https://sputnikportal.rs/20260330/istrazivaci-otkrivaju-kako-nastaje-magnetno-polje-sunca-i-kakav-je-njegov-uticaj-na-zemlju-1197525423.html
Истраживачи откривају како настаје магнетно поље Сунца и какав је његов утицај на Земљу
Истраживачи откривају како настаје магнетно поље Сунца и какав је његов утицај на Земљу
Sputnik Србија
Дубоко испод ужарене површине Сунца, у слојевима недоступним директном посматрању, одвија се процес који одређује ритам читаве звезде – настанак и еволуција... 30.03.2026, Sputnik Србија
2026-03-30T23:00+0200
2026-03-30T23:00+0200
2026-03-30T23:00+0200
наука и технологија
свемир
друштво
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/03/1e/1197525679_0:64:1168:721_1920x0_80_0_0_42f3f3975451cb555c8bb6f6b7ac5445.jpg
Деценијама је то био један од највећих проблема савремене астрофизике: где тачно настаје соларни магнетизам и како се обликује у циклусе који управљају појавом сунчевих пега, ерупција и снажних избачаја плазме.Шта је тахоклин и зашто је битанКако преноси „SciTech Daily“, ново истраживање указује да се кључна зона генерисања магнетног поља Сунца налази у слоју званом тахоклин, око 200.000 километара испод површине.Сунце није хомогено тело. Његови спољашњи слојеви ротирају различитим брзинама – екватор се окреће брже од полова – што ствара снажне сферичне токове у плазми. Ова диференцијална ротација кључна је за разумевање магнетизма, јер управо она деформише постојеће магнетне линије и претвара их из једног облика у други.У средишту тог процеса налази се соларни динамо, механизам у коме се полоидно магнетно поље, које се простире од пола до пола, под утицајем ротације увија и претвара у торзионо поље које обавија Сунце око његовог екватора. Када се овај процес интензивира, долази до нагомилавања енергије која ће се касније манифестовати на површини кроз сунчеве пеге и еруптивне догађаје.Кључни регион у коме се овај процес одвија јесте тахоклин – танак прелаз између стабилног, радијационог унутрашњег дела и турбулентног конвективног омотача. Управо ту долази до наглог прелаза у брзини ротације, што ствара идеалне услове за појачавање магнетних поља. Нови резултати показују да се у овом слоју формирају организовани појасеви кретања плазме, познати као торзионе осцилације, који се временом померају ка површини и носе са собом „потпис“ будуће активности Сунца.Оно што ово истраживање чини посебно значајним јесте чињеница да су ти дубоки обрасци први пут јасно повезани са оним што се дешава на површини.Анализом дугогодишњих података добијених хелиосеизмологијом – методом која проучава таласе унутар Сунца – научници су показали да се зоне убрзаног и успореног кретања појављују годинама пре него што се на површини формирају сунчеве пеге. Другим речима, процеси који ће обликовати будући соларни циклус започињу дубоко у унутрашњости много пре него што постану видљиви.Могућност предвиђања екстремних појаваОва веза између дубине и површине представља кључни напредак у односу на раније моделе.Док су претходне теорије претпостављале да се соларни динамо одвија у више слојева без јасне доминантне зоне, нови резултати снажно указују да је тахоклин централно место где се магнетно поље генерише и организује. То значи да се циклична природа Сунчевог магнетизма може пратити уназад, све до процеса који се одвијају стотинама хиљада километара испод фотосфере.Значај овог открића далеко превазилази теоријско разумевање. Сунчева магнетна активност директно утиче на простор око Земље – од геомагнетних олуја које могу ометати сателите и комуникације, до потенцијалних поремећаја електроенергетских система.Ако се процеси у тахоклину могу пратити унапред, отвара се могућност да се соларни циклуси и екстремни догађаји предвиђају са већом поузданошћу него до сада.Истовремено, Сунце остаје једина звезда чију унутрашњост можемо проучавати овако детаљно, што га чини кључним моделом за разумевање магнетизма и код других звезда. Оно што данас откривамо у његовим дубинама вероватно важи и за многе друге звездане системе, само на скалама које су нам још недоступне за директно посматрање.Овим истраживањем Сунце се више не посматра само као извор светлости и топлоте, већ као динамичан систем у коме се дубоко испод видљиве површине непрестано обликују силе које одређују његово понашање. У слоју где се сударају различити режими кретања плазме, где се магнетна поља увијају и појачавају, крије се механизам који управља ритмом целе звезде – и који смо тек сада почели да разумемо.Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
свемир, друштво
Истраживачи откривају како настаје магнетно поље Сунца и какав је његов утицај на Земљу
Дубоко испод ужарене површине Сунца, у слојевима недоступним директном посматрању, одвија се процес који одређује ритам читаве звезде – настанак и еволуција њеног магнетног поља.
Деценијама је то био један од највећих проблема савремене астрофизике: где тачно настаје соларни магнетизам и како се обликује у циклусе који управљају појавом сунчевих пега, ерупција и снажних избачаја плазме.
Шта је тахоклин и зашто је битан
Како
преноси „SciTech Daily“, ново истраживање указује да се кључна зона генерисања магнетног поља Сунца налази у слоју званом тахоклин, око 200.000 километара испод површине.
Сунце није хомогено тело. Његови спољашњи слојеви ротирају различитим брзинама – екватор се окреће брже од полова – што ствара снажне сферичне токове у плазми. Ова диференцијална ротација кључна је за разумевање магнетизма, јер управо она деформише постојеће магнетне линије и претвара их из једног облика у други.
У средишту тог процеса налази се соларни динамо, механизам у коме се полоидно магнетно поље, које се простире од пола до пола, под утицајем ротације увија и претвара у торзионо поље које обавија Сунце око његовог екватора. Када се овај процес интензивира, долази до нагомилавања енергије која ће се касније манифестовати на површини кроз сунчеве пеге и еруптивне догађаје.
Кључни регион у коме се овај процес одвија јесте тахоклин – танак прелаз између стабилног, радијационог унутрашњег дела и турбулентног конвективног омотача. Управо ту долази до наглог прелаза у брзини ротације, што ствара идеалне услове за појачавање магнетних поља. Нови резултати показују да се у овом слоју формирају организовани појасеви кретања плазме, познати као торзионе осцилације, који се временом померају ка површини и носе са собом „потпис“ будуће активности Сунца.
Оно што ово истраживање чини посебно значајним јесте чињеница да су ти дубоки обрасци први пут јасно повезани са оним што се дешава на површини.
Анализом дугогодишњих података добијених хелиосеизмологијом – методом која проучава таласе унутар Сунца – научници су показали да се зоне убрзаног и успореног кретања појављују годинама пре него што се на површини формирају сунчеве пеге. Другим речима, процеси који ће обликовати будући соларни циклус започињу дубоко у унутрашњости много пре него што постану видљиви.
Могућност предвиђања екстремних појава
Ова веза између дубине и површине представља кључни напредак у односу на раније моделе.
Док су претходне теорије претпостављале да се соларни динамо одвија у више слојева без јасне доминантне зоне, нови резултати снажно указују да је тахоклин централно место где се магнетно поље генерише и организује. То значи да се циклична природа Сунчевог магнетизма може пратити уназад, све до процеса који се одвијају стотинама хиљада километара испод фотосфере.
Значај овог открића далеко превазилази теоријско разумевање. Сунчева магнетна активност директно утиче на простор око Земље – од геомагнетних олуја које могу ометати сателите и комуникације, до потенцијалних поремећаја електроенергетских система.
Ако се процеси у тахоклину могу пратити унапред, отвара се могућност да се соларни циклуси и екстремни догађаји предвиђају са већом поузданошћу него до сада.
Истовремено, Сунце остаје једина звезда чију унутрашњост можемо проучавати овако детаљно, што га чини кључним моделом за разумевање магнетизма и код других звезда. Оно што данас откривамо у његовим дубинама вероватно важи и за многе друге звездане системе, само на скалама које су нам још недоступне за директно посматрање.
Овим истраживањем Сунце се више не посматра само као извор светлости и топлоте, већ као динамичан систем у коме се дубоко испод видљиве површине непрестано обликују силе које одређују његово понашање. У слоју где се сударају различити режими кретања плазме, где се магнетна поља увијају и појачавају, крије се механизам који управља ритмом целе звезде – и који смо тек сада почели да разумемо.
