Иран се претвара у хидру: Хоће ли Америка бити приморана да прогласи Пирову победу /видео/
© AP Photo / Vahid Salemi
Пратите нас
Америка је олако ушла у сукоб с Ираном, рачунајући да ће он трајати колико она мисли, али десио се одговор Ирана који је показао да је он отпоран на агресивне нападе и понаша се као хидра која се регенерише. Американци ће сад покушати да нађу и преко медија пласирају оправдање за неку Пирову победу, иако неће бити победе ни једне, ни друге стране.
Овако др Митар Ковач, директор Евроазијског безбедностог форума, генерал-мајор у пензији и посланик Скупштине Србије оцењује ескалацију на Блиском истоку изазвану америчким и израелским ударом на Иран, али и узвратним иранским нападима на Израел и америчке базе у региону.
Американци су веровали, како каже Ковач, да чисто присилом, бомбардовањем, томахавцима, ратном морнарицом, могу обезглавити Иран и да ће се не само убијањем верског вође и пресијом кроз убиство и страдања цивила, укључујући децу, десити парализа читавог система. Али, Иран у војној сфери има по два-три заменика у комадном ланцу за кључне дужности и простом силом Американци не могу да реше ситуацију у своју корист.
“Иран је изгледа одавно спреман на овај сукоб, не само технолошки, него и изградњом подземних инсталација, војно-наменске производње, базирања и заштите снага у простору који је јединствен за одбрану. Друго, то није мала територија. Нису могли да изађу на крај ни са нама 1999.године, са малом територијом СР Југославије, да је сателитски извиђају у реалном времену, а камоли толики један простор”, констатује генерал.
Шта Америка добија, а шта губи
Као још један важан фактор он наводи расположење у америчком друштву које није за уплитање на Блиском истоку на овакав начин, а још мање је спремно за евентуални долазак погинулих војника, поготову кад се измере ефекти на крају тог рата.
“Шта је Америка добила од толико уложеног? Добила је девастиране базе у читавом окружењу у које треба уложити огромна средства, добила је уништене радарске инсталације за осматрање ширег простора југоистока Европе и Блиског истока. Ако говоримо о крају, нити ће се Иран предати, нити ће Трамп мењати ни политичко, ни верско руководство. Дошло је до хомогенизације нације. Мислим да је Америка више могла постићи хибридним деловањем по моделу који се дешавао пре овог оружаног напада”, верује Ковач.
Политиколог и народни посланик Александар Павић истиче да се у самој Америци већ поставља међу опозицијом питање шта је циљ ове операције.
“Што се тиче Израела циљ је апсолутно јасан: њима је практично од пада иранског шаха 1979. године опсесија Иран. И то поготово Бенјамину Нетанијахуу, који већ тридесетак година упозорава да Иран само што није дошао у посед нуклеарног оружја и то се користи као повод да се крене у акцију против Ирана. Зато што је Иран практично последња велика препрека амбицијама Израела – прво, да буде главни хегемон на Блиском истоку, а друго, пројекту екстремних циониста о великом Израелу, који се шири од Нила до Еуфрата и шире од тога. Они то схватају сасвим озбиљно”, објашњава политиколог.
Израел врло добро зна шта жели, али не и САД, сматра Павић и подсећа да је прво лансирана прича да треба онемогућити да Иран има нуклеарно оружје да би се сад стигло до намере да се смени режим и издејствује безусловна капитулација власти у Техерану.
Дубока америчка држава ликује
Наш саговорник верује и да је Трамп добио погрешне обавештајне процене, а сматра да ће му контрадикторне изјаве које даје олакшати да у неком тренутку дефинише кад су се стекли услови за крај рата.
“Мислим да ће он морати да почне размишљати о томе, кад буде схватио да ово може да траје. А Иранци кажу јасно, ми смо спремни за шест месеци интензивног ратовања минимум. Шест месеци Америка не може да издржи зато што нема довољно муниције за то. А до тада, не знам шта би остало од Израела и питање шта би се десило у међувремену, јер мислим да је Нетанијаху спреман да користи и нуклеарно оружје.”
Павић не сумња да је Трампа у иранску операцију увукао израелски лоби који је, подсећа, у САД невероватно јак.
“Новинар Такер Карлсон лепо каже: последњи председник који је покушао да се одупре израелском лобију био је Џон Кенеди. И тиме је рекао да схвата какав се притисак врши на Трампа. И није само реч о личном притиску, реч је о томе да су практично сви републиканци у џепу Израела, израелском лобију”, каже наш саговорник.
Он нема дилеме да је Трамп натеран да уђе у рат који уопште не иде у корист Америке, него крши то што је он покушао да изнесе као неку врсту новог приступа спољној политици која треба да врати бар мало угледа Америке у свету.
Сурова економија рата
Павић додаје да се Нетанијахуу журило да што пре увуче САД у рат јер је био свестан да је Трамп можда последњи председник на ког ће имати толики утицај.
“И сад нема назад. Сад је само питање за Трампа како се извући из тога. Може лако да се деси да му овог пута буде потребна Русија, да ли ће то бити јавно или за сцене, јер он сам неће моћи из овог да се ишчупа, неће му Иранци дати. Иранци неће да капитулирају. Они су чак рекли да они неће примирје - или ће бити мир или да наставимо да ратујемо. А очигледно да имају ресурсе, имају самопоуздања. Ово може скупо да кошта Американце, када испуцају оно што имају, што се тиче ПВО, што се тиче муниције, бомби, то не може тако брзо да се обнови”, истиче политиколог уз оцену да “дубока држава против које се Трамп борио сада ликује”.
Ковач додаје да што се тиче економије рата, парадокс је да је до сада Америка изгубила највише, да има погрешан, технолошки јак, али промашен модел организовања и ангажовања својих снага, првенствено у ПВО одбрани и дејству по снагама непријатеља.
“Цена једног од уништених система ТХААД је седам милијарди, милијарду кошта једна “патриот” ракета. Кад се све сабере у систему ПВО, то су неслућене штете по америчко друштво, јер се дејствује по објектима, цивилним и у ваздушном простору, који су 70 до 150 пута јефтинији од америчких средстава. То не може да издржи ниједна економија света. А друго, њихова привреда, иако моћна, нема те капацитете да у реалном времену надокнађује утрошак тих средстава. Тако да је на сцени још један парадокс да ће знатно пре Америка остати без нападних средстава и средстава ПВО него што ће Иран остати без ракета,” наводи Ковач.
Иако је неспорно да гори и Техеран и многи други градови у Ирану, чини се да је, како каже, стрпљење и јединство народа, моћ подношења губитака далеко више на иранској страни него што је на америчкој.
Какве су шансе за копнену интервенцију
Ковач коментарише и вероватноћу копнене интервенције против Ирана.
“Американци одавно пате од способности подношења жртава у оваквим операцијама и не верујем у тако нешто. У почетним сценаријима није им то ни била нека варијанта. Они воле копнену агресију само ако имају неке друге снаге које ће они подржавати из ваздуха и са мора као што су радили у Авганистану. Овде не може Америка одвојити толико снага, али поготово поднети губитака да би заузела неко парче те територије, а камоли да стави под контролу Иран као огромну државу са толиком површином, са таквим рељефом који је идеалан за герилски рат. А на тај простор требало би довести минимално три милиона војника да би се успоставила права окупација. Нема то ни Америка, ни читав Запад, а и не може да трпи толике губитке.”
Павић на крају не искључује могућност да ће неке америчке специјалне снаге покушати да заузму острво Карг преко ког Иран извози 90 одсто своје нафте, али, како каже, Иранци онда не би имали никакве задршке да униште нафтну инстраструктуру сусредних земаља тако да ће то САД, ако ништа друго, натерати да добро размисле.
Погледајте и:
