https://sputnikportal.rs/20260201/kako-je-zapad-otkrio-da-je-pravi-odgovor-na-krizu-savremenog-drustva---ruska-dusa-video-1195308985.html
Како је Запад открио да је прави одговор на кризу савременог друштва - „руска душа“ /видео/
Како је Запад открио да је прави одговор на кризу савременог друштва - „руска душа“ /видео/
Sputnik Србија
Западна култура је деценијама исмевала појам „руске душе“, руске патње и стрпљења, да би се данас окренула филозофији која у себи носи врло сличне елементе... 01.02.2026, Sputnik Србија
2026-02-01T16:42+0100
2026-02-01T16:42+0100
2026-02-01T16:42+0100
србија
србија
србија – друштво
филозофија
марко аурелије
руска душа
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0c/18/1180945438_0:0:3159:1777_1920x0_80_0_0_3ffc98baed59aaac83ac20c8246df88f.jpg
Стоицизам, истиче Грбић у разговору за Спутњик, нуди једноставан, религијски неутралан и индивидуалистички одговор на страх, несигурност и психолошку исцрпљеност савременог човека.Нагла популарност стоицизма у периоду након 2020. године није случајна појава, већ одговор на дубоку цивилизацијску и психолошку кризу савременог друштва. Пандемија, глобална неизвесност, економски притисци и убрзана дигитализација живота произвели су стање трајне напетости, страха и унутрашњег расула, у којем су многи људи почели да трагају за стабилним ослонцем.Према речима Грбића, стоицизам се у том контексту појавио као лако доступан и разумљив интелектуални ресурс који обећава унутрашњу контролу и душевни мир у свету који се доживљава као хаотичан и непријатељски.Запад, руска душа и неочекивани обртУ ширем цивилизацијском оквиру Грбић поставља и питање западног односа према духовности, истичући да се у том свету на Западу преиспитује однос према појму „руске душе“.Позивајући се на ранохришћанског филозофа Тертулијана, наш саговорник подсећа на мисао да је „душа по својој природи хришћанска“, а руску душу описује као стрпљиву, многострадалну и испуњену љубављу према ближњем — чак и према непријатељу.Као симбол тог идеала наводи лик старца Зосиме из романа „Браћа Карамазови“, који кроз лични преображај показује неспособност руске душе да прихвати необјашњиву суровост према другоме.Нарцисоидни стоицизам и потрага за заједницомУпркос растућој популарности, Грбић савремени талас стоицизма види као дубоко проблематичан. Тржиште самопомоћи, сматра он, стоицизам често претвара у нарцисоидни пројекат личног јачања, лишен идеје заједнице.Управо у том недостатку он види један од разлога због којих све већи број људи, нарочито на Западу, показује интересовање за православље. За разлику од индивидуалистичког стоицизма, православна духовност не може да постоји без заједнице.Зашто је стоицизам ипак постао масованНа крају, Грбић закључује да је кључ популарности стоицизма у његовој религијској неутралности, индивидуалистичкој отворености и приступачности. За разлику од захтевних филозофских система који траже године посвећеног проучавања, стоичка литература нуди брзе и разумљиве поруке.Ипак, упозорава да стоицизам, лишен етике заједнице и љубави према ближњем, лако може остати још један производ тржишта самопомоћи — уместо истинског пута унутрашње промене.Унутрашње добро насупрот спољашњем успехуОсновна порука стоицизма, како подсећа Грбић, заснива се на јасној разлици између онога што зависи од нас и онога што је изван наше моћи. Богатство, друштвени углед, статус и туђе мишљење не носе моралну вредност сами по себи.Стоици, додаје, никада нису тврдили да је богатство само по себи лоше, нити да га се треба одрицати по сваку цену. Оно може бити и извор среће и извор несреће, у зависности од односа који човек према њему заузима. Међутим, истинско прихватање стоичке филозофије подразумева много више од пуког рационалног разумевања — оно води ка преиспитивању самог начина живота.Повлачење из метежа као крајња порукаПрема Грбићевом тумачењу, дубинска порука стоицизма није у томе да човек научи како да издржи све ударце модерног света, већ да научи како да се свесно удаљи од онога што производи трајни унутрашњи немир.Колико су људи данас спремни да такву жртву поднесу зарад душевног мира, остаје отворено питање. Савремени стоицизам, сматра он, често остаје на нивоу технике преживљавања, а не пута унутрашње трансформације.Један од парадокса стоичке традиције јесте чињеница да су њени најпознатији представници били људи огромне друштвене моћи. Од Катона и Цицерона, преко Сенеке и Марка Аурелија; готово сви су припадали римској елити — цареви, племићи, државници.Управо се та димензија, према његовим речима, данас често превиђа. Стоицизам се своди на емоционалну отпорност и самоконтролу, док се занемарује његова радикалнија порука: да истински напредак подразумева дистанцу од амбиција које производе страх, завист, славољубље и властохлепље.Границе издржљивости и илузија самопомоћиГрбић упозорава да обећање потпуне емоционалне неосетљивости често делује заводљиво, нарочито млађим генерацијама. Идеја да човек може да се изложи болу, напору и притиску, а да га ништа не дотиче, има снажну привлачност.Међутим, дуготрајан рад на себи показује да такав идеал није реалан уколико се човек непрестано излаже токсичним људима и деструктивним окружењима – није могуће постићи виши ниво душевног развоја ако си стално окружен кварним подухватима и емоционалним вампирима, објашњава Грбић.Због тога мудар човек, додаје он, временом почиње да избегава оно што изазива трајно лоше страсти — страх, пожуду, љубомору, завист и незаситу тежњу за моћи.
србија
марко аурелије
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
србија, србија – друштво, филозофија, марко аурелије, руска душа
србија, србија – друштво, филозофија, марко аурелије, руска душа
Како је Запад открио да је прави одговор на кризу савременог друштва - „руска душа“ /видео/
Западна култура је деценијама исмевала појам „руске душе“, руске патње и стрпљења, да би се данас окренула филозофији која у себи носи врло сличне елементе, каже филозоф Филип Грбић објашњавајући зашто је стоицизам последњих година постао један од најпопуларнијих филозофских праваца на Западу.
Стоицизам, истиче Грбић у разговору за Спутњик, нуди једноставан, религијски неутралан и индивидуалистички одговор на страх, несигурност и психолошку исцрпљеност савременог човека.
Нагла популарност стоицизма у периоду након 2020. године није случајна појава, већ одговор на дубоку цивилизацијску и психолошку кризу савременог друштва. Пандемија, глобална неизвесност, економски притисци и убрзана дигитализација живота произвели су стање трајне напетости, страха и унутрашњег расула, у којем су многи људи почели да трагају за стабилним ослонцем.
Према речима Грбића, стоицизам се у том контексту појавио као лако доступан и разумљив интелектуални ресурс који обећава унутрашњу контролу и душевни мир у свету који се доживљава као хаотичан и непријатељски.
Запад, руска душа и неочекивани обрт
У ширем цивилизацијском оквиру Грбић поставља и питање западног односа према духовности, истичући да се у том свету на Западу преиспитује однос према појму „руске душе“.
Позивајући се на ранохришћанског филозофа Тертулијана, наш саговорник подсећа на мисао да је „душа по својој природи хришћанска“, а руску душу описује као стрпљиву, многострадалну и испуњену љубављу према ближњем — чак и према непријатељу.
Као симбол тог идеала наводи лик старца Зосиме из романа „Браћа Карамазови“, који кроз лични преображај показује неспособност руске душе да прихвати необјашњиву суровост према другоме.
Нарцисоидни стоицизам и потрага за заједницом
Упркос растућој популарности, Грбић савремени талас стоицизма види као дубоко проблематичан. Тржиште самопомоћи, сматра он, стоицизам често претвара у нарцисоидни пројекат личног јачања, лишен идеје заједнице.
„Ту страшно фали љубав према ближњем. Све се своди на ’ја, ја и само ја’“, оцењује Грбић.
Управо у том недостатку он види један од разлога због којих све већи број људи, нарочито на Западу, показује интересовање за православље. За разлику од индивидуалистичког стоицизма, православна духовност не може да постоји без заједнице.
„Православље без заједнице је апстракција“, истиче Грбић, подсећајући да вера подразумева литургијски живот, заједништво, исповест, пост и заповест љубави према Богу и ближњем.
Зашто је стоицизам ипак постао масован
На крају, Грбић закључује да је кључ популарности стоицизма у његовој религијској неутралности, индивидуалистичкој отворености и приступачности. За разлику од захтевних филозофских система који траже године посвећеног проучавања, стоичка литература нуди брзе и разумљиве поруке.
„Човек може да чита пола сата ујутро или увече и да све разуме“, каже Грбић, додајући да је и такав контакт са филозофијом бољи од потпуне духовне празнине савременог живота.
Ипак, упозорава да стоицизам, лишен етике заједнице и љубави према ближњем, лако може остати још један производ тржишта самопомоћи — уместо истинског пута унутрашње промене.
Унутрашње добро насупрот спољашњем успеху
Основна порука стоицизма, како подсећа Грбић, заснива се на јасној разлици између онога што зависи од нас и онога што је изван наше моћи. Богатство, друштвени углед, статус и туђе мишљење не носе моралну вредност сами по себи.
„Да ли си богат, да ли си угледан и шта други мисле о теби — то је све неутрално. Није ни добро ни зло“, наглашава он.
Стоици, додаје, никада нису тврдили да је богатство само по себи лоше, нити да га се треба одрицати по сваку цену. Оно може бити и извор среће и извор несреће, у зависности од односа који човек према њему заузима. Међутим, истинско прихватање стоичке филозофије подразумева много више од пуког рационалног разумевања — оно води ка преиспитивању самог начина живота.
Повлачење из метежа као крајња порука
Према Грбићевом тумачењу, дубинска порука стоицизма није у томе да човек научи како да издржи све ударце модерног света, већ да научи како да се свесно удаљи од онога што производи трајни унутрашњи немир.
„Ако би се неко стварно ’заразио’ стоицизмом, он би временом гледао да се повуче из јавног живота, професионалне борбе и сталног стицања“, каже Грбић.
Колико су људи данас спремни да такву жртву поднесу зарад душевног мира, остаје отворено питање. Савремени стоицизам, сматра он, често остаје на нивоу технике преживљавања, а не пута унутрашње трансформације.
Један од парадокса стоичке традиције јесте чињеница да су њени најпознатији представници били људи огромне друштвене моћи. Од Катона и Цицерона, преко Сенеке и Марка Аурелија; готово сви су припадали римској елити — цареви, племићи, државници.
„Сенека, који је искусио власт и богатство на највишем нивоу, препоручује управо повученост од јавног живота“, истиче Грбић.
Управо се та димензија, према његовим речима, данас често превиђа. Стоицизам се своди на емоционалну отпорност и самоконтролу, док се занемарује његова радикалнија порука: да истински напредак подразумева дистанцу од амбиција које производе страх, завист, славољубље и властохлепље.
Границе издржљивости и илузија самопомоћи
Грбић упозорава да обећање потпуне емоционалне неосетљивости често делује заводљиво, нарочито млађим генерацијама. Идеја да човек може да се изложи болу, напору и притиску, а да га ништа не дотиче, има снажну привлачност.
Међутим, дуготрајан рад на себи показује да такав идеал није реалан уколико се човек непрестано излаже токсичним људима и деструктивним окружењима – није могуће постићи виши ниво душевног развоја ако си стално окружен кварним подухватима и емоционалним вампирима, објашњава Грбић.
Због тога мудар човек, додаје он, временом почиње да избегава оно што изазива трајно лоше страсти — страх, пожуду, љубомору, завист и незаситу тежњу за моћи.
