Како смо спасили ЈАТ-ове авионе од НАТО бомби /видео/
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Током НАТО агресије, група одважних пилота ЈАТ-а полетела је под ризиком да се више неће вратити својим породицама. Си-Ен-Ен је цео дан јављао како ЈАТ-ови авиони у Букурешт преносе милионе у новцу и злату, као и чланове породица владајућих структура. Ничега од тога у авионима није било.
Циљ је био спасити флоту авиона да не би били уништени.
„Задатак смо извршили – спасили смо пилотску и официрску част, спасили смо и нашу компанију“, каже пилот Стеван Игњатовић.
Агресија НАТО-а на Југославију, пред тадашњег авионског националног превозника, ЈАТ (Југословенски аеротранспорт), поставила је неколико озбиљних питања. Ваздушни простор изнад Југославије био је затворен, па је, поред питања како обезбедити било какво пословање и превоз путника, компанији наметнуо и задатак заштите имовине.
„На основу информација које смо добијали од тадашње Владе Србије, са којом је наш директор, покојни Жика Петровић, био у сталном контакту, као и на основу података које смо имали од војске, донета је одлука да се, у случају угрожавања аеродрома у Београду, покуша са измештањем што већег броја авиона. Циљ је био да се флота сачува, како би ти авиони једног дана могли да се врате и како би ЈАТ опстао“, прича некадашњи пилот југословенског националног авиопревозника, Стеван Игњатовић.
Једини пут - Румунија и Бугарска
Одлука о измештању авиона донета је два дана пред почетак бомбардовања, а с обзиром да је НАТО направио прстен око Југославије од четрдесет миља, ваздушним путем могло се само према Румунији или Бугарској. Напад на сурчински аеродром очекивао се и зато што су два војна авиона МИГ-29 била сакривена на аеродрому – било је јасно да је све то видљиво из сателита, додаје наш саговорник.
Одлазак је планиран за 27. март, међутим, власти га нису дозволиле јер није било комуникације са ПВО размештеном у околини Београда – постојала је реална опасност да неко, не знајући за лет ЈАТ-ових авиона, евентуално отвори ватру – због тога је све одложено за 24 сата.
Идућег дана, пилоти и техничко особље били су на аеродрому око пола десет ујутру; у том тренутку већ се очекивао напад, што се и догодило око сат времена касније. Четири ракете пале су на аеродром: две су погодиле полицијски хангар и полицијску зграду, једна је пала у близини хангара „ЈАТ технике“, где је био ДЦ-10, испод чијег крила је био сакривен један од Мигова, а једна је пала између писте и хангара и она, на срећу није експлодирала, присећа се Игњатовић.
„Након тога донета је одлука да под хитно морамо да кренемо. Имали смо врло мало времена да се организујемо, да одлучимо где ћемо и ко ће први полетети. Мој колега Сава Остојин и ја смо се први јавили. Са нама су били и Михаило Рогић и Бобан Живанић, механичар. Тада сам летео на Боингу 727, који је сматран најбржим авионом у ЈАТ-овој флоти“, прича Игњатовић.
Највећа животна награда
На састанку на коме је одлучивано ко ће кад полетети, посадама је речено да не постоје гаранције да ће се са лета вратити живи, на шта је Живанић одговорио да ако треба да се гине, жели да буде у авиону са Игњатовићем, Остојином и Рогићем.
„Искрено, то је највећа награда за цели живот коју сам добио. На срећу, нико од нас није оборен, нико није погинуо“, каже Игњатовић.
ЈАТ-ови авиони, њих десет, од писте сурчинског аеродрома одлепили су се у подне, а где им је крајња дестинација, сазнали су непосредно пред полетање – тек тада добили су сагласност од Румунских власти. Упутили су се према војно-цивилном аеродрому Банеаса у околини Букурешта. Од Румуна су добили, касније ће се испоставити лажно, обећање да ће авиони бити напуњени горивом и да ће моћи да наставе лет даље.
Флота која је полетела за Букурешт састојала се од авиона ДЦ-10, Боинга 727 и 737, и два авиона АТР, каже Игњатовић.
„Када смо Остојин и ја полетели, на неких 4000 метара избили смо из облачности која је у том тренутку покривала Београд и околину. Небо је било прелепо, сунце је сијало. Ми смо укључили све уређаје које смо имали да бисмо могли да се идентификујемо као цивилни авион и очекивали смо да се поред нас појави неки од борбених авиона или траг неке ракете, па да кажемо „до виђења“. Међутим, ничега није било и то је за нас било невероватно. Стално сам се јављао на „емерџенси“ фреквенцију, шаљући свој глас у етар да кажем ко смо и шта смо, јер по информацијама које смо имали око десет сати тог јутра је изнад Србије и Црне Горе дејствовало око 200 НАТО авиона“, наводи он.
Сви смо били свесни опасности
„Свесно смо кренули у нешто што би могло да нас кошта главе, а наше породице да остану без нас. Нико тада није размишљао у смислу ’шта то радим, да ли сам нормалан, шта ми то треба. Једноставно, желели смо да учинимо за нашу државу, за нашу фирму, која је тог тренутка хранила око 12000 људи“, истиче Игњатовић.
Током лета, страха није било, он се појавио тек касније.
„Тек увече, када сам дошао у хотел и када сам легао, када сам се јавио породици да сам у Букурешту, када сам се сетио сина који је тада имао девет година и супруге, почео сам да дрхтим, да се тресем у кревету. То је било страшно, малтене целу ноћ нисам спавао“, прича он.
На аеродрому, када су слетели, сачекали су их НАТО официри који су извршили инспекцију авиона. Од обећања да ће примити гориво и да ће наставити пут даље, за Русију, Белорусију или Украјину, такође није било ништа.
Уместо авиона – Бристол
Уместо да наставе пут, пилоти и механичари Јата смештени су у хотел Бристол на неодређено време. Сваки дан превозили су их до авиона, сваки дан румунске власти наговештавале су да би пут могао да се настави, међутим, то се није догодило.
„Једно јутро, након четрдесет дана проведених у Румунији, дошли су и рекли пакујте се. Мисли смо да идемо даље са нашим авионима, међутим, они су нас попаковали у аутобус, ставили нас у неки њихов стари авион и пребацили за Темишвар, где нас је сачекала екипа Јата, која нас је аутобусом пребацила за Београд. То путовање је било као из филма ’Ко то тамо пева’ – да ли ћемо преко моста, да ли нећемо, да ли ћемо да чекамо да падне мрак или ћемо да путујемо по дану. У сваком случају, касно после подне стигли смо у Београд, где нас је дочекао директор Јата, Жика Петровић. Сваког од нас је поздравио и загрлио. Он нас је и испратио речима ’Соколови моји,, надам се да ћемо се поново видети у истом гнезду. То ми је остало за цео живот, то је изговорено од човека који је волео пилоте и државу. Имали смо срећу да је он имао нас и ми њега“, каже Игњатовић.
Завитлавање НАТО пратилаца
Током боравка у Букурешту, пилоти и техничари Јата нису баш имали статус ратних заробљеника, али су били под сталним надзором.
„Поред хотела било је велико језеро, као ово наше на Ади, и када изађемо да се шетамо, лепо видимо да нас прате. Онда смо се помало шегачили са њима, мало смо их залуђивали“, присећа се Игњатовић и додаје да је третман тадашње југословенске амбасаде према њима био, како каже, катастрофалан.
Тадашњи амбасадор Десимир Јефтић, као ни војни аташе, ни једном нису посетили ЈАТ-ове пилоте – правдали су се тиме да не желе да себе доводе у опасност.
„Био је то један некоректан однос од самог старта, јер они су себе чували, а нас су пустили на ветрометину. Али, систем је ваљда био такав – штитио је оне који гледају само себе за разлику од нас који смо у том тренутку гледали државу, компанију која нас храни и наше породице — а тек на крају себе“, наводи Игњатовић.
Ако се погледа шта се дешавало у свим каснијим ратовима, ниједна држава, ниједна авиокомпанија и ниједна група пилота није излетала своје авионе у условима најжешћег бомбардовања као што смо ми то урадили, додаје он. Флота коју су ЈАТ-ови пилоти спасили наставила је да лети и после НАТО агресије. Последњи авион из те генерације повучен је из употребе пре неколико година.
Са његовим повлачењем завршена је ера авиона који су спасили ЈАТ од уништења – били су понос наше авиокомпаније, закључује Игњатовић.
Погледајте и:
