Од тоталитаризма 20. века до дигиталног надзора: Шта нам данас открива Данило Киш?
© Фото : Спутњику уступила редакција Архипелага
Пратите нас
Данило Киш је писац који је српску књижевност трајно увео у европски и светски контекст, као равноправног саговорника о најтежим питањима 20. века – злу, идеологији, тоталитаризму, страху и слободи, каже у разговору за Спутњик уредник издавачке куће „Архипелаг“ Гојко Божовић.
Киш као писац и јавна фигура
У издању „Архипелага“ објављена је „Књига о Данилу Кишу“, збирка књижевних критика и есеја о Кишу, које су писали угледни светски писци, попут Јосифа Бродског, Надин Гордмиер, Милана Кундере, Ђерђа Конрада, Клаудија Магриса и многих других, а који сведоче о међународној рецепцији Кишове књижевне заоставштине.
Непосредан повод за објављивање књиге јесте обележавање 90 година од рођења Данила Киша, али и потреба да се, како истиче Гојко Божовић, домаћој публици покаже како једног од најзначајнијих српских писаца чита свет.
Према његовим речима, избор је свесно усмерен на есеје које су писали писци, а не академски истраживачи.
„Постоји огромна, готово непreгледна библиографија радова о Данилу Кишу. Нико то није прочитао у целини, ни на српском, ни на другим језицима и управо зато ми се чинило да је важно да у једној књизи буду окупљени текстови који показују како су Киша читали и разумевали писци различитих језика, култура и генерација“, каже Гојко Божовић.
Књига показује како се рецепција Кишовог књижевног опуса кретала кроз неколико фаза, од првих критичких осврта осамдесетих година, преко есеја насталих непосредно након пишчеве смрти, до нових читања његовог дела после 2000. године, када се Киш појављује и у културним просторима Истока, од Русије, преко Кине и Ирана, до Индије.
Он наглашава да је реч о текстовима у којима „један писац разговара с другим писцем, сагледавајући Киша не само као књижевника, него и као јавну фигуру, интелектуалца и аутора с јединственом поетиком“.
Кишова сведочанства о стварним људима насупрот Ековој књижевној лабораторији
Наш саговорник додаје да Кишова актуелност није само политичка, већ и дубоко људска, наводећи као пример есеј Сузан Бојм, која Данила Киша упоређује с Умбертом Еком.
„У књизи се налази веома амбициозан и одлично постављен текст Сузан Бојм, која даје упоредну анализу Киша и Ека, полазећи од 'Енциклопедије мртвих' и приче 'Књига краљева и будала', у којој Киш даје једно од најупечатљивијих демаскирања теорија завере које се могу наћи у књижевности“, наводи Гојко Божовић.
Упоређујући Киша и Ека, Сузан Бојм закључује да је реч о два необично остварена, сугестивна писца, два врхунска интелектуалца који показују како интелектуална пројекција и књижевно умеће могу да буду спаковани у корице исте књиге.
„Сузан Бојм, међутим, предност даје Данилу Кишу, због тога што, како пише, књижевност Ека, колико год била технички савршена и вешта, с врло важним идејама које он у њу уграђује, делује као једна врста лабораторије, помало апстрактне, одвојене од конкретних људских судбина. Код Данила Киша, како пише Сузан Бојм, падају живе и конкретне главе и ми као читаоци проживљавамо непоновљив утисак веродостојности“, каже Гојко Божовић.
Нова актуелност „Гробнице за Бориса Давидовича“
Наш саговорник, међутим, наглашва и да је веома важно то што се књижевно дело Данила Киша у свакој новој генерацији изнова открива, с тим што се са сваким новим нараштајем читалаца мењају и дела која заокупљају њихову пажњу.
„'Мансарда' је постала прилично популарна када су генерације биле више авангардно или поставангардно усмерене. Већ тридесетак година две Кишове књиге су најчитаније: 'Рани јади' и 'Енциклопедија мртвих'. Генерације се мењају, долазе људи различитих поетичких укуса, различитих очекивања од литературе. 'Пешчаник', веома густ и захтеван роман, повремено оживљава у оним генерацијама које су више заинтересоване за неку врсту формалног преиспитивања језичке игре“, каже Гојко Божовић.
Он додаје да, као издавач, може да посведочи да је у последњих неколико година поново приметно појачано интересовање читаталаца за Кишову збирку приповедака „Гробница за Бориса Давидовича“, дело које је, у време када је објављено, изазвало једну од највећих полемика у српској књижевности и које је било култна књига крајем седамдесетих и осамдесетих година.
„Живимо у времену обновљене идеје контроле, надзора и цензуре. Ти механизми су данас технолошки усавршени, али је њихова суштина иста као и у тоталитарним порецима 20. века – сузбијање слободе и подређивање појединца такозваним вишим интересима. Дуго се чинило да је 'Гробница за Бориса Давидовича' књига о једном историјском тренутку који је завршен, али сада видимо да теме прогона, монтираних процеса, брисања биографија и контроле наратива нису нестале, већ да су само промениле облик. Зато ме нимало не изненађује да је то књига која последњих година доживљава нови велики успон“, истиче Гојко Божовић.
Иако се интересовања читалаца мењају, Киш ни у једном тренутку, како истиче Божовић, не нестаје из читалачког хоризонта. Он, такође, примећује да су се генерације критичара некада утврђивале пишући о Андрићу, а да се књижевна сцена већ неколико деценија одмерава кроз читање и тумачење Киша.
Божовић, међутим, упозорава и на искушење да се Кишу накнадно „учитавају“ ставови о савременим догађајима.
„Увек има доста учитавања када је реч о великим писцима, интелектуалцима, мислиоцима. Многи људи, некад су то и писци, крајње добронамерно претпостављају шта би рекао Киш, али мислим да та учитавања и накнадна памет нису добре. Не знамо шта би Данило Киш рекао данас, али зато знамо шта је рекао у своје време и можемо да се надахњујемо читајући његове есеје, прозу, преписку, и да обликујемо своје ставове поводом актуелних књижевних, културних, друштвених догађаја. То нам свакако може бити инспирација, подстицај да говоримо о свом времену“, сматра Гојко Божовић.
Он примећује да је много оних који исповедају потпуно различите поетике, долазе са супротних полова друштвене и политичке сцене, али им је врло често једино заједничко позивање на Данила Киша – понекад из потпуно супротних разлога.
„Дешава се да се те супротстављене струје позивају на потпуно исте речи, али стављене у другачије контексте, што значи да је и једнима и другима Киш нека врста утехе, окрепљења, утемељења. И то јесте велика књижевност, када изазива различите интерпретације. Управо је то једна од дефиниција класика – када књижевно дело непрестано изазива нова читања и нове расправе“, закључује Гојко Божовић.
