више покушај да се прихвати да је стакло мутно. Сећање није егзактно — оно је обрађен материјал, ближе сну него документу. Садржи и део нас самих и много говори о нашем психолошком стању. И то ми је било важно да се осети у књизи. Крај романа намерно није црно-бели, већ сив. То више одговара животу. Књижевност поставља питања — одговоре морамо тражити сами.
