Дрина каква до сада није виђена: Прича о реци која носи све слојеве историје
© Sputnik / Natalija Miladinovic
Пратите нас
Дрина је река која у себи носи и снагу воде као природног елемента, али и симболику историјског тока и географског разграничења. Та река је простор сталне промене, дубине и тајанствености, каже у разговору за Спутњик сликарка Наталија Миладиновић.
Дрина као тачка у којој се сусрећу различити светови
У београдској галерији „Штаб“ од 11. до 24. марта може се погледати изложба слика Наталије Миладиновић, под једноставним називом „Ток“. Апстрактне визије уметнице, на којима преовлађују смарагдно-зелени тонови, инспирисани су Дрином, реком која миленијумима представља границу, али и место на којем се сусрећу различити светови. Управо та сложеност, променљивост и слојевитост постале су основа визуелног израза Наталије Миладиновић.
„Дрина ме је посебно привукла управо због својих сталних промена. Посматрајући је, видела сам како вода непрестано мења боју и како заправо одражава природу која је окружује. Она је огледало и тла, и неба, и светлости. Она прима све те спољне утицаје и кроз њих се стално мења. Истовремено, у себи носи дубину и неку врсту тајновитости, као да чува слојеве времена који су кроз њу прошли“, каже сликарка.
Смарагдно-зелена боја као симбол промене
Први сусрет с Дрином догодио се, како каже сликарка, пре више од пет година, током боравка на ликовној колонији у Вишеграду. Уметница је много времена проводила уз реку посматрајући њене промене.
„Доста смо били уз реку, пловили њом, посматрали њену боју, ток, одразе у води које природа носи. Посматрали смо како се река мења. За Дрину сам изабрала самрагдно зелену боју, јер она носи у себи и тонове плаве, и тонове зелене, константно се мења, као и сама река“, каже уметница.
Слика из циклуса "Ток" Наталије Миладиновић
© Фото : Natalija Miladinovic
У формалном смислу, утисци су пренети кроз специфичан поступак грађења слике, који комбинује контролу и препуштање. Уметница прво формира рељеф, слојевиту структуру која подсећа на тло, да би потом у тај „пејзаж“ пустила боју да сама пронађе свој пут.
„Желела сам да прикажем свој осећај Дрине, кроз емоцију и експресију. Градила сам је кроз прву фазу рељефа, кроз материјал саме боје, који сам наносила у више слојава и који представља тло наше земље. Касније, различитим цртачким интервенцијама, резбарењем, цртањем, утискивањем елемената природе – играла сам се и експериментисала, желећи да кроз тај цртеж пренесем тајанственост саме реке. Када се ти слојеви осуше, долази природни ток, односно тренутак када препуштам води или боји да саме протекну кроз рељеф који сам градила“, објашњава наша саговорница.
Тај однос контролисаног и непредвидивог, како истиче уметница, кључан је за процес стварања.
„Уметник јесте једно велико дете и кроз апстрактно сликарство изражава емоције које носи у себи. За ову изложбу ми је била потребна велика припрема – више припрема да се суочим с празним платном него да насликам слику. Требало је да будем окружена инспирацијом и природом. Тај сусрет с бојом не могу да планирам. Некада дођем с једном идејом, а слику завршим у потпуно другој нијанси“, наводи Наталија Миладиновић.
На изложби посебно место заузима полиптих од 25 делова, настао као одговор на питање – које је боје вода.
„Желела сам да на то питање одговорим ликовно, па сам узела 25 дашчица и осликала све нијансе које сам доживела – од теракоте, преко браон тонова, до тиркизних. У води се одражавају и земља, и годишња доба, па је тај полиптих добио разне боје“, објашњава уметница.
Поред радова великих димензија, који треба да дочарају снагу и величину реке, изложба обухвата и радове на папиру, где је приступ мекши или ближи акварелу. Сваки материјал, како каже сликарка, носи сопствену логику и резултат.
Слика из циклуса "Ток" Наталије Миладиновић
© Фото : Наталија Миладиновић
Одрастање уз природу
Ипак, доживљај Дрине за уметницу се не исцрпљује у визуелном, већ је везан и за људе и приче које је тамо упознала и затекла. Једна од анегдота које издваја јесте прича о човеку који их је возио чамцем.
„Он у свом ресторану држи предмете које је сакупљао из Дрине. Његов ресторан је био испуњен тим стварима, чак и деловима камених надгробних плоча, стећцима које је проналазио. Поред мира и лепоте, осетила се и дубина и тајанственост, приче које река носи. Дрина носи сваку емоцију, а све зависи од тога како је ко доживљава“, напомиње сликарка.
Њен лични однос према природи почео је да се гради још у детињству, које је често проводила уз Власинско језеро, место које данас има посебно значење у њеном животу. Одрастање у непосредном контакту с природом, како каже уметница, обликовало је њен сензибилитет и однос према свету.
„Одрасла сам уз природу, с браћом и сестрама, нас је петоро, слободно смо боравили у шуми, пецали, брали печурке. То ме је обликовало и зато се увек враћам природи као извору инспирације“, каже Наталија Миладиновић.
Иако је Дрина покретач овог циклуса, у њеним радовима уметнице преплићу се различита искуства воде — од мирне, стајаће, до брзе и променљиве. Управо у том контрасту препознаје се шири оквир њеног интересовања.
„Ми као бића једноставно упијамо природу. И када не размишљамо о томе, она делује на нас. Мислим да треба више да јој се окренемо и да је сачувамо“, закључује уметница.
Слика из циклуса "Ток" Наталије Миладиновић
© Фото : Наталија Миладиновић
Слика из циклуса "Ток" Наталије Миладиновић
© Фото : Наталија Миладиновић
