Како је Европска унија згазила прописе кнеза Милоша и створила епидемију бескућништва у Србији
09:01 01.05.2026 (Освежено: 09:05 01.05.2026)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
У Србији људе избацују из станова због туђих дугова. То се углавном деси кад купе стан у изградњи, инвеститор не може да плати своје дугове, а држава пошаље извршитеља да дуг наплати – вашим станом. Имате право да се жалите и судите, али тај врло дуги процес ћете можда водити – са улице.
Овако активиста здружене акције „Кров над главом“ Иван Златић објашњава за Спутњик велики проблем са којим се многи у Србији данас суочавају, а који није толико познат. Онај ко, на сву срећу, нема проблема са извршитељима, често и не зна колико се људи бори да остане у својим законски купљеним становима и да их држава, такође по закону, не избаци на улицу због туђег дуга.
До отплаћивања туђег дуга у Србији најчешће долази када људи купе стан у изградњи, пре него што зграда добије употребну дозволу, односно пре него што могу да укњиже стан на своје име. У извршном поступку, докле год зграда нема употребну дозволу и стан није укњижен, он се сматра имовином инвеститора. Ако инвеститор дође у проблем, из било којег оправданог или неоправданог разлога, његови дугови се намирују из његове имовине, што укључује и те станове које су људи купили и платили, али нису могли да укњиже.
Људи имају могућност да уложе приговор трећег лица. Међутим, у пракси се тај приговор усваја само ако се поверилац са тим сагласи. Ако се не сагласи — имовина иде у продају. Треће лице је у суштини особа чија имовина одлази на добош због туђег дуга — у овом случају купац стана због дугова инвеститора. Он се у закону назива „треће лице“, јер је трећи у односу између дужника (инвеститора) и повериоца.
Да би се стан изузео из извршења, потребно је да се поверилац сагласи, објашњава Златић, али проблем је у томе што се као доказ власништва признаје искључиво упис у катастар. Дакле, иако је стан плаћен и уговор оверен, ако није укњижен — формално није ваш.
Ако се приговор трећег лица одбије, а то је најчешћа пракса, лице има право да покрене парницу ради доказивања власништва. Међутим, та парница не одлаже извршење. То је највећи проблем — ви можете да се судите годинама, али у међувремену морате да напустите стан, који може бити продат и препродат више пута. Чак и ако на крају добијете спор, поставља се питање како ћете бити обештећени ако сте већ изашли из стана и неко други га је купио. То је огроман системски проблем који постоји од 2011. године, објашњава за Спутњик Златић.
Тешко је прецизно рећи колико људи се тренутно у Србији налази у овом правном вакууму, али сигурно је реч о стотинама хиљада грађана, тврди наш саговорник. Он процене заснива на подацима Републичког геодетског завода о броју неуписаних објеката који износи око 4,8 милиона грађевина. Око 70 одсто непокретности у Србији, а чак 85 одсто само у Београду продаје се директно од инвеститора у фази изградње. Када се те бројке укрсте, долази се до процене да је велики број људи у ризику да се нађе у овој ситуацији.
Реформе које уназађују
Ова најдрастичнија мера — да извршење не чека исход парнице — уведена је 2011. године. Пре тога, објашњава наш саговорник, скоро читав век, дакле од како постоји извршни поступак и Закон о извршењу и обезбеђењу из 1930. године, преко прописа који су важили у СФРЈ, до оних који су важили и након распада државе, имали смо извесни цивилизацијски стандрад да извршни поступак мора да сачека уколико се води парница, све док суд не утврди шта је чије. Тек након што би суд утврдио шта коме припада, наставило би се извршење. Данас је случај обрнут.
То је једна од у низу сличних мера које смо донели у саставу такозване реформе правосуђа покренуте после 2000. године. На врло сличан начин је приватизован и стечајни поступак пре тога и приватизација извршног поступка је само један од тих мера које се доносе како би наш правосудни систем, наводно, био ефикаснији. Оно што се заправо уводи овим мерама је закон јачег – овакве мере су увек на штету слабије стране, а сламају се на људима који су најмање у могућности да се заштите.
Закон је за наше добро – каже Брисел
Овај закон смо увели зато што смо на европском путу, тврди Златић и додаје да је он део реформе правосуђа која је почела након 2000. године под контролом и уз подршку бриселских институција, светске банке, ММФ-а, УСАИД-а.
Креирали смо систем у којим западне компаније и западне банке у нашој земљи треба да се осећају „као код куће“. Тако смо дошли до ситуације у којој се налазимо, где људе избацују на улицу из сопствених домова.
Он подсећа да се око питања права трећих лица, односно људи који ни криви ни дужни страдају због туђих дугова, водила огромна полемика и у стручној јавности и у Народној скупштини у време када је закон доношен 2011. године, те да постоје транскрипти разговора појединих народних посланика који до детаља описују сценарио који ће уследити и који смо сада доживели.
То питање се отварало у јавности и 2015. године када је закон промењен, али безуспешно. Отварало се и 2019. кад су уносили измене, али опет ништа. Отварало се и прошле године са новим изменама, али ништа. Разумевање овог проблема је све веће и ово је нешто што траје годинама, а ја не знам шта друго да закључим осим да смо ми банкарска република и да се све док не скренемо са европског пута то неће променити. Не знам како другачије ово све може да се коментарише.
Шта су акције „Свој на своме“ и „Кров над главом“
Акција „Свој на своме“ је програм који је држава покренула како би се на једноставнији и доступнији начин укњижиле непокретности, односно да се поједностави решавање овог проблема. Оно што је код овог програма велика новина, објашњава Златић, јесте то што је први пут омогућено да зграда у којој је купљен стан није добила употребну дозволу, у њој ипак може да се укњижи појединачна јединица, односно стан.
Што се акције „Кров над главом“ тиче, чији је Златић члан, она је замишљена као солидарна мрежа за помоћ људима који се нађу у ситуацији да, ни криви ни дужни остану без крова над главом.
Желимо да помогнемо људима у појединачним ситуацијама на све дозвољне начине, од солидарне подршке па до правних консултација, како би се из овог проблема извукли многи недужни људи којима је озбиљно наштетио овај Закон о извршењу.
Ово удружење разговарало је са партијама власти и партијама опозиције, обраћали су се свима и њихова порука је да у шта год људи верују и на којој год страни политичког спектра да се налазе, могу да нађу аргументе за помоћ овим људима.
Ако верујете у европски пут, Европска конвенција о људским правима јасно штити човеково право на дом. Уколико верујете да наша земља треба да буде ближа Руској Федерацији, њен законик такође предвиђа мере како би се заштитило право на дом. Уколико нисте посвећени ни једној ни другој страни, већ верујете у српску традицију, у нашој правној традицији се још у првој половини деветнаестог века препознавала институција нужног минимума. Те прописе је још кнез Милош донео и то смо имали све до те 2011. године.
Са које год политичке стране да се људи налазе, видеће врло јасан разлог због којег треба да штитимо једни друге од „добоша“ и принудног бескућништва, закључује Златић.
Погледајте и:
