Шта се у ствари догодило у Пећкој патријаршији – 45 година од страшне ноћи у српској светињи
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Навршава се 45 година од пожара у Пећкој патријаршији, када је у ноћи између 15. и 16. марта 1981. године запаљен стари манастирски конак и уништен део вредне архиве, рукописа и црквених предмета.
Експерт за српску средњовековну баштину, историчар уметности и професор Универзитета у Крагујевцу Јасмина Ћирић наводи за РТС да овај пожар представља један од првих озбиљних удара на Српску православну цркву и српско културно наслеђе у покрајини.
"Дакле, у ноћи између 15. марта и 16. марта 1981. се догодило нешто што никада пре није у Пећкој патријаршији, макар не на тај начин. А реч је о подметнутом пожару. Оно што је у ствари врло занимљиво јесте да је одабир датума крајње симболичан, јер је био на празник Недеље православља. Пожар се догодио на празник који литургијски помиње и прославља храмове и свете иконе", навела је Ћирићева.
Према њеним речима, пожар је избио око четири сата ујутру, у присуству око 30 монахиња и неколико гостију у манастиру.
"Међу њима је био и професор призренске богословије Дамаскин Давидовић", рекла је она.
Захваћен стари и нови конак
Како је истакла, ватра је била подметнута на више места у старом конаку.
"Подсетићу да је у питању конак импозантних димензија дужи од 63 метра", нагласила је Ћирићева.
Пожар је захватио и нову дрвену конструкцију конака који је тада био у изградњи.
"Пожар су регистровали најпре у горњим структурама самог конака, дакле у кровној конструкцији, и оно што је још била већа штета јесте што је тај пожар захватио и тек постављену нову дрвену конструкцију новог конака. То се све налазило на западној страни", навела је Ћирићева.
Велика материјална штета и спас ризнице
Пожар је нанео велику материјалну штету – изгореле су одаје тадашњег српског патријарха Германа, собе монахиња, магацин и радионице за иконопис. Ипак, захваљујући благовременој реакцији монахиња и Дамаскина Давидовића, спасен је значајан део манастирске ризнице.
"Иконе, богослужбени предмети и текстил из 15. и 17. века били су сачувани", истакла је она.
Ипак, највећи губитак представља уништена архива пећких патријараха, нагласила је Ћирићева, додајући да је у питању била изузетно важна документација која је сведочила о историјским догађајима од средњег века, нарочито у периоду османске власти.
Саботажа и спорне званичне верзије
Она је подсетила и да су на гредама након пожара пронађени трагови бензина и других запаљивих материја, а реакција ватрогасаца није била правовремена. Званични налази као узрок пожара навели су неисправне инсталације и димњак.
"Врло је важно овим поводом поменути и да је патријарх Герман непосредно након пожара, а то је једини документ који имамо сачуван с тим у вези, послао један врло важан допис председнику тадашњег Савезног извршног већа Добривоју Видићу у вези са пожаром, управо демантујући наводе који су везани за неисправност димњака. Он каже у једној реченици – да је заиста реч о томе, тај би се пожар догодио и 1974. '75, '76. итд. Интересантно је у читавом том догађају да су као главни кривци навођени заправо урбаниста града Призрена професор Микић и Андрија Костић, који је био извођач радова, што је наравно касније одбачено у поступку јер је било јасно да апсолутно нису одговорни за тако нешто", објашњава Ћирићева и додаје да је "монаштво било под одређеним политичким притисцима".
Протести и контекст
Пожару су претходили велики протести на Косову и Метохији, који нису били ограничени само на Приштину, већ су се ширили и у другим градовима.
"Али опет, треба поменути да је подметању пожара претходио низ протеста, који нису били само у Приштини, већ су били у Урошевцу, Ђаковици, Подујеву, дакле у неколико градова се ширили", рекла је Ћирићева.
Након пожара, додаје она, протести су се наставили, а у јавности су се појављивали и политички захтеви.
Значај очувања културног наслеђа
Историчарка уметности указује да се пожар у Пећкој патријаршији често посматра као један од раних показатеља каснијих напада на српске светиње, укључујући и погром из марта 2004. године, када је страдало више од 150 сакралних објеката.
"Ми говоримо о простору који, по квадратном километру, има највећи број сакралних здања и значајних споменика", истакла је Ћирићева.
Због тога, додаје, очување тих задужбина није важно само за српску историју:
"Одбраном оваквих задужбина којима се бавимо, бранимо и оно што је европска и хришћанска цивилизација", поручила је она.
Докле год је сведока и јавног дискурса, указује она, тема ће бити доступна и разумљива.
"Докле год је нас који о овоме сведочимо, биће и ове теме доступне у јавном дискурсу. Ако престанемо да о томе говоримо јавно, аргументовано и тачно, неће нестати само материјални трагови, већ и сам дискурс", закључила је Ћирићева.
Погледајте и:
