Чим ниси Србин онда си невин! Злочина има, али злочинци не постоје: Срамотна пресуда суда БиХ
© Sputnik / Маријана Колаковић
Пратите нас
Рамиз Дураковић ослобођен је оптужбе за ратни злочин у другостепеном поступку, а у првостепеном је био осуђен као да је починио саобраћајни удес – на три и по године. Још се тада видело у ком ће правцу читаво суђење ићи. Судови региона, као и Хашки трибунал, не признају злочине над Србима и очиглено је да се ради о политичкој игри.
Овако правник и дугогодишњи адвокат у Хагу Бранко Лукић коментарише срамну пресуду Апелационог већа Суда Босне и Херцеговине који признаје да је злочина било, али не и злочинца.
Командант 43. бригаде Армије БиХ Рамиз Дураковић ослобођен је оптужби за ратни злочин над српским цивилима на подручју Чајнича 1993. године, уз образложење да није доказано да је имао сазнања о почињеним злочинима. Председавајућа Апелационог већа Амела Хусић рекла је да није спорно да су злочини почињени, нити да је Дураковић руководио акцијом, али да није доказано да је био упознат са убиством и паљењем кућа.
Ван сваке логике
Лукић каже да, као неко ко није учествовао у поступку, не познаје све чињенице везане за случај, међутим, наглашава да је сaмо признање председавајуће Апелационог већа да злочин јесте почињен и да Дураковић јесте командовао акцијом неспојиво са тим да се он ослободи одговорности.
Његова дужност није била само да спречи злочин, него и да казни починиоце. Немогуће је да он није био упознат са чињеницама које су окруживале извршење тог злочина. Он је, као командант, сигурно знао шта се десило, а ја сам сигуран да је знао и шта ће да се деси. Он је водио акцију, каже Лукић за Спутњик.
Правосуђе Босне и Херцеговине наклоњено је окривљеним Бошњацима и Хрватима, док српске жртве никада нису имале заштиту пред тим судом, а нарочито нису имале заштиту пред трибуналом у Хагу. То је нешто што је неспорно, показано и доказано, тврди наш саговорник.
Да би био крив, мораш бити Србин
Супротно односу који регионално, али и светско правосуђе има према доказано кривим припадницима муслиманског и хрватског народа, за Србе важе друга правила. Поготово је Хашки трибунал користио теорију заједничког злочиначког подухвата, подсећа Лукић. За одговорност по тој, како он каже, монструозној теорији, било је довољно да будете припадник српског народа па да будете криви – ништа конкретно није морало да се докаже.
У оптужници против Ратка Младића они кажу: „Не тврдимо да је икога убио, нити да је наредио било чије убиство, али је био припадник заједничког злочиначког подухвата.” Дакле, праг доказивања кривице био је толико низак да је то био прави Елдорадо за тужилаштво. Тужилац је, практично, требало да доказује да је неко Србин и он би аутоматски био крив.
У истој оптужници Младићу, као учесници тог заједничког злочиначког подухвата наводе се поименично људи попут Слободана Милошевића, Војислава Шешеља и других, али се наводе и организације – Војска Републике Српске, Војска Југославије, МУП Републике Српске, МУП Србије, територијална одбрана, цивилна заштита, све политичке институције на републичком, регионалном, општинском и месном нивоу. Дакле, све што је било у систему власти. На крају, као учесници удруженог злочиначког подухвата наводе се и „локални Срби“.
Ми смо тражили да нам објасне ко су то „локални Срби” и тек приликом испитивања њиховог последњег сведока објаснили су да то подразумева све Србе који су живели током ратних дешавања у Босни и Херцеговини на територији под контролом Војске Републике Српске, а били су старији од 16 година. Нису укључили одојчад у оптужницу, ето толико су били милосрдни.
Политичке игре
Рамиз Дураковић, поред немачког, има и држављанство Републике Србије. Лукић сматра да је то грешка државе и да је требало да се и она укључио.
Пошто су злочини почињени на територији Босне и Херцеговине, чињеница је да је и БиХ имала право да суди Дураковићу за исто ово. Вероватно су његови, да би га заштитили, превентивно покренули овај поступак како не би био покренут у Србији, јер за исто кривично дело нико не може да одговара два пута. Овом ослобађајућом пресудом искључена је могућност да му за иста та кривична дела суди било ко други — било Србија, било Немачка.
Злочини постоје, али правда не постоји, каже наш саговорник. Судови у читавом региону нису вољни да заштите српске жртве и таква нам је судбина, међутим, не треба одустајати јер такви злочини никада не застаревају. Увек може да се још нешто пронађе и да се покрене неки други поступак.
Нема одустајања. Ако ништа друго, не треба им дозволити мирно да спавају, закључује Лукић.
Погледајте и:
