Пажња као раштимован оркестар: Када мозак ради другачије – истине и заблуде о АДХД-у /видео/
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
За многе људе АДХД (поремећај пажње са хиперактивношћу) није само фаза, већ стални пратилац који утиче на начин размишљања, функционисања, на емоције и односе – од раног детињства до зрелог доба. Са којим изазовима се људи са овим неуроразвојним поремећајем сусрећу, како се он дијагностикује и лечи и зашто је често праћен предрасудама и заблудама?
Када мозак ради другачије
АДХД карактеришу две групе симптома - поремећај пажње и хиперактивност, каже у подкасту “Породично” специјалиста психијатрије др Вања Мандић Маравић, шеф Кабинета за АДХД код одраслих на Институту за ментално здравље у Београду.
“Прва група симптома се манифестује кроз то да особа јако тешко задржава пажњу на одређеном задатку онолико дуго колико би требало. Шта то значи? Наша пажња, ако је функционална, задржи се довољно дуго тамо где треба, па се потом помери на нешто друго што треба да се обради. У том смислу код АДХД-а постоји поремећај и можемо да кажемо да је та пажња можда пре раштимована него лоша, у смислу да је јако „лења“, треба јој јако пуно времена да се активира, а онда се у неком трену активира и то буде или изразито кратко или се пажња потпуно “залепи” за то што се ради, буде абнормално фокусирана на одређени сегмент и онда се јако тешко од тога одваја”, објашњава др Мандић Маравић.
Како додаје, код ове врсте поремећаја пажња је попут неког раштимованог оркестра, што има и сложеније импликације на радну меморију и егзекутивне функције, па је тако особама са АДХД-ом јако тешко да изведу неки задатак који се састоји из више корака или делова.
“Да бисмо поставили ову дијагнозу ти симптоми морају да буду изражени толико да је дете, односно одрасла особа, нефункционална у неком сегменту живота. Иначе се само ради о карактеристикама, јер није свачија пажња иста“, наглашава психијатар.
Друга група симптома - хиперактивност, немир, потреба за сталним кретањем - следи управо из те непажње, односно њеног поремећаја:
„Код одраслих се то касније наравно мења јер они, за разлику од деце, обично нису такви да устају или да не могу да седе, него је то један стални унутрашњи немир, немогућност опуштања, потреба за сталним физичким стимулусима, вежбањима и тако даље. Када их питамо како они себе виде често чујемо да себи замерају да стално касне, да немају стрпљења, прекидају друге док говоре, не одговарају на позиве, не стижу да заврше обавезе, мисле за себе да су лењи и недовољно интелигенти. Или имају осећај да се целог живота боре са неким невидљивим непријатељем, да им је потребно јако много напора да заврше ствари које људи око њих некако лакше обављају.“
Интензитет симптома
Према речима клиничког психолога Снежане Мрвић, чланице тима Кабинета за АДХД код одраслих на Институту за ментално здравље, кључна разлика између овог и неких других поремећаја је у интензитету симптома, односно у томе колико они ремете функционисање особе. Када је реч о деци симптоми обично морају да се појаве пре 12. године, док одрасла соба са АДХД-ом заиста мора да има проблем у функционисању у разним сегментима живота, у пословном окружењу, у односима са другим људима.
Код сумње на АДХД на Институту се, додаје Снежана Мрвић, примењује свеобухватан, мултидисциплинарни приступ који укључује психолошко тестирање како би се установило да ли је у питању искључиво АДХД или се ради о неком другом поремећају, попут поремећаја личности.
„На пример, и гранични поремећај личности и АДХД имају проблем са контролом емоција и са импулсивношћу али је врло велика разлика у томе шта је окидач. Код АДХД-а је импулсивност нешто што је, да кажемо, практично црта личности, нешто што је присутно стално, док је код граничног поремећаја личности то углавном узроковано неким стресом. Нестабилне емоције и врло лака промена афекта су код граничног поремећаја личности један кључни маркер функционисања, док се код АДХД-а то дешава управо из немогућности да се неке обавезе заврше. Зато су нам психолошки тестови најдрагоценији у тој процени, односно дијагнози да ли се ради о некој структуралној дефектности једне особе“, наглашава психолог и додаје да је за постављање дијагнозе АДХД-а потребна и анамнеза и хетероанамнеза, односно разговори са родитељем или партнером.
Код дечака се АДХД три до четири пута чешће дијагностикује него код девојчица, док је у одраслом добу тај однос један на према један, каже др Вања Мандић Маравић.
„Као и код свих поремећаја у психијатрији и овде говоримо о интеракцији гена и околине. У суштини за неуроразвојне поремећаје су гени увек одговорнији него околина. Тако да је херитабилност код АДХД-а око 60 до 70 процената, а по неким студијама и више. Наравно да ће и други фактори утицати у смислу да ли је било компликација у трудноћи или на порођају, нека изложеност траумама у раном узрасту и томе слично. Значи, увек се некако то посматра и кроз генетику и кроз околину али овде је доста, да кажемо, биолошкија основа у односу на, на пример, депресију или анксиозност“, примећује психијатар.
Заблуде о АДХД-у
АДХД је, слажу се гошће подкаста „Породично“, поремећај праћен бројним предрасудама, од негирања његовог постојања чак и у стручним круговима, до тога да је реч о болести резервисаној само за децу.
„Неретко чујемо да одрасли не могу да имају АДХД, да је то болест која се дијагностикује обично у школском узрасту и да она прође кад дете, на пример, напуни 18 година. То, наравно, није тачно јер се код великог процента особа код којих је дијагностикован АДХД у детињству ти симптоми настављају и у одраслом добу, само што се другачије испољавају. Такође, ако се дете, адолесцент или одрасла особа жали да има тегобе из спектра АДХД-а, често чујемо од чланова породице да је то само изговор за лењост и неодговорност, изговор за то што не могу да заврше неке ствари у животу, попут факултета. Предрасуда је и то да је АДХД присутан код особа са мањком интелигенције. То је апсолутно нетачно будући да ја пацијентима задајем и тест интелигенције, односно тест интелектуалних способности, и заиста сви за које смо потврдили да имају дијагнозу АДХД су изнадпросечно интелигентни“, истиче Снежана Мрвић.
Једна од такође честих предрасуда јесте и то да адолесценти користе АДХД дијагнозу као питање идентитета.
„АДХД је проблем егзекутивних, извршних функција и та дијагноза са једне стране може бити нека врста олакшања ако су они целог живота имали проблем у постигнућу. Али, то не значи да је та дијагноза њихов идентитет. Тако да су присутне бројне предрасуде и заблуде, али некако је на нама, стручњацима који се бавимо тиме да пробамо да колико можемо то демантујемо и помогнемо људима који заиста имају тај проблем, да им олакшамо живот колико је могуће“, указује психолог.
Стручњаци Института за ментално здравље истичу да није свака непажња – АДХД.
„Постоје особе којима је пажња мало „блесавија“ али немају АДХД и важно је да напоменемо да није свака тегоба – дијагноза. Са друге стране, код пацијената код којих је дијагностикован овај поремећај стручна помоћ у виду психотерапијског рада и фармакотерапије у великој мери могу да олакшају симптоме, а подршка и разумевање од стране чланова породице је драгоцено“, закључује др Вања Мандић Маравић.
Погледајте и:
