Нова застрашујућа диктатура умрежене гомиле: Гиљотина за све који нису - „на линији“ /видео/
© Sputnik / Наталья Селиверстова
/ Пратите нас
Савремене друштвене мреже све мање подсећају на плодно тло за слободну и квалитетну јавну дебату. Уместо тога, постале су виртуелне ломаче у којима се другачији ставови гиљотинирају, док „умрежена гомила“ врши сурове нападе на све који се усуде да мисле другачије.
Друштвене мреже деценијама се славе као најдемократскији медиј и простор за слободу говора. Међутим, реалност је донела нешто сасвим супротно – виртуелне ломаче у којима се не толеришу другачија мишљења и где је јавно понижавање постало свакодневица.
Ову мрачну слику друштвених мрежа, као и њихов утицај на јавну дебату, детаљно су у књизи „Виртуелна ломача – како друштвене мреже утичу на јавну дебату“, обрадили др Александар Врањеш, амбасадор БиХ у Србији и др Ђорђе Вуковић, професор Факултета политичких наука у Бањалуци, упозоравајући на опасности које носи савремена комуникација на интернету.
„Свако ко има другачији став данас се, уместо аргумената, сусреће са виртуелним 'гиљотинама' и 'ломачама'. То није само локални феномен, већ глобални тренд, посебно изражен у западним друштвима“, каже Врањеш.
Остракизам дигиталног доба
Уместо слободне размене идеја, данас су друштвене мреже подељене у „балоне“ у којима влада само једна истина. Свако излагање супротног става доводи до такозваног „шитсторма“ – модерног „стуба срама“, где умрежена гомила насрће увредама, клеветама и друштвеном дисквалификацијом.
„Ово је нови облик остракизма у дигиталном добу. Интернет, који смо доживљавали као простор слободе, претворио се у арену за искључивање и прогон“, упозорава наш саговорник.
У својој студији, Врањеш и Вуковић, ослањају се на класична дела великих мислилаца, као што су Гистав Лебон са својом „Психологијом масе“, Хосе Ортега и Гасет са својим концептом „човека масе“, али и на Јиргена Хабермаса. Они су им, како Врањеш наводи, послужили као основа за разумевање феномена који је данас видљив у дигиталном простору – како је идеал либерално-демократске јавности – активне и одговорне – у виртуелном простору уступио место нечему што они називају „парајавност“.
„Током 20. века јавност је сматрана кључним показатељем политичког развоја, јавност која врши притисак одоздо према горе, покрећући позитивне промене у друштву, представљала је један од темеља западне цивилизације“, објашњава Врањеш.
Међутим, према теоријама Јиргена Хабермаса, интернет је требало да буде модерна агора — место јавне расправе и разумне аргументације. Уместо тога, Врањеш и Вуковић су у дигиталном свету препознали нову, токсичну структуру коју називају „умрежена гомила“.
„Уместо једне активне, одговорне јавности, имамо парајавност — антипод либерално-демократске теорије. Умрежена гомила је феномен који описују социолошке теорије, а који се развија у виртуелном простору као колектив без критичког мишљења и склоности ка суровом сукобу“, каже Врањеш.
Умрежена гомила – нова друштвена реалност
Овај феномен, како додаје, ствара нову друштвену реалност која руши основе грађанског дијалога и културе јавне расправе, претварајући дигитални простор у арену међусобних напада и цензуре.
У доба дигиталне комуникације, умрежена гомила на друштвеним мрежама показује једну застрашујућу особину — неспособност дијалога. Емоције преовлађују, а отвореност према различитим ставовима је сведена на минимум. Главно оружје те гомиле постала је дискредитација свакога ко изнесе другачији став, чиме се разара сама суштина демократске расправе.
Тежећи да објасни овај феномен, Врањеш указује на значај технологије и алгоритама који нас „затварају“ у ехо-собе — виртуелне балоне у којима се сусрећемо искључиво са истомишљеницима. Овај механизам функционише тако што алгоритми на основу наших навика и података које остављамо на мрежама формирају персонализовани ток информација, што још више продубљује поделе.
Врањеш и тим који је спровео истраживање у Србији и Републици Српској, открили су занимљив феномен младих корисника друштвених мрежа. Иако формално многи не изражавају јасне политичке ставове и често су пасивни на изборима, кроз мимове, хумор, трачеве и сензанционализам, они ипак граде свој светоназор и политичке ставове. Већина тих садржаја је без кредибилитета, препуна злонамерности и намера да се дискредитује друга страна, али има огроман утицај.
Пандемија ковида додатно је разоткрила проблем — у време кризе јавност није имала приступ кредибилним и утицајним изворима информација. Каскање стручњака и доминација дезинформација на друштвеним мрежама довели су до збуњености и губитка поверења. Врањеш истиче да су традиционални медији и стручни кругови били неми пред моћи нових „инфлуенсера“ и тзв. „тик-токера“.
Постдемократија и постистина
Све ово указује да друштвене мреже нису само простор комуникације, већ и арена постдемократије и постистине, где је истина релативизована, а стручност оспоравана. Овакво стање ствара озбиљне изазове за демократске процесе и опште поверење у институције.
У времену када су традиционални ауторитети у научним и стручним сферама све више довођени у питање, појављује се још један парадокс: људи све чешће траже одговоре од вештачке интелигенције, попут Грока. Врањеш иронично подвлачи колико је данашњи свет стигао до тога да се одбијају године искуства и знања, док се за стварност и истину питају роботи.
Пример са Камчатке, где су корисници друштвених мрежа питали Грок да ли је истина да је снег нападао толико колико показују фотографије и снимци, илуструје како је традиционални кредибилитет озбиљно нарушен. Уместо да слушамо стручњаке и ауторитет, окрећемо се виртуелним гласовима који „одлучују“ шта је стварно.
У овом новом медијском екосистему, појам вође јавног мњења доживљава корениту трансформацију. Док су раније то били учитељи, свештеници или локални стручњаци, данас су то инфлуенсери са милионима пратилаца, чија је експертиза често спорна, а кредибилитет условљен бројем „лајкова“ и „кликова“. Врањеш указује на то како ти инфлуенсери, често без стварних компетенција, постају ауторитети који нам говоре шта да једемо, како да живимо, па чак и за кога да гласамо.
Промена није само у ауторитетима, већ и у сфери приватности. Некад одвојена јасна граница између јавног и приватног, данас је потпуно разбијена. Политичари више нису само носиоци јавних ставова — њихов приватни живот постаје саставни део јавне сцене, а друштвене мреже траже и приказују сваку њихову личну акцију.
Генерације које су одрасле уз интернет, а сада су већ средовечне, носе на себи печат овог новог доба, али и даље покушавају да се снађу у свету где је „клик“ нова валута, а истински кредибилитет све теже достижан.
Врањеш цитира мисао Теодора Адорна да људи нису били спремни да прихвате слободу која им је пала у крило. По његовим речима, управо смо се показали недорасли тој слободи.
Питање које Врањеш поставља јесте – шта је уопште слобода? Да ли је слобода то да неко на интернету користи лажно име и наноси штету другима? Слобода мора имати границе, јер ако моја слобода нарушава вашу, онда то више није слобода. А друштвене мреже су ову границу помериле, доводећи у питање основне цивилизацијске вредности и емпатију.
