Откривамо: Како је припреман мартовски погром Срба – све је покренула четворка са Запада
16:30 17.03.2026 (Освежено: 16:41 17.03.2026)
© AP Photo / DARKO VOJINOVIC / Мартовски погром, Косовска Митровица 2004. године.
Пратите нас
Након Мартовског погрома 2004. године, ни пет одсто протераних Срба није се вратило на своја огњишта. То је Албанцима само дало додатну енергију за даље етничко чишћење које до данас спроводе, само другачијим методама, каже за Спутњик Небојша Човић, бивши шеф Координационог центра за Косово и Метохију Владе Србије.
Више од две деценије након погрома српског становништва са својих огњишта на Косову и Метохији, идејни творци, организатори и починиоци злочина над Србима нису ни означени, а камоли осуђени.
У месецима пре погрома
Поред тога што је био координатор српских институција попут школа и болница и организатор повратка Срба прогнаних још 1999. године, Човић је наступао и као политички преговарач са међународном заједницом. Он подсећа да су малтретирања Срба на Косову трајала непрекидо и између 1999. и 2004. године, а да их је било и пре доласка КФОР-а и УНМИК-а. Заправо, каже, значајно су се и увећала са доласком међународних снага. Колективни Запад правдао је тај терор тезом да су Албанци дуго били понижавани и угњетавани од стране Србије и српских власти, па да сада, ето, морају мало „да узврате“.
У периоду пре погрома, каже Човић, било је највише киднапованих људи, највише убистава и насиља, за која такође нико никад није одговарао — ни за аутобус у Подујеву, ни за убијену и рањену децу у Гораждевцу, ни за низ других убистава на простору Косова и Метохије.
Са ове временске дистанце од 22 године, када размишљам, предзнак да ће се нешто догодити јавио се шест месеци пре самог догађаја. Ми то тада нисмо могли знати. Реч је о састанку у Приштини на коме су присуствовали Бил Клинтон, Вилијам Вокер, Бернар Кушнер и Ричард Холбрук. Они су тада објашњавали Албанцима да треба да преузму иницијативу, пошто је Координациони центар Републике Србије за Косово и Метохију био доста јак. Ми смо тада имали велику иницијативу. Потписали смо споразум са УНМИК-ом и Ханском Хекерупом у новембру 2001. године, пред прве изборе на простору Косова и Метохије. Хекеруп је, иначе, због тог споразума почетком јануара 2002. морао да оде са Косова јер му је била угрожена безбедност, каже Човић за Спутњик.
Након Мартовског погрома 2004. године, ни пет одсто протераних Срба није се вратило на своја огњишта. То је Албанцима само дало додатну енергију за даље етничко чишћење које до данас спроводе, само другачијим методама.
© Фото : Youtube/Председник Р. Србије
На том састанку у Приштини, шест месеци пред 17. март 2004, предлагано је да Албанци преузму иницијативу — и они су је преузели. Непосредно пре тога, рањен је српски дечак од 18 година у Чаглавици, код Грачанице. Након тога у Липљану је убијено двоје људи и ништа од тога није класификовано као етнички мотивисан злочин. Када се Срби убијају, каже наш саговорник, нико не одговара.
Погром
Након свега овога, Албанци су кроз демонстрације покушали да пробију мост и пређу из јужне у северну Митровицу, док је у самој Приштини бачено пет бомби. Све је то била предигра 17. марту.
А онда је коначно 17. марта направљен сценарио у којем се говорило да је у албанском селу Чабра погинуло двоје или троје албанских дечака, уз причу да су их „српски пси“ појурили и натерали у реку. То се све дешавало на територији општине Зубин поток, а деца су се удавила у Ибру који је тада имао већи водостај него данас, због акумулације Газивода. То су одмах објавили сви албански и западни медији, укључујући ББЦ и ЦНН, и то је покренуло једну страшну лавину огромног насиља.
У погрому над Србима учествовало је око 70.000 Албанаца распрострањених широм Косова и Метохије. Етнички су очишћени Призрен, Приштина, Ђаковица, Гњилане, Урошевац, Свињаре, као и три повратничка села. Протерано је око 4000 Срба, убијено је 28 људи, 935 кућа је запаљено, уништено је 39 споменика српске културне баштине и православних храмова, од чега је 19 било прве категорије из периода од 12. до 14. века, укључујући и Богородицу Љевишку. Уништено је више од 10.000 икона, фрески, а рањено је 954 људи.
Што се српских власти тиче, били смо, као по обичају, ухваћени у раскораку. Коштуничина влада је тек била формирана и она није успела да се снађе, а сигурно да је у тадашњој Влади било и оних који нису хтели да се снађу.
Етнички су очишћени Призрен, Приштина, Ђаковица, Гњилане, Урошевац, Свињаре, као и три повратничка села. Протерано је око 4000 Срба, убијено је 28 људи, 935 кућа је запаљено, уништено је 39 споменика српске културне баштине и православних храмова.
© Фото : youtube/Председник Р. Србије
А свет је ћутке гледао
О свему овоме никад није спроведена истрага и нико никад није ни за шта одговарао. Чак је тадашњи специјални представник и бивши шеф УНМИК-а Хари Холкери рекао да је „прејака реч“ употребити термин етничко чишћење за оно што су Албанци радили по Косову и Метохији.
КФОР је имао око 20.000 људи, УНМИК око 3000, а косовска полиција око 6000 припадника и мало ко је од њих реаговао. Италијански КФОР је часно одрадио свој посао, спасивши манастир Дечане. Француски КФОР је био исто под великим искушењем јер је његова зона била Северна Митровица. Приштину и Грачаницу су покривали Британци који су се углавном бавили фотографисањем, понекад неког од Срба и евакуишући. Што се тиче Призрена, њега су покривали Немци који су се исто бавили фотографијом док су Албанци палили манастир Светих Архангела, Богословију и Богородицу Љевишку. Косовско поморавље покривали су Американци и ту је било релативно мирно, јер су Американци за Албанце били највећи ауторитет.
Призрен су покривали Немци који су се бавили фотографијом док су Албанци палили манастир Светих Архангела, Богословију и Богородицу Љевишку.
© Фото : Youtube/Председник Р. Србије
Годинама касније на светло дана су излазила сведочанства бивших војника КФОР-а о томе како су имали јасна наређења да се не упуштају у било какве акције, укључујући и акције спашавања. Када је хорда Албанаца у Приштини запалила солитер „Ју програма“ у којем су живели Срби и други неалбанци, међународне снаге, као и самозвана косовска полиција немо су посматрали како зграда гори, а људи затворени у њој дозивају помоћ. Једино се мала група ирских војника оглушила о директна наређења. Они су упали у пламеном захваћену зграду и извукли станаре на сигурно.
Зашто починиоци нису кажњени?
Чим су се међународне снаге понашале како јесу, објашњава Човић, значи да су имале и наредбу да се тако понашају, односно да се оглуше о патњу српских цивила на Косову и Метохији.
Након погрома маса Срба је напустила своја огњишта јер нису више видели перспективу безбедног живота на Косову и Метохији. Албанци настављају тај погром и сваки дан прогоне Србе, то управо раде и са овим боравишним дозволама. Па није Косово и Метохија страна земља да нам треба дозовла, бар за нас није, нити ће икад бити.
Човић уопште не сумња у то да је један од главних разлога зашто до данас нико није одговарао за погром Срба на Косову управо тај што би линија директне одговорности ишла право до налогодаваца са Запада. Ако се детаљно погледају и анализирају изјаве западних челника од 17. до 21. марта, када је у Србији проглашен дан жалости, постаје јасно да је све било унапред припремљено, тврди Човић.
Човић уопште не сумња у то да је један од главних разлога зашто до данас нико није одговарао за погром Срба на Косову управо тај што би линија директне одговорности ишла право до налогодаваца са Запада.
© AP Photo / Bela Szandelszky
Генерал Џонсон јужног крила НАТО-а директно је рекао да је све што се десило у тих неколико дана „погром над српским народом на простору Косова и Метохије“. Он је крајем исте године пензионисан. Постоји низ сличних примера који показују колики степен лицемерја је тих дана био присутан од стране међународне јавности. Нажалост, и данас је присђутан. Искрено се надам да ћемо са овим новим светским променама доћи у ситуацију да неке ствари објаснимо и разјаснимо, али и да сачувамо оно што је без икакве дилеме наше, а то је простор Косова и Метохије, закључује Човић.
Погледајте и:
