Они су херојски погинули да би нам оставили најбољи свет у историји цивилизације – зато су бесмртни
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Деда Мирољуб је са три рођена брата оставио кости у рату, а свет је наставио даље. Свет се градио, зидао, отишли су и на Месец, све је данас најбоље, најбрже, овакво, онакво и све је то лепо, али је мој деда пао да би нам донео слободу. Е, то не смемо да заборавимо. Не бисмо данас ништа имали да нам ти хероји нису донели барјак слободе.
Овако Михаило, један од учесника марша Бесмртног пука у Београду, за Дан победе у Другом светском рату, описује своју породичну трагедију, али и подвиг.
Он никад није упознао свог деду јер је, како каже, умро ослобађајући престоницу. Борио се раме уз раме са рођеном браћом од којих је само један преживео.
Учесници Бесмртног пука у Београду
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Колико год се то некоме данас свиђало или не, Русија не само што је била на страни победника у Другом светском рату, него је и ослободила европски континент од пошасти нацизма. У знак сећања на све пале хероје, а 81. годину од победе над немачким злом, „Бесмртни пук“ је организовао марш и полагање венаца на Гробљу ослободилаца Београда.
Осам деценија од ослобођења Београда од нацистичке Немачке потомци ослободиоца поносно шетају српском престоницом, са уздигнутом главом и сазнањем да су њихови очеви, дедови, стричеви, били на победничкој, али и исправној страни историје и правде. Неко је високо изнад главе носио пожутелу фотографију деде, прадеде или оца. Неко други је кроз марш Бесмртног пука на раменима носио сина или ћерку, причајући им о подвизима предака.
Између српских и руских застава промаљале су се црно-беле фотографије јунака и ленте Светог Ђорђа, поносно закачене на ревере. Цвеће су полагали синови, ћерке, унуци, праунуци, па и чукунунуци ослободиоца модерног света.
Плаве мараме, антифашизам и нови нараштаји
Асја Богдановић дошла је на марш Бесмртног пука са својом породицом, а она и њена млађа сестра делиле су окупљенима плаве мараме. Њих су, објашњавају нам сестре Богдановић, носиле жене док су чекале да се неко њихов врати из рата – брат, отац, муж, син и представљале су симбол ужасног чекања и вечне забринутости.
Овде сам пре свега да бих обележила овај дан, јер је велики празник без обзира на све. Сматрам да треба да се очува јер губимо историју како год окренете и јако је битно да чувамо све што можемо, а ово је један леп гест и једно лепо окупљање и сви смо овде дошли за једну ствар – да очувамо нашу историју и нашу традицију. Овде сам данас са породицом, покушавамо да отргнемо од заборава славне догађаје из прошлости и једноставно ми је пуно срце што смо се данас сви окупили, рекла је Асја за Спутњик.
Асја Богдановић (скроз лево) са породицом на маршу Бесмртног пука у Београду
© Sputnik / Милица Тркља / Асја Богдановић са породицом на маршу Бесмртног пука у Београду
Бојана Комленски је дошла са својом пријатељицом да положи цвеће херојима одбране Београда. Иако нико од њене породице није директно учествовао у ослобођењу Београда, њена породица, као и милиони других, осетила је страхоте рата на својој кожи.
Ми Срби смо наследници антифашистичке борбе и заједно са Црвеном армијом учествовали смо ослобађењу и Београда. Наше земље, Србија и Русија, учествовале су у процесу ослобађења Европе и овај празник је потврда да слобода не припада снагама прошлости већ носиоцима будућности, рекла је Бојана за Спутњик.
Бојана Комленски (десно) на маршу Бесмрнтог пука у Београду
© Sputnik / Милица Тркља / Бојана Комленски (десно) на маршу Бесмрнтог пука у Београду
Погинули ослобађајући Украјину од нацизма
У маршу Бесмртног пука нису учествовали само наследници и потомци хероја ослобођења Београда, већ и унуци и праунуци хероја Великог отаџбинског рата који су своје животе дали за свеопште ослобођење од немачког зла. Један од њих, чију фотографију поносно носи његова унука, бранио је Пут живота ка Лењинграду, док је други са Црвеном армијом ослобађао Беч и Будимпешту.
Госпођа Олга нам је говорила о српском војнику, оцу њеног мужа, Рајку Божићу, који је отишао у рат са свега 16 година, као и о сестри њене баке Лидије, која је рат провела као медицинска сестра. Обоје су се вратили живи из рата, међутим, није свако био такве среће.
Такође, имам фотографију брата моје баке који је исто отишао врло млад у војску. Он је погинуо ослобађајући данашњу Украјину, где је и дан данас сахрањен. Брат мојег оца, којег можемо видети на фотографији поред, био је авијатичар и такође је, нажалост, погинуо у Украјини, где му се авион срушио. Обоје мојих предака сахрањено је тамо, што нам данас посебно тешко пада, управо јер су наши најрођенији умирали у тој земљи ослобађајући је од фашизма и нацизма, рекла је она за Спутњик.
Марш Бесмртног пука у Београду за Дан победе
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Гости из Москве
Наталија живи у Србији једанаест година и њен муж је Србин, а родитељи су јој дошли чак из Москве у посету. За њих је ово врло важан празник и дошли су на марш упркос лошем времену које их је пратило из Сопота где живе.
То је ипак наш дуг прецима. Врло смо срећни што смо поново овде, а иначе долазимо сваке године. Обично дођем са пријатељима, али ето ту су ми данас и родитељи Татјана и Алексеј, рекла је Наталија за Спутњик.
Јако је важно сећати се свих оних учесника народноослободилачке борбе, како српских, тако и руских војника без којих ослобођења не би ни било, или бар не тако брзо, каже за Спутњик Мира Николић, ћерка Маријана Кљајића који је учествовао у ослобођењу Београда и преживео.
Посебно је битно сећати их се у данашње време, када се минимализује успех Црвене армије. Јако је важно да се сећамо свега тога, рекла је она за Спутњик.
Руси Алексеј, Татјана и Наталија на маршу Бесрмтног пука у Београду
© Sputnik / Милица Тркља / Руси Алексеј, Татјана и Наталија на маршу Бесрмтног пука у Београду
Свако је дао свој допринос
Није свачији предак учествовао и директним борбама, али је у том времену свако доприносио борби како је знао, умео и могао, кажу унук и праунука руских јунака. Рижов Константин Калистратович био је обичан војник. Након рањавања, отишао је на други белоруски фронт где јесте преживео, али је после умро од последица рањавања.
Фотографије својих прабака и прадеде показала нам је и девојчица Тања. На њима су Морозова Ана Павловна која је дневно радила и по 14 сати на производној траци у фабрици како би допринела колико може и снабдела војску на фронту. Поред ње, девојчица држи слику њеног брата, Морозов Михаила Михаиловича, који је такође радио по 14 сати у фабрици како би допринео Великом отаџбинском рату, након чега је отишао да се бори на северном фронту. Њихова сестра Медведева Татјана Павловна била је медицинска сестра која је победу дочекала у Пољској, у Кракову, лечећи рањенике.
Поносни потомци руских јунака на маршу Бесмртног пука у Београду
© Sputnik / Милица Тркља / Поносни потомци руских јунака на маршу Бесмртног пука у Београду
Хвала деди на победи
Било да је у питању војник, медицинска сестра, радник у фабрици, пилот или пешадинац, сваки херој наше не тако давне прошлости заслужује да га се сећамо са поштовањем. Иста та Европа коју су Совјети ослободили, данас се претвара да не зна где почиње линија победе, а у чијем дворишту се завршава линија пораза. Учесници Бесмртног пука, како Срби, тако и Руси, врло добро знају на чијој су страни били њихови преци, а ту истину, недвосмислену и врло јасну, преносе и својим потомцима, из године у годину.
Поред потомака јунака и оних који су дошли да одају почаст заслужнима, венце су на Гробљу ослободилаца положили и амбасадор Русије Александар Боцан-Харченко, представници владе Србије, укључујући министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милицу Ђурђевић Стаменковски, представници амбасада Белорусије, Казахстана и Азербејџана, као и представници Града Београда, уз стотине грађана, потомака ослободилаца, Срба и Руса.
Погледајте и:
