Древни ДНК открива када су пси и људи почели да живе заједно
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Докази о некима од најранијих паса идентификовани су током два пројекта археолошких ископавања у централној Анадолији. Нова открића о развоју и ширењу припитомљених паса у прошлости представљена су две нове студије, саопштио је Универзитет у Ливерпулу.
Радови, објављени у журналу "Nature", пружају фасцинантан увид у односе људи и паса, као и брзо ширење паса по Анадолији и Европи.
Два кључна локалитета за ово истраживање били су Пинарбаши, којим руководи професор Даглас Берд са Универзитета у Ливерпулу, и Бонџуклу, где уз њега руководе и професор Ендру Ферберн са Универзитета у Квинсленду и професор Гокан Мустафоглу са Унивезитета Хаџи Бајрам Вели у Анкари.
Ови локалитети заједно обухватају прелаз из епипалеолита (касног палеолита) у рани неолит, датиран од пре 16.000 до 10.000 година.
У склоништу из доба епипалеолита у Пинарбашију редовно је логоровала група људи, која је ту сахрањивала штенад паса идентификованих директно радом на древном ДНК. То су сада најстарији пси директно идентификовани путем нуклеарне ДНК.
"Археологија јасно показује да су ови пси били блиски пратиоци људи; анализа изотопа показује да су пси јели рибу, што је био важан елемент људске исхране, и баш као и људи, пажљиво су сахрањивани у склоништу близу људских гробова, чиме им је указиван ритуални третман аналоган људском. Ови људи су ловили животиње попут дивљих оваца и опасних дивљих говеда, па се чини вероватним да су ове животиње биле ловачки, али можда и пси чувари, с обзиром на присуство великих предатора попут вукова и леопарда у централној Анадолији у то време", каже професор Бер .
Докази стари скоро 16.000 година
Анализа древне ДНК, коју су урадили тимови из Националног природњачког музеја у Лондону, Универзитета у Оксфорду и Универзитета Лудвиг Максимилијан из Минхена, открива најстарије генетичке доказе о псима датиране на пре 15.800 година у Пинарбашију, док је више паса датираних тек нешто касније идентификовано широм Европе, што указује на то да су пси били широко распрострањени пре 14.000 година.
Занимљиво је то што су ови истраживачи проучавали древну ДНК канида из касног горњег палеолита из пећине Гоф у Великој Британији, на самом рубу Европе, као и из Пинарбашија, и идентификовали висок степен генетичке сличности између паса из пећине Гоф и оних из Пинарбашија. Ово сугерише да се ова линија паса брзо проширила са једног краја Европе на други за највише неколико векова. И у пећини Гоф блиски односи су сугерисани третманом паса након смрти, сличним оном код људи.
Интригантна је чињеница да су се ови пси ширили кроз културно и генетички различите групе на тим великим удаљеностима. Професор Берд сугерише да је то „вероватно због њихове вредности за људске групе, али свакако као део међугрупних размена“.
Студија такође показује да су ови пси били преци модерних европских раса.
"Генетичка идентификација два палеолитска пса из пећине Гоф и Пинарбашија представља прекретницу у нашем разумевању најстаријих паса. Ови примерци су нам омогућили да идентификујемо додатне древне псе са локалитета у Немачкој, Италији и Швајцарској, који јасно показују да су пси већ били широко распрострањени широм Европе и Турске пре најмање 14.000 година", рекао је др Вилијам Марш, постдокторанд Националног природњачког музеја.
Други рад, који је предводила лабораторија за древну ДНК на Институту Френсис Крик, идентификовао је домаће псе у Бонџуклуу, 30 километара од Пинарбашија, датиране око 9000. године пре нове ере, на почетку холоцена, топлог периода који је уследио након завршетка леденог доба.
У досад највећој студији остатака канида, нове генетичке технике омогућиле су да две трећине анализираних остатака буду класификоване као пси или вукови.
Сахрањивани са власницима
Становници Бонџуклуа били су потомци људи који су користили Пинарбаши, али су у том периоду развили стална насеља у мочварним пределима и временом прихватили доместификоване биљке и почели блиско да управљају стадима дивљих оваца у брдима близу локалитета. Пси у Бонџуклуу су такође сахрањивани, али у овом случају у гробовима директно са људима. У овом контексту, они су лако могли играти улогу ловачких паса и чувара, али су можда били укључени и у рано чување оваца.
Први пољопривредници који су се појавили у Европи проширили су се из западне Анадолије 2.500 година након првобитног насељавања Бонџуклуа и били су генетички повезани са популацијом из Бонџуклуа. Они су са собом повели анадолске псе, који су се такође проширили на запад са пољопривредницима. Ова студија показује да су се ови неолитски пси анадолског порекла укрштали са псима локалних/староседелачких мезолитских популација у већој мери него што су то чиниле придошле пољопривредне популације анадолског порекла, што поново показује да су пси били цењени до мере која је превазилазила културне границе и указује на значајну меру у којој су деловали уз сопствену иницијативу.
Погледајте и:
