Овако се служи српском народу и држави! Херцеговка у елитној јединици - најбоља од најбољих
© Фото : Спутњику уступила Хелена Брајић
Пратите нас
Војна академија вас учи посебној одговорности. Одговорни сте за друге. Углавном сам била сама, сестра је много старија, нисам навикла ни да зависим од других. Научила ме је заједништву. То је важно. Као и служење својој држави и свом народу. А породица је ослонац и смисао успеха. Ни једна десетка не би имала смисла да немам с ким да поделим радост.
Ово за Спутњик каже Хелена Брајић из Ластве код Требиња, две године заредом најбољи кадет Медицинског факултета ВМА Универзитета одбране. Девојка која руши стереотип о штреберу који по цео дан седи над књигом:
„Између цивилне и војне медицине изабрала сам другу, јер ме је привукла пракса. Већ на трећој години добијамо клиничке предмете и радимо уз професоре и менторе. Учимо како да задобијемо поверење, у почетку сам се стидела да приђем пацијенту. Најважније је научити контакт са живим човеком“.
Још један контакт за Хелену је веома важан, контакт са природом, зато смо одлучили да разговор за Спутњик обавимо у парку испред Академије, да „мало дишемо“. Прво је питамо како је, искрено, а она тако и одговара:
„Добро сам, хвала на питању. Није често да ми неко постави то питање. Сваки дан је много активности, обавеза на факултету и у војсци. На крају сваке недеље могу да кажем, била је турбулентна и уморна сам“.
Међутим, на лицу најбољег питомца Медицинског факултета ВМА Универзитета одбране не види се умор, само широки осмех.
Хелена Брајић, кадет Медицинског
факултета ВМА Универзитета одбране
© Sputnik / Сенка Милош
У униформи литерарна душа
Ова свестрана девојка била је један од најбољих ђака Гимназије „Јован Дучић“. Нема литерарног конкурса на коме није бриљирала, а на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву уручена јој је награда “Млади србиста”, за најбољи литерарни есеј.
Њена литерарна душа вири и из униформе Војске Србије. Проговара:
„Кад спакујем кофер, све понесем са собом, и Требиње, и Требишњицу, Ластву и Платане. И сунце херцеговачко, небо и породицу. Ништа не остаје изе мене, све је са мном. Недостају ми да их загрлим, али су са мном сваког дана“.
Војни режим је одличан систем
Сваког дана Хелена устаје у шест, у 6:20 је јутарње вежбање, 6:50 доручак, у 7:30 подизање заставе и смотра. Настава траје до два, ручак је у три.
„Простор за маневрисање није велики. Овде је дан организован, такав је систем и то је одлично. Моја мама каже, све може да се стигне, ако је човек добро организован“.
У Београду студира захваљујући специјалним везама Србије и Републике Српске. Плашила се реакције родитеља и сестре када им каже да жели да студира баш на Војној академији:
„А они су били одушевљени! Веома су поносни. Мама је скромна жена, али у неколико речи уме да каже много. Сестра је моја супротност, али смо заједно у свему. Без њих ништа не би имало потпуни смисао“.
"Кад спакујем кофер, све понесем са собом, и Требиње, и Требишњицу, Ластву и Платане. И сунце херцеговачко, небо и породицу"
© Фото : Туристичка организација Требиња
Од великог бола до животног позива
Хелени је породица све, због породице је и одлучила да студира медицину. Није то, каже, нека нереална прича, да је одувек маштала да буде хирург. Управо супротно.
„Крајем средње школе имала сам лоше искуство. Тата ми је преминуо, а лекари су се према њему понашали лоше. То је могло да ме удаљи од медицине, али је ипак изазвало потребу да покушам да мењам ствари. Осетила сам да је то професија у којој живот човека зависи директно од вас. Није само репродукција знања, већ и посвећеност, смиреност и емпатија“.
Професори као родитељи
Додаје да је на правом месту, од својих професора може научити и оно што се не учи из књига, што се види на примеру, односу према пацијентима, али и студентима.
„Књига вас не може научити ономе што професор каже кад напомене, „запамтите ово, требаће вам једног дана“. А лични однос са професорима је драгоцен. Могу да их позовем у свако доба, ако ми нешто треба, било какав савет“.
Нема омиљени предмет, али је занимају клиничке дисциплине.
„Привлачи ме анестезиологија, да сагледам човека у целини. Да не лечим дијагнозу, већ човека“, истиче најбољи студент.
Хелени је свеједно где ће радити, и Србија и Српска су њена држава
© Фото : Спутњику уступила Хелена Брајић
Лични однос са Богом најважнији
Хелена жели да једног дана лечи људе зато што воли друге и верује и да се ништа не дешава случајно, да се зна ко тиме управља. И јако је нервира када га називају „неком силом“.
„Није нешто, него неко. Породица и Бог су оно што ме држи. Лични однос са Богом. А лекар мора да види у пацијенту човека, а не број или картон. Ако у другом не видите некога равног себи, тешко можете бити добар лекар. Не волим лако да кажем да сам верујући човек, јер грешим сваки дан, али трудим се да живим вредности које сам понела од куће“.
Признаје да јој је на првој години било тешко, то вероватно прође сваки студент који није из Београда, али бити истовремено и студент и војник, баш је велики изазов:
„Али имала сам срећу да упознам добре људе и надређене који су пример. Када се односи граде на одговорности и међусобном поштовању, све дође на своје место“, истиче.
Може и пет спортова, ако си организован
Места у њеном војно - лекарском режиму има и за оно што, поред људи и природе највише воли, спорт.
„Тренирала сам атлетику са нашом чувеном Наташом Ћулафић, бавим се рвањем, планинарењем и пливањем. Имамо сада и ронилачку секцију. Може човек да постигне, ако му то значи. Лаже онај ко каже, немам времена за нешто. Не, нисам га створио за то. Нисам се довољно потрудио да га створим“.
Добитници стипендије СПКД Просвјета из Мостара, Хелена је у "елитној јединици" од шест најбољих, од најбољих
© Фото : Спутњику уступило СПКД Просвјета
„Просвјета“ - више од стипендије
Као једна од најбољих, Хелена је већ пет година стипендиста Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ из Мостара. Она је у „елитној јединици“ од шест студента из Херцеговине који су најбољи од најбољих. Њена стипендија има три нуле којима претходи велики број, али то, каже, није цела стипендија.
„То је много више од новца. Када сам дошла у Београд, на пријемни, нисам знала никога. Жене из Просвијете су ме примиле код себе, пазиле ме, као да сам њихово дете. Дођеш у велики град, у непознато, а онда те испрате на пријемни са храном, воћем и слаткишима, као да сам код моје маме. Кажу, ти си неко мој. Најлакше је дати новац, ти људи су окупљени око идеје, уче нас вредностима које су нас и родитељи учили код куће“.
Обавештава нас да је у току конкурс за најбоље ђаке и студенте из Далмације, каже да би било добро да окачимо линк, да имају где да сазнају о условима за стипендију Просвјете. Ако дођу у Београд на студије, и она је ту за њих. Биће део породице, а породица је најважнија.
Љубав према Србији и Српској
Почиње киша, предлажемо растанак, Хелена не мари, она је из Херцеговине, тамо се не плаше временских непогода. Тамо су је, каже, од малих ногу учили традиционалним вредностима, родољубљу. Добра је киша, ако си испод свог неба. А њено је баш широко. Моћи ће да буде и војник, и лекар. И у Србији и у Српској.
„У Херцеговини вас уче да је, где год постоји ваш човек, ваша земља. Радићу тамо где будем потребна. Да ли ће то бити Требиње, Београд, Република Српска или Србија, у овом моменту није важно. Јесте важно, али није примарно. Осећам одговорност. Осећам љубав и према Републици Српској и према Србији. Осећам да треба да служим свом народу и држави. Ма где да се нађем, ма где да постоји наш човек“.
Са поносом увек стоји у униформи, поред српске заставе
© Sputnik / Сенка Милош
