Европа се нуди Америци као помоћ у нападу на Иран и опет показује да је само вазал
© AP Photo / Virginia Mayo
Пратите нас
Европа је данас најчешће само привезак америчке политике, односом према Русији себи је везала руке. Потврдили су свој статус америчког вазала, и то на начин који је веома увредљив за Европљане који држе до свог идентитета, сматрају саговорници Спутњика.
Док Блиски исток гори после одлуке Америке и Израела да нападну Иран, европске земље за сада одмеравају како да се поставе. Француска, Немачка и Велика Британија најављују да ће се укључити али бавиће се пресретањем иранских ракета ради заштите земаља Персијског залива.
Дипломата и бивши амбасадор у Немачкој Милован Божиновић на питање да ли део Европе овим показују вазални однос према Америци каже да је став ЕУ недоречен и да одражава сву кризу ЕУ неспособне да себе политички дефинише.
Вазалство најнижег нивоа
„Они су потврдили свој статус вазала, али на један начин који би морао бити увредљив за Европљане који држе до свог идентитета. Да се понудите на такав недостојан начин Америци да будите с њима у тој акцији против Ирана, то је вазалство, али оно најнижег нивоа. Да им будете вазали у акцији која је дефинитивно ван моралних политичких критеријума“, уверен је Божиновић.
Другим речима, да се приклоните некоме ко је убио некога, да бисте онда били јачи после тога - то је катастрофално.
„Друго, чланице ЕУ очигледно немају исто мишљење о тој ствари, од Шпаније која је категорично показала да је против оваквих поступака као што су Американци и Израелци урадили, па до немачког канцелара који се у суштини нуди Америци да им буде партнер у акцијама које тамо спроводе. Значи то је један широки дијапазон ставова који показује да ту нема неког заједничког именитеља између ставова свих тих чланица. Дакле, Европска унија је показала да је политички слабић, и да не може да успостави став о томе… Не можете убити председника једне државе, па онда очекивати да ћете о тој држави водити неке разговоре. Ако ћете водити разговоре са том државом, како да се превазиђе неки проблем, онда ћете поштовати њене институције и онда с њима покушати да нешто договорите,“ децидан је Божиновић.
Ово овако је, додаје он, неопростива издаја оних вредности које је Европа неговала током више стотина година, а то је да поштујете свог саговорника и да поверујете како и он има неке своје разлоге зашто ради то што ради, па ћете онда видети како да нађете заједничко решење.
Политичка зависност од Америке
Спољнополитички коментатор Бојан Билбија истиче да се Европа нашла у врло деликатној ситуацији и да јој овај сукоб никако не одговара.
„Пре свега због тога што доводи до драматичног повећања цене енергената, а Европа веома зависи од тога каква ће да буде њихова цена. Европа је већ била озбиљно погођена тиме што је остала без руских енергената који су били и лако доступни, и повољни по цени, и у неограниченим количинама. И онда када је Европа сама себи одсекла ту енергетску грану на којој је седела деценијама и која јој је деценијама омогућавала буран и континуиран привредни раст, када је упала у зависност од америчких енергената, показало се да је то било лоше за европску економију јер су енергенти поскупели. Истовремено је Европа доспела у политичку зависност, сада од само једног извора снабдевања, јер раније је могла да бира из ког правца ће се снабдевати - из америчких извора, из руских извора или из неког трећег правца. Сада сви доступни енергенти иду преко америчких компанија или директно из Америке,“ истиче Билбија.
У овој ситуацији када се затвори Ормуски мореуз, додаје он, и када цене енергената почињу да скачу, Европа упада у још тежу ситуацију јер нема руских енергената и она може само панично да посматра како цене скачу, како можда дође и до несташица енергената.
„И не може нико да им каже да нису сами за то криви јер су сами одбацили руске енергенте, сами уводили санкције Русији и све време говорили да имају алтернативу, да они имају од кога да купе енергенте а да је то што ће они бити скупљи 30-40 одсто, а некада и више, мала цена коју ће радо да плате, ваљда за неку независност од Русије. Сад кад су доспели у енергетску зависност од Америке више те приче не причају, него ћуте и моле се Богу да уопште имају било какво снабдевање енергијом“, констатује наш саговорник.
Он упозорава да уколико те америчке компаније доспеју у проблем због овог рата, онда енергије у Европи - неће бити.
„И ту долазимо до питања шта чинити у овој кризи, рату који је Америка повела против Ирана, брутално кршећи међународно право. Да ли сад Европа треба да се придружи тој нелегалној акцији и кршењу међународног права - то је напад на суверену земљу, чланицу УН. Да ли да се укључе и да кажу да је то добро за будућност Блиског истока, Централне Азије и да се под тим изговором прикључе кршењу међународног права, или да остану по страни,“ пита се Билбија.
Европа привезак америчке политике
Они уједно знају, додаје он, да у њиховим земљама постоје огромне муслиманске заједнице, које су изузетно важан фактор, не само на изборима, где повремено као у Британији чак и побеђују муслимански кандидати, већ и генерално на плану безбедности.
„То ствара озбиљну унутрашњу претњу и ширу дестабилизацију у Европи где живе милиони муслимана, миграната и све ће их више бити. А сада ви одлучујете да ли ћете се укључити у тај рат, бити у функцији вазала, ко се на позив „великог брата“ прикључује тој агресивној акцији и онда ризиковати да имате побуне вашег становништва, или нећете то да радите“, образлаже Билбија.
Према његовим речима, битно је и што Европа више нема статус од пре 10-20 година, када је била много самосталнија, када је имала више партнера у свету с којима је сарађивала укључујући Русију и Кину и водил балансирану политику која је њену стратешку позицију чинила донекле сувереном.
„Данас је Европа не увек, али најчешће само привезак америчке политике. И од некадашње ситуације када сте били за столом, један од оних који одлучују, ви сте све чешће на столу, односно на менију и неко други одлучује о вама. Велике силе попут Русије, Кине и Америке могу саме да одлуче о глобалним питањима без учешћа Европе, што се све чешће и дешава," каже он.
Билбија оцењује да Европа сада просто мало глуми некадашњу величину, знајући да је изгубила самосталност на светској сцени, опет својом вољом, јер се подредила само једном центру моћи - Вашингтону.
„Да ли сад желите да прикључујући се тим акцијама на Блиском истуку и нападу на Иран, поново себи и у својој јавности делујете као неко ко о нечему одлучује, знајући да је то далеко од тога јер су неки други почели акцију против Ирана у свом интересу, а ви сте ту неко ко је позван ето мало да припомогне и евентуално пошаље по ког војника тамо страда,“ напомиње Билбија.
Без Русије је небитан фактор
Не треба заборавити, каже он, и снажно антиизраелско расположење у бројним земљама ЕУ које су након сукоба у Гази преиспитале став према Палестини и признале је.
„Дакле, постоји и проблем где антиизраелска осећања бујају у вашим државама, а ви се практично морате ставити на страну Израела. Све то чини позицију европских земаља појединачно, али и ЕУ као целине, веома компликованом за доношење било каквог консензуса, јер њега о тим питањима тешко може бити. Просто гледају, мало би и да се прикључе онима који бију, а мало и не би, јер знају колико то може бити дугорочно и скупо. Опет, ако останете по страни сами себе поновно искључујете из било какве велике игре, па макар да вам припадну мрвице колача. Овако је то тужна прича о некадашњој моћи Европе и илузијама да она и даље о нечем одлучује, несвесна да може да буде важан светски фактор само у заједништву са другим плућним крилом Евроазије, а то је Русија. Али пошто је Европа сама себи одсекла то плућно крило и раздвојила се од Русије, препустила је савезништву са Кином а она се окренула искључиво Америци, сада жање тешке и горке плодове тих погрешних одлука,“ истиче Билбија.
Путин је све знао унапред
Он подсећа да се слична ситуација десила и 2003. године у време агресија САД на Ирак, када је као и сад убијен лидер државе, Садам Хусеин и али су тада Немац Герхард Шредер и Француз Жак Ширак, били против те агресије - не само да нису желели да учествују у томе, него су активно говорили против такве акције.
"Додушеи Немци и Французи су хтели да на неки начин да “навуку“ тада Путина да он заправо буде фронтмен борбе против Америке, а да они извуку корист од тога. Путин је ту понуду одбио и показало се колико је био у праву јер се испоставило да је њихова политика превртљива и да они нису поуздани савезници Русије. То се показало већ 2008. године приликом рата на Кавказу па 2014. године приликом другог Мајдана у Кијеву, али и 2005. када је био први Мајдан у Кијеву – показало се да је Европа слаба и непоуздана и да савезништво са њом може да буде веома опасно за онога ко у то верује," реко је Билибија.
Билбија напомиње да то веома добро зна и Доналд Трамп који не жели никаква велика савезништва са Европом, већ Европу само користи „ад хок“, за акције које су за њега важне.
„Европски лидери немају ту снагу да могу да се одупру Трампу тако да је он сада једини западни лидер, док ови други могу само да одлучују у којој мери ће да га подрже више или мање а то опет зависи од тога какве унутрашње последице те државе могу да имају,“ мишљења је Билбија.
Он закључује да је ово можда била прилика за Европу да се неучешћем у америчкој инвазији издигне изнад ситуације и ослободи америчког јарма, али да то нису урадили јер су превише слаби.
Погледајте и:
