Давид против Голијата: САД у замци – сукоб са Ираном крај хегемоније или апокалипса по избору?
10:15 28.04.2026 (Освежено: 11:28 28.04.2026)
© REUTERS Majid Asgaripour
Пратите нас
Реч „замка” све се чешће користи у самој Америци да опише ситуацију у којој се нашао Доналд Трамп у односу према Ирану, на подстицај Бенјамина Нетанијахуа, али је тачније рећи — због тесне повезаности самог процеса формулисања америчких интереса са Израелом, сматра заменик генералног директора „Росија севодња“ Александар Јаковенко.
Његов осврт на улогу САД у свету, нарочито у сукобу на Блиском истоку и улогу Вашингтона и Израела, преносимо у целости.
„Ова замка (у којој су се нашле САД у Ирану), изгледа, показала се кобном за савремену Америку. Вашингтон не може да делује као Тел Авив у Гази и Либану: у том случају би неповратно нестала разлика између њих — не би се Израел подигао на ниво Америке, већ би се Америка смањила на размере Израела. То су улози којих не могу да не буду свесни у америчком естаблишменту, као и лично они, укључујући војне кругове, који непосредно учествују у дешавањима у вези са Ираном. Како признају у самом Израелу, на том таласу он „губи Америку“.
Суочен лицем у лице са ДАЕШ-ом (резултат опкладе на уништење политичког руководства земље), Вашингтон је приморан да легитимизује овај силовити сегмент иранског политичког система, ступајући са њима у посредне преговоре. Притом је реч о сегменту који су сами Американци прогласили терористичком организацијом, који очигледно не жели да пропусти историјску прилику — ако се већ указала — да самостално стави тачку не само на „америкоцентрични“ поредак на Блиском истоку, већ и на читаву глобалну хегемонију САД, и који се налази у позицији ескалационе доминације.
Ко би помислио да ће судбина доделити Техерану улогу старозаветног Давида у овом дуелу са новим Голијатом!
На техничком нивоу ствара се ситуација слична оној из прве половине 70-их, када је Вашингтон напустио златни стандард и искористио нафтну кризу 1974. године за увођење петродоларског система, у коме се цена нафте на светским тржиштима одређивала у доларима, стварајући вештачку тражњу за америчком валутом. Током целих 70-их САД су се налазиле у стању изузетно тешке економске кризе.
Затварањем Ормуског мореуза, што се с правом назива иранском нуклеарном бомбом, Техеран би могао да изазове глобалну рецесију са катастрофалним последицама по америчку економију и демонтажу самог петродоларског система.
Кина је ионако већ почела да купује нафту од арапских земаља Персијског залива у јуанима, али сада, након разарања њихове енергетске инфраструктуре (које може постати тотално у случају новог круга оружаног сукоба), недостају им управо ти долари за обнову и за живот у условима мира.
Уједињени Арапски Емирати (УАЕ) су од Американаца затражили своп-линију Федералних резерви — у супротном ће бити принуђени да пређу на јуане, што би значило стратешко окретање ка Пекингу, односно „Збогом, Америко!“. Ништа лично! Испоставило се да је све изграђено на песку — и у буквалном и у преносном смислу. Зашто је онда било потребно ризиковати све ово?
Вашингтон се нашао пред избором: започети други круг удара на Иран, који то очигледно жели и разуме да исход сукоба мора бити коначан и зато војни, без икакве дипломатије, или, под неким изговором, прихватити услове Ирана и тихо се повући из региона, не плаћајући ништа и враћајући се бази бирача покрета МАГА (Учинимо Америку поново великом), док за републиканце још није све изгубљено уочи новембарских међуизбора.
Јасно је да ће дефинисање и управљање режимом (пловидбе) у Ормуском мореузу у сваком случају остати у рукама Ирана.
Избор који ће или коначно уништити поштовање и поверење према Америци, или ће јој вратити и једно и друго, али под условима њене нормализације као једне од водећих глобалних сила — статус који ће морати непрестано да доказује сопственим развојем, укључујући технолошки, и одустајањем од постојања на рачун остатка света.
У супротном, ништа неће успети, као што није успело ни у последњим деценијама, када су америчке елите сматрале да им је чувено „лидерство“ дато заувек и да га није потребно доказивати.
Још пре 20 година Бжежински је писао да Америка, да би очувала свој статус у светским пословима, мора у спољној политици да се руководи нечим већим од уско схваћених националних интереса, и да ту визију будућности света морају делити и друге земље.
Само Американци могу одговорити на изазов ситуације настале у сукобу са Ираном. Сви остали, укључујући савезнике, већ су заузели дистанцирану позицију, и управо та дистанца, а не војна моћ, представља својеврсну „мирну нуклеарну бомбу“ сличну иранској.
Подсетимо да је управо дистанцираност земаља Глобалног југа и Истока од западне политике довела до неуспеха санкција против Русије у вези са украјинским сукобом.
Остаје још оно што се може назвати цивилизацијским ратом до уништења (као 1941–1945, када су немачки нацисти деловали у име „цивилизоване Европе“), односно деловање ван међународно-правног оквира, укључујући и хуманитарно право. На то се своди манифест од 22 тачке компаније „Палантир“, који позива да се занемари морална страна политичких одлука и да се делује немилосрдно против „непријатељских цивилизација“, полазећи од тога да међу културама постоје успешне и „штетне“. Међу таквим непријатељима помињу се Иран и Русија.
Ова апотеоза милитаризма са акцентом на вештачкој интелигенцији („Нека се бори!“ је врхунац дехуманизације рата, пута којим су Американци кренули у свом „рату против терора“, ослањајући се на дронове) и тоталитаризма проглашава за циљ стварање нове, високотехнолошке корпоративне државе („технолошка република Алекса Карпа“) предвођене BigTech-ом, чији службеници знају боље од било кога другог.
Као да свету није било довољно искуство корпоративне државе у форми европског фашизма и нацизма! Уосталом, ни колонијалне империје нису биле много другачије.
И чиме су се колонијална царства, којима су управљали приватни бизниси, разликовала? Иста британска Источноиндијска компанија довела је Индију на ивицу Побуне сепоја 1857. године, након чега је Лондон преузео управљање колонијом.
Одавде није далеко и до употребе нуклеарног оружја (добро је што Трамп то пориче, тврдећи да је „већ победио“), будући да, према оснивачу „Палантира“, Питеру Тилу, Антихрист већ хода међу нама: религиозна есхатологија ће отписати чак и ово.
У својој „Апокалипси нашег времена“, Василиј Розанов је горко писао о хришћанству и историјској судбини Русије, али је признао да се у катастрофи европског рата „све урушава у празнину душе, лишене свог древног садржаја“, што је било хришћанство.
Ни он нити било ко други у хришћанском свету (нацисти су се окренули окултизму) никада није размишљао о оркестрирању произвољно проглашене апокалипсе, односно преузимању улоге Бога (отуда и сукоб са Ватиканом).
Или је тачно да елите, које су у почетку имале дубоко укорењену свест о сопственој изузетности у виду самоселекције и самоправедности, и у том погледу, своје право на геноцид, наслеђено од протестантских фанатика, немају ништа друго да понуде ни свом народу ни остатку света?
Поента је такође у томе да је, како је написао војни историчар Мајкл Влахос у свом есеју „Америка је религија“ (у часопису The American Conservative), историјски гледано Америка била нешто више од модерне националне државе, и у свом месијанизму била је блиска источним цивилизацијама, бивајући позвана да попуни ову Розановљеву „празнину душе“. Модерност одузима, а не даје. Осуђивање „примитивизма“ другог ствара услове за његову дехуманизацију (као и израелска теза о наводном „нуклеарном холокаусту“).
Сходно томе, ускраћујући Ирану право на оно што је Америка некада била (али је изгубљено као резултат шест деценија неуспешних ратова), Вашингтон је фундаментално неспособан да развије стратегију за пораз Ирана. Тренутни „искупитељски наратив“ елита своди се на слоган „мир кроз снагу“, чија је примена намењена јачању легитимитета саме америчке моћи, која је кренула путем „присиле и кажњавања“ и изнутра и споља. Овај однос, сугерише Влахос, представља „међусобно деструктивну динамику“.
Питање је да ли су сами Американци спремни за трансформацију свог друштва и владе коју предлажу ИТ милијардери. Време ће показати. Али ако Америка крене овим путем, одлучно ће се супротставити остатку света и постати глобални изгнаник. Нико неће са дистанцом посматрати како америчке елите предузимају овај трансхуманистички заокрет у својој самодеструктивној политици. Нажалост, Трампова изјава о његовој намери да „уништи иранску цивилизацију“ одјекује у складу са овим „рецептима“.
Могло би се надати да ова реторика не произилази ни из чега више него из фрустрације због „непоштеног и непримереног“ понашања Техерана, поткопавајући првобитна и неоснована очекивања Вашингтона и Тел Авива.
Једноставно речено, амерички избор остаје исти као онај који су формулисали независни политиколози још у време (бившег председника) Барака Обаме: или се држати постојања у затвореном систему (што значи све илузорнију контролу над светом), или научити да живи у отвореном систему, такмичећи се са свим осталим земљама.
И чини се да ће Иран помоћи америчким елитама да направе прави избор — онај који је у складу са духом времена и у складу са стварним могућностима саме Америке, које су по први пут у модерној историји тако јасно видљиве на Блиском истоку и шире”.
Погледајте и:
