О овоме се мало зна: Стално се прича о утицају Турака на Србе, а како су Срби утицали на – Цариград
Пратите нас
Пишући о Цариграду, правац истраживања углавном прати утицај византијске и турске престонице на српску историју. Ређе се обраћа пажња на супротни смер - утицај Срба, хришћана и муслимана, на град на Босфору. Посматрано кроз векове, тај утицај можда није био пресудан или увек видљив, али је урезао траг на свеопштој историји овог великог града.
Академик, дипломата и историчар Славенко Терзић окренуо се управо овој недовољно истраженој страни историје - Цариграду кроз призму српске историје. Цариград је вековима био светска метропола, град светлости, средиште сусрета цивилизација.
После пада Византије, покорен је од стране Османског царства, али наш саговорник истиче да у њему муслимани нису увек чинили већину. Велики број хришћана са Балкана, из Мале Азије, Блиског истока, био је такође веома активан и имао је своју улогу у формирању тада већ Истанбула. У 19. веку, велики број трговаца у Османском царству били су Јермени, Грци, као и припадници других народа. Сви су они остављали свој печат, неко мање неко више, на историју града.
Милутинова црква и Ђурађове зидине
Када је реч о Србима, они се појављују у Цариграду још у раном средњем веку. Поред цркве Светог Јована Претече, остало је записано да је краљ Милутин подигао тамо и болницу за сиротињу. Његова млада супруга Симонида, након краљеве смрти, замонашила се у манастиру Светог Андреја на Криси. Тај манастир, каже наш саговорник, претворен је касније у Зумбул џамију.
Поред Милутинових залагања, познато је и да је деспот Ђурађ Бранковић 1448. године, док је град још био у оквирима Византије, саградио две куле на чувеним градским зидинама. Међутим, после пада Цариграда под османску власт и током наредна четири и по века, град је претворен у османску престоницу. По природи ствари, велики број Срба налазио се у оквирима тог царства, па је Цариград, односно Истанбул, силом несрећних прилика постао и престоница Срба који су живели у том царству, каже Терзић за Спутњик.
Београђани у Цариграду
Након освајања Београда 1521. године султан Сулејман Величанствени одвео је део тамошњег српског становништва у своју престоницу. Тако су настала три српска насеља у Цариграду: Београдска махала, Београдско село и Београдска шума, која и данас постоји, а простире се на више од 5.000 хектара. Многи историчари сматрају да је протеривања Срба из Београда било плански урађено, јер је у Београду још из римског времена постојао водовод. Задужење прогнаника, поготово оних насељених у Београдском селу, било да се брину о цариградском водоводу.
То нису били једини Срби пресељени у Цариград. Неколико година касније, после освајања Срема и града Купиника на Сави, већи број Срба протеран је на Галипоље, једно мало полуострво близу Дарданела. Рачуна се да је било више од две хиљаде прогнаника из Срема, као и девет села из околине Јагодине. С протоком времена, део њих је примио ислам, део је асимилован у тада далеко бројнији грчки етнос, али су у селу Бајрамич све до краја Првог светског рата опстали Срби који су очували и своју традицију и језик.
После 1922. године, након Балканских ратова и Првог светског рата, ти Срби из Бајрамича пресељени су у Јужну Србију, односно данашњу Северну Македонију, у околину Пехчева. Наш чувени лингвиста, академик Павле Ивић чак је и докторирао темом „Говор галипољских Срба“. Они су, објашњава Терзић, након Другог светског рата брзо асимиловани у новокомпоновану македонску нацију, међутим, према последњем попису у околини Пехчева и дан данас постоји дванаест становника који се изјашњавају као потомци галипољских Срба.
Београдска шума данас је највеће излетиште у Истанбулу.
Срби на турском двору
У вековима османског периода, две српске принцезе имале су значајније улоге. Оливера Лазаревић одведена је у харем султана Бајазита, док је Мара Бранковић одведена у харем Мурата II, где је служила као васпитач тада малолетном Мехмеду II, каснијем Мехмеду Освајачу.
Значајан број Срба који су примили ислам, углавном кроз систем данка у крви, касније су постајали врло познате и значајне личности, већином чак и велики везири. Улога великог везира, објашњава Терзић, еквивалентна је данашњем председнику владе и сматра се да је најмање десет великих везира, а неки кажу и далеко више, било српског порекла. Највише се зна о Мехмед-паши Соколовићу, војном везиру у времену Сулејмана Величанственог, али знани су и Махмуд-паша Анђеловић, Ахмед-паша Ерцеговић, Рустем-паша Опуковић, касније и чувени Омер-паша Латас.
Посебно је значајна улога Мехмед-паше Соколовића у обнови Пећке патријаршије 1557. године. Патријаршија је раније била укинута, а улога цркве у Османском царству била је врло важна јер је представљала заштиту поробљеном хришћанском становништву. Њена обнова била је изузетно важан догађај за судбину српског народа у оквиру Османског царства. Мехмед-паша је тада за патријарха поставио свог сродника Макарија Соколовића и то у манастиру Пиви, који су заједно подигли.
Крајем 17. века у Цариграду се појављује још један значајан Србин, али његов пут је био знатно другачији. Рођен у Гацку, школован у Дубровнику, гроф Сава Владиславић започиње своју каријеру у Цариграду. Као врло вешт и сналажљив дипломата касније постаје блиски сарадник руског цара Петра Великог. Он је имао важну улогу у обавештајним и дипломатским активностима, што је дошло до изражаја управо у граду на Босфору.
Српске школе у Цариграду
У 19. веку, под притиском великих сила, Османско царство спроводи реформе које донекле побољшавају положај хришћана. Оне су углавном представљане мртво слово на папиру, каже Терзић, али хришћани су ипак осетили известан бољитак. Отварају се школе, обнављају манастири и цркве, а седамдесетих година 19. века у Цариграду борави око 10.000 Срба. Већином су то били Срби из Далмације, Боке которске, из Паштровића, Старе Србије и Македоније. Након Балканских и Великог рата, у Царгираду је остало око 6.000 Срба.
У Царгираду долази до отварања низа хришћанских школа и 1868. године у Пери, главом европском делу Царгирада, оснива се и прва српска школа. Српска влада је одмах послала 3.000 пореских гроша. Исто толико шаље и руски престолонаследник и касније цар Александар III, а ту школу је помагала и руска амбасада у Цариграду.
Годину дана после отварања српске школе, отвара се и прва српска гимназија у Османском царству. Влада Србије је повела врло активну националну политику према Старој Србији и Македонији, па се 1893. отвара и та гимназија у Цариграду. Године 1894. отвара се српска гимназија у Скопљу и Солуну, 1897. оснива се српска мушка гимназија у Битољу, а 1901. године оснива се српска гиманзија у Пљевљима.
Поред школе, постојала је и „Српска читаоница“, међутим, она је брзо укинута. Неколико година касније, покренут је и ,,Цариградски гласник" - прве српске новине у Османском царству, које су извештавале о културним, просветним и друштвеним догађајима.
Оно што је веома занимљиво за живот Срба у Цариграду, али и у османској држави у целини, било је покретање Цариградског гласника – првих српских новина у Османском царству које су излазиле од 1895. до 1912. године, односно до Првог балканског рата. Цариградски гласник био је изузетно важно гласило за Србе у Турској. Он је на једном месту доносио вести о свим догађајима у Старој Србији, од Пљеваља до Скопља, преко Рашке области, Косова и Метохије, о школовању, о учитељима, о националним радницима, о културним догађајима, светосавским академијама... Овај лист представља врло драгоцен извор за историју Срба у Османском царству.
Исте године када се оснива Царгирадски гласник, додаје наш саговорник, Цариград посећује и Београдско певачко друштво које у палати Јилдиз, односно у султановом двору, одржава неколико врло запажених концерата на којима је присуствовао и дипломатски кор.
Српска пивница у сред Цариграда
Већ крајем 19. и почетком 20. века јављају се разне врсте привредних активности међу Србима у Цариграду, напомиње Терзић. Марко Живковић 1895. држи винарију у Галати, једни раде као морнари, други држе штампарије, попут оне где се штампао Цариградски гласник – њени власници били су Зелићи, а 1898. у главној улици у европском делу Цариграда отвара се пивница „Јагодина“ коју држе два Лазара - Лазар Крстић и Лазар Пантић. Године 1903. јавља се неколико ковачких и вртларских радњи, а 1904. отвара се и неколико терзијских радњи.
Све скупа посматрано, ово представља једну врло важну област наше културне активности у Царгираду која је, нажалост, мало позната.
Када је реч о преосталим Србима или њиховим наследницима у Цариграду, о њима се не зна много. Истраживачи који су боравили у самом граду кажу да су у местима попут Београдске махале или Београдског села наилазили на мањи број хришћана који су се изјашњавали као Грци. Терзић подсећа да не треба заборавити како је у Цариграду и под османском влашћу врло живо и активно деловала грчка заједница, те да је основана претпоставка да су се тамошњи Срби временом асимиловали у грчки етнос.
Трагови у времену
Када је реч о траговима које су Срби хришћани оставили у Цариграду, углавном се ради о црквама. У одређеним документима помиње се како су Београђани прогнани у Царгирад тамо подигли две цркве – Успења Пресвете Богородице, познате под именом Богородица Белградкапи и цркву Свете Петке, познате и као Београдска црква. По једном извору, истиче Терзић, они су са собом понели мошти Свете Петке, док се у другом наводи да су са собом понели врло драгоцену икону – Београдску икону. Шта се даље са њом десило, није познато, али постоје наводи да је дошла у руке цариградске патријаршије.
Што се тиче Срба муслимана, односно Срба који су са хришћанства прешли на ислам, они су као велики везири и други великодостојници свакако оставили значајан траг у историји Османског царства и Цариграда.
Написано је неколико добрих књига, али у целини гледано, боравак Срба у Цариграду није довољно истражен у нашој историји. Важна грађа чува се у турским архивима, па остаје нада да ће можда неко ускоро почети да истражује и овај део наше прошлости, закључује академик Терзић.
Погледајте и:
