Зашто је Ти-рекс имао сићушне руке
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Научници су можда коначно решили загонетку сићушних руку Тираносаурус(Tyrannosaurus rex), које су одувек биле једна од најчуднијих карактеристика овог моћног диносауруса и извор шала и вишедеценијске расправе о њиховој сврси.
Дуге једва метар, руке Ти-рекса биле су мање од трећине дужине његових ногу и деловале су несразмерно на телу које је могло да достигне и до 12 метара.
Током година појавиле су се бројне теорије — од тога да су служиле за придржавање плена или удварање партнеру, па до претпоставке да су се смањиле како би се избегле повреде током групног храњења. Нова студија, међутим, сугерише да су мале руке биле еволутивни компромис због развоја најважнијег оружја овог предатора — његове лобање.
Еволутивни компромис због снажне лобање
Нова студија заснива се на анализи 85 врста диносауруса и закључује да су се предњи удови смањивали како би се ресурси преусмерили на развој веће и снажније лобање.
„Ако сте диносаурус са изразито чврстом лобањом, врло је вероватно да ћете имати мале предње удове. При томе није важно колико сте велики, могли сте да тежите једну или десет тона. Ако имате снажну лобању, имаћете релативно мале руке“, изјавио је Чарли Роџер Шерер, водећи аутор студије и докторанд на Универзитету у Лондону.
Шерер објашњава да еволуција тежи томе да да предност једној особини у односу на другу.
„Еволуција, наиме, не воли да даје све одједном. Ако желите да се усредсредите на коришћење главе за савладавање великог плена, не желите да улажете превише труда у одржавање дугих руку и канџи јер вам оне вероватно неће бити потребне. Еволуција као да поручује: Руке нам више нису потребне, па хајде да их смањимо и уложимо више енергије у снажну лобању која ће нам служити као главно оружје“, објаснио је.
Иако су ранија истраживања већ указивала на везу између смањења руку и раста лобање, ово је прва студија која је статистички потврдила тај тренд код пет различитих група диносауруса.
Примарно оружје
Да би дошли до својих закључака, истраживачи су мерили кости предњих удова и лобања 85 врста диносауруса, користећи фосиле и податке из постојеће литературе. Развили су и нову методу за квантификовање снаге лобање, узимајући у обзир факторе попут укупне величине, начина спајања костију и снаге угриза.
На основу тога, истраживачи су рангирали сваку лобању, а Ти-рекс је, очекивано, добио највишу оцену. Одмах иза њега био је Тиранотитан, још један гигантски месождер који је живео на подручју данашње Аргентине око 30 милиона година пре Ти-рекса.
Тренд уочен код више група диносауруса
Поред тираносаурида, групе којој припада Ти-рекс, истраживачи су пронашли исту корелацију између великих лобања и малих руку код још четири групе диносауруса: цератосаурида, мегалосаурида, абелисаурида и кархародонтосаурида. Све су то били велики двоножни месождери који су живели широм света у периоду од око 180 милиона година, од тријаса до краја креде.
Ова анализа сугерише да смањење удова није било случајност, већ еволутивна особина која се независно појављивала код различитих врста током дугог временског периода.
„Увек постоји заједнички покретач, а то је да су сви ловили животиње за чије је савладавање била потребна већа сила, због чега су развили веома снажну лобању“, рекао је Шерер.
Како је плен постајао све већи, тако је и њихово главно оружје постајало снажније, одузимајући ресурсе рукама и канџама.
Додао је да су свему прилазили главом, тако да је глава постала оно што прво долази у контакт са пленом. То је био најлакши начин да га оборе, за разлику од скакања или борбе канџама.
Ипак, Шерер сматра да руке нису биле потпуно бескорисне.
„Очигледно су имале неку функцију, иначе их не би ни имали. Која је то тачно функција, не знам, али надамо се да ћемо то открити даљим радом“, истиче.
Шири еволутивни образац
Стефан Лаутшлагер, палеонтолог са Универзитета у Бирмингему који није учествовао у студији, истиче да су такви еволутивни компромиси логични.
„Код животиња је улагање енергије у раст различитих органа и делова скелета веома скупо. Ако неки органи, попут предњих удова, имају споредну улогу, може постати корисније да се њихова величина смањи и да се енергија усмери на друге делове. Велики тероподи попут Ти-рекса следили су најефикаснију стратегију, улажући првенствено у снагу угриза и снажне чељусти“, рекао је он.
С тиме се слаже и Стив Брусат, професор са Универзитета у Единбургу, који такође није био укључен у истраживање.
„Тираносаурус је у суштини био џиновска копнена ајкула која је све обављала својом огромном главом. Када посматрамо ток еволуције тираносаура, видимо да су главе постајале све веће док су се руке смањивале, тако да је постојао својеврстан компромис, при чему су главе преузеле функције које су некада обављале руке, попут хватања и убијања плена“, сликовито је описао.
Додао је да се чини да се сличан тренд догодио и код других џиновских диносауруса месождера, што сугерише да је то била „понављајућа тема у еволуцији диносауруса“.
Ендру Ров, палеобиолог са Универзитета у Бристолу, сложио се да је најзанимљивије откриће студије управо то колико је тренд малих предњих удова био распрострањен.
Како наводи, Тираносаури обично добијају сву пажњу, али неке групе попут абелисаурида развиле су још закржљалије руке у односу на величину тела.
„Оно што ово чини посебно фасцинантним јесте то да нису сви диносауруси месождери следили исти пут. Неке линије су задржале велике и функционалне руке, док су друге развиле огромне главе и сићушне предње удове“, истакао је.
Како каже, ова студија наглашава колико су диносауруси заиста били разнолики и еволутивно иновативни. Више пута су развијали врло различита решења за исте еколошке изазове, што је један од разлога зашто остају толико фасцинантни и научницима и јавности.
Погледајте и:
