https://sputnikportal.rs/20260301/dodir-koji-ima-neverovatnu-moc-zasto-su-nam-potrebni-bliskost-i-poljubac-video-1196346170.html
Додир који има невероватну моћ: Зашто су нам потребни блискост и пољубац /видео/
Додир који има невероватну моћ: Зашто су нам потребни блискост и пољубац /видео/
Sputnik Србија
Само један додир усана има невероватну моћ - може избрисати километре удаљености, залечити несигурности или показати осећања која је често тешко изговорити... 01.03.2026, Sputnik Србија
2026-03-01T11:15+0100
2026-03-01T11:15+0100
2026-03-01T11:15+0100
друштво
друштво
србија – друштво
пољубац
блискост
зорица томић
породица
друштвене мреже
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/03/01/1196345949_0:157:3083:1891_1920x0_80_0_0_d020323c203ec048d3c8cbc6742b309e.jpg
О томе колико је овај једноставан чин важан савременом човеку, колико смо блиски са другима и у којој мери нам је неко други потребан у времену брзих порука и емотикона, у подкасту „Породично“ говорила је филозоф, културолог и комуниколог проф. др Зорица Томић, поводом новог, допуњеног издања књиге „Пољубац“.Зашто нам је потребан пољубацУ делу која носи поднаслов „Колико нам је блискост доступна“ Зорица Томић је, како каже, покушала да феномене које је детектовала пре две деценије, у првом издању ове књиге кроз питања - када сте се последњи пут пољубили, шта вам значи пољубац и шта може да га замени - сагледа из једне другачије перспективе, из једне културе која је драматично промењена.Ми сада, појашњава, живимо у дигиталном добу и то у великој мери мења не само нашу перцепцију, него наш однос према свету и што је најважније, наш однос према другима.Ишчезавање „релевантног другог“Према њеним речима, догодила се једна драматична, перверзна промена, да се ми заправо ангажујемо на друштвеним мрежама јер смо попили горку пилулу која се зове – ко није на мрежама тај не постоји. Уз то, каже, иде та прећутна обавеза, скоро императив да се исказујемо, да постављамо на мрежама нешто што има с нама везе, а можда и нема, у нади да ће нас други прихватити.„Сад замислите, уместо стварне размене, стварне комуникације, стварног додира при руковању, грљењу или пољупцу, ми имамо те виртуалне замене. Наравно, последица тога је енорман пораст депресије, скоро нека врста епидемије депресије, а о анксиозности као хабитуалном својству данашњице да не говоримо. А зашто су људи депресивни? Зато што иза тога, иза те симулације живота, љубави, путовања, не знам чега све, заправо стоји невиђена празнина“, категорична је професорка Томић.Ако проводите толико времена у дану пратећи шта други раде, па онда креирајући неку објаву која има везе са вама, основно питање које морамо да поставимо је - коме се ми то обраћамо?„Дакле, овде имате нешто потпуно лудо, у стварном животу као да полако ишчезава оно што психолози називају „релевантним другим“. То је тај перверзни обрт где породица више није битна, родитељи више нису битни. Гледајте шта је урадио принц Хари, шта је урадио Бекам, тај тренд да раскидате с родитељима, да су вам родитељи за све криви, то је потпуно ненормално. Да се не забављате, да пријатељства креирате са калкулантском логиком у смислу шта ви и колико можете ми помогнете, да смо расточили везе са браћом, сестрама, са колегама на послу које видимо као опоненте и конкуренте. А онда имате ово, рекла бих, лудило, да се обраћате за признање неком броју потпуно анонимних људи који вам на један волшебан начин постају тај релевантни други“, указује комуниколог.Блискост у свету у коме се све бројиКакву блискост да очекујемо у свету у коме се све броји, где постоји калкулантска логика и где расположење и смисао дана зависи од броја лајкова и шерова, пита универзитетска професорка.За то има, како додаје, више разлога. Један је тај што је дигитални простор до те мере фасцинантан и заводљив, пружа нам могућност да ставимо филтере и будемо лепши, виши, паметнији, да користимо туђе цитате и да се тако китимо туђим перјем. "То је све постало нормално, а да не причам шта све данас може да уради вештачка интелигенција. Други разлог је ова логика неолибералног капитализма који је један перверзни систем, који је променио нашу организацију дана, самим тим организацију живота, па самим тим и питање о смислу ставио у заграде. Шта то значи? Људи раде од девет до пет, док устану, стигну на постао, док се врате више немају ни снаге ни времена за неке друге интеракције. При чему све то радимо да бисмо преживели. Значи, имамо ту та два аспекта који нас заправо уводе у један необичан процеп јер смо ми ипак - људи. А људско биће не може без додира, не може без друге особе која је физички присутна, коју може да додирне, оњуши, загрли, пољуби“.Ако смо пре две деценије могли говорити о „пољупцу у доба кулирања“, данас би, наводи, могли говорити о „пољупцу у доба симулирања“, јер нам друштвене мреже налажу да све симулирамо - задовољство, срећу, успех.„Ако живимо у тој мрежи симулација, како бити прави? Како бити интегрисан? Како бити спонтан? Јер знате, за пољубац, то је оно што је феноменално, нема ту много калкулације – или осетите тренутак када је могуће да га неком поклоните, дате и да га примите, или не осетите“, сматра Зорица Томић.Пољубац је, примећује, на првом месту један гест физичке блискости, а да не говоримо о његовој метафизичког димензији.„То је гест са врло комплексном симболиком, али нема културе у којој се људи не љубе, као што нема културе у којој не постоје стандарди или кодирање тог геста. Пољубац може да буде и присан, интимни, пријатељски, љубавни, мајчински. Може да буде израз другарства, пријатељства, може да буде церемонијални. Пољубац је гест којим некога дочекујемо. Нажалост, и пољубац којим некога испраћамо. Пољубац може да буде утеха, може да буде подршка, може да буде израз фасцинације, али може да буде и претња или манипулација. Пољубац може да буде и замена за речи, некада падне када речи нису довољне“, каже Зорица Томић.Бити близак с неким значи показати му сопствене пукотине без зазора да ће нас тај други због тога одбацити, закључује ауторка књиге „Пољубац“, уверена да тај гест и блискост неће нестати јер човек без тога, како каже, једноставно не може.Погледајте и:
https://sputnikportal.rs/20250406/kako-je-biti-tata-u-21-veku-uloga-glave-porodice-u-epohi-u-kojoj-zivimo-video-1184376103.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Сандра Черин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Сандра Черин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Сандра Черин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
друштво, србија – друштво, пољубац, блискост, зорица томић, породица, друштвене мреже
друштво, србија – друштво, пољубац, блискост, зорица томић, породица, друштвене мреже
О томе колико је овај једноставан чин важан савременом човеку, колико смо блиски са другима и у којој мери нам је неко други потребан у времену брзих порука и емотикона, у подкасту „Породично“ говорила је филозоф, културолог и комуниколог проф. др Зорица Томић, поводом новог, допуњеног издања књиге „Пољубац“.
Зашто нам је потребан пољубац
У делу која носи поднаслов „Колико нам је блискост доступна“ Зорица Томић је, како каже, покушала да феномене које је детектовала пре две деценије, у првом издању ове књиге кроз питања - када сте се последњи пут пољубили, шта вам значи пољубац и шта може да га замени - сагледа из једне другачије перспективе, из једне културе која је драматично промењена.
Ми сада, појашњава, живимо у дигиталном добу и то у великој мери мења не само нашу перцепцију, него наш однос према свету и што је најважније, наш однос према другима.
„У том смислу питање које сам поставила, односно детектовала пре 20 година сада је, чини ми се, добило једну много радикалнију форму. Данас то питање не морате поставити никоме - прођите кроз град па ћете видети како изгледају кафићи, да седе одвојено девојке и момци, или су у послу, а свако је на свом телефону. Али то није ствар само са младима, будући да су најновија истраживања показала да одрастао човек, па самим тим и адолесценти, проведе отприлике шест сати у просеку „скролујући“ на свом телефону – било тражећи информације, били „саветујући“ се са четГПТ-јем или гледајући шта се дешава по друштвеним мрежама. А то значи да је то шест сати мање за наше ангажовање са другима“, наглашава Зорица Томић.
Ишчезавање „релевантног другог“
Према њеним речима, догодила се једна драматична, перверзна промена, да се ми заправо ангажујемо на друштвеним мрежама јер смо попили горку пилулу која се зове – ко није на мрежама тај не постоји. Уз то, каже, иде та прећутна обавеза, скоро императив да се исказујемо, да постављамо на мрежама нешто што има с нама везе, а можда и нема, у нади да ће нас други прихватити.
„Сад замислите, уместо стварне размене, стварне комуникације, стварног додира при руковању, грљењу или пољупцу, ми имамо те виртуалне замене. Наравно, последица тога је енорман пораст депресије, скоро нека врста епидемије депресије, а о анксиозности као хабитуалном својству данашњице да не говоримо. А зашто су људи депресивни? Зато што иза тога, иза те симулације живота, љубави, путовања, не знам чега све, заправо стоји невиђена празнина“, категорична је професорка Томић.
Ако проводите толико времена у дану пратећи шта други раде, па онда креирајући неку објаву која има везе са вама, основно питање које морамо да поставимо је - коме се ми то обраћамо?
„Дакле, овде имате нешто потпуно лудо, у стварном животу као да полако ишчезава оно што психолози називају „релевантним другим“. То је тај перверзни обрт где породица више није битна, родитељи више нису битни. Гледајте шта је урадио принц Хари, шта је урадио Бекам, тај тренд да раскидате с родитељима, да су вам родитељи за све криви, то је потпуно ненормално. Да се не забављате, да пријатељства креирате са калкулантском логиком у смислу шта ви и колико можете ми помогнете, да смо расточили везе са браћом, сестрама, са колегама на послу које видимо као опоненте и конкуренте. А онда имате ово, рекла бих, лудило, да се обраћате за признање неком броју потпуно анонимних људи који вам на један волшебан начин постају тај релевантни други“, указује комуниколог.
Блискост у свету у коме се све броји
Какву блискост да очекујемо у свету у коме се све броји, где постоји калкулантска логика и где расположење и смисао дана зависи од броја лајкова и шерова, пита универзитетска професорка.
„Како бити слободан, расположен и ведар у свету, у животу, у којем је свако од нас постао рачуновођа сопственог постојања на тим мрежама. Е то је тај парадокс. И онда, наравно, када говоримо о блискости и њеној доступности, она нам је наизглед доступна преко мрежа, а ову стварну блискост, коју можда можемо да покушамо да остваримо, занемарујемо“, каже гошћа подкаста.
За то има, како додаје, више разлога. Један је тај што је дигитални простор до те мере фасцинантан и заводљив, пружа нам могућност да ставимо филтере и будемо лепши, виши, паметнији, да користимо туђе цитате и да се тако китимо туђим перјем.
"То је све постало нормално, а да не причам шта све данас може да уради вештачка интелигенција. Други разлог је ова логика неолибералног капитализма који је један перверзни систем, који је променио нашу организацију дана, самим тим организацију живота, па самим тим и питање о смислу ставио у заграде. Шта то значи? Људи раде од девет до пет, док устану, стигну на постао, док се врате више немају ни снаге ни времена за неке друге интеракције. При чему све то радимо да бисмо преживели. Значи, имамо ту та два аспекта који нас заправо уводе у један необичан процеп јер смо ми ипак - људи. А људско биће не може без додира, не може без друге особе која је физички присутна, коју може да додирне, оњуши, загрли, пољуби“.
Ако смо пре две деценије могли говорити о „пољупцу у доба кулирања“, данас би, наводи, могли говорити о „пољупцу у доба симулирања“, јер нам друштвене мреже налажу да све симулирамо - задовољство, срећу, успех.
„Ако живимо у тој мрежи симулација, како бити прави? Како бити интегрисан? Како бити спонтан? Јер знате, за пољубац, то је оно што је феноменално, нема ту много калкулације – или осетите тренутак када је могуће да га неком поклоните, дате и да га примите, или не осетите“, сматра Зорица Томић.
Пољубац је, примећује, на првом месту један гест физичке блискости, а да не говоримо о његовој метафизичког димензији.
„То је гест са врло комплексном симболиком, али нема културе у којој се људи не љубе, као што нема културе у којој не постоје стандарди или кодирање тог геста. Пољубац може да буде и присан, интимни, пријатељски, љубавни, мајчински. Може да буде израз другарства, пријатељства, може да буде церемонијални. Пољубац је гест којим некога дочекујемо. Нажалост, и пољубац којим некога испраћамо. Пољубац може да буде утеха, може да буде подршка, може да буде израз фасцинације, али може да буде и претња или манипулација. Пољубац може да буде и замена за речи, некада падне када речи нису довољне“, каже Зорица Томић.
Бити близак с неким значи показати му сопствене пукотине без зазора да ће нас тај други због тога одбацити, закључује ауторка књиге „Пољубац“, уверена да тај гест и блискост неће нестати јер човек без тога, како каже, једноставно не може.
