Прошло је време Хилова и Марфија: Сад стижу Трампови „војници“ – само да не буду слободни стрелци
© Sputnik / Julia Demaree Nikhinson
Пратите нас
Ако Доналд Трамп, са новим америчким амбасадорима у региону, остане веран политици конструктивног ангажмана са другим земљама уместо да намеће либерално-глобалистичке вредности, све ће изаћи на добро. Међутим, ако нови амбасадори почну да спроводе своју личну политику, као њихови претходници, онда би могли да настану проблеми.
Овако новинар и колумниста Небојша Малић коментарише вести да је Бела кућа номиновала Мајкла Јанга за амбасадора у Србији, а Роналда Џонсона и Питера Мекоја за БиХ и Црну Гору.
Према његовим речима, однос Трампове администрације према региону, који неки, како каже, називају Западним Балканом зато што им је мрско да изговоре „Југославија“, може се посматрати кроз призму односа САД према Републици Српској. Тако манифестована политика подразумева да се Вашингтон више не ангажује на концептима „изградње држава“ и фиктивних нација, нема више либерално-глобалистичких вредности – шта је било, било је.
Прошло је време империјалних проконзула
„Трамп је сад ту да види како може да конструктивно сарађује са аутохтоним домаћим властима, да види какву корист може да извуче за Америку, што трговачку, што политичку. Има, наравно, у томе и геополитичких интереса, али нема оно ’јао, ви нисте довољно ЛГБТ, па морамо да вам мењамо власт тако што ћемо да финансирамо политичке партије и невладине организације у вашој земљи. То је радио УСАИД, а Трампови су то укинули“, наводи Малић.
Политички екосистем у коме је постојала спрега између дубоке државе и невладиних организација које су проповедале либерални глобализам практично више не постоји. Он се задржао у фрагментима, али то је унутрашња америчка прича и тиче се грађанског рата који Трамп и остаци дубоке државе тренутно воде, додаје он.
Ипак, како сматра наш саговорник, многи у ЕУ, али и у нашем региону, надају се да ће се ствари вратити на старо чим демократе у САД преузму власт. Међутим, није реално да се очекује да ће из Вашингтона у Београд, Подгорицу или Сарајево доћи неки, како Малић каже, империјални проконзул какви су били Кристофер Хил, који је био амбасадор у Србији, или Мајкл Марфи, који се као амбасадор у БиХ истакао у борби против српских националних интереса – то време је, сматра Малић, прошло.
Највећа препрека именовању - Сенат
Ипак, овде се ради само о номинацији, а највећи проблем је хоће ли кандидати за амбасадоре проћи кроз Сенат, који је, према Малићевим речима, највећа кочница Доналду Трампу у спровођењу политике. Наш саговорник подсећа да је већ постојао кандидат за амбасадора у Београду – Марк Брновић, који је у међувремену преминуо –није прошао номинацију у Сенату и у гроб је понео тајну ко га је од републиканских сенатора блокирао.
„Трамп муку мучи са Сенатом, иако у њему има номиналну већину. То су људи који одбијају да усвоје неке елементарне законе од којих зависи победа над дубоком државом. То су ’гњецави републиканци’ или ’носорози републиканци’ типа Тома Тилиса или Џона Туна. Сада су двојица од њих изгубили страначке изборе, Бил Касиди из Луизијане и Џон Кориан из Тексаса, који су буквално на страни демократа и прете да ће Трампу загорчати живот до краја мандата. То су људи који би радије да сарађују са демократама него да спроводе Трампову агенду“, истиче наш саговорник.
Говорећи о шансама да номиновани кандидати прођу одобрење у Сенату, Малић прави поређење са номинацијом судија, када сенатор из одређене државе може да блокира избор судије из исте државе. Није сигурно да слична процедура постоји и код именовања амбасадора, али очигледно је да неко од великог утицаја у Одбору за спољне послове блокира избор највиших дипломатских представника. Од када је преузео власт, Трамп је успео да именује само једну групу амбасадора прошле године, напомиње Малић.
„Уколико ти људи буду именовани и дођу, мислим да политика неће зависити од њих самих, већ од тога да ли су и колико су спремни да спроводе Трампову политичку оријентацију“, каже он.
Приштина је остала без амбасадора
Као посебну занимљивост наш саговорник истиче чињеницу да у овом пакету предлога за амбасадоре нема предлога ко би могао да буде највиши дипломатски представник САД у Приштини, поготово ако се узме у обзир да се први пут у извештају Стејт департмента не спомиње донедавна формулација да Србија треба да призна независност своје јужне покрајине, већ да треба наћи одрживо решење.
„Колико ми је познато они тамо имају неког ВД дипломату и то заиста јесте занимљиво. На жалост, Трамп још није изнео никакве индикације да би могао да отпризна Косово. Шта више, они су му се ’ушлихтали’ причом о учешћу у Одбору за мир и слању полиције и војника у Газу. Ипак, остаје чињеница да у овој транши амбасадора за цео Западни Балкан нису именовали никога у Приштини. За сада нека остане тако, не бих ништа више од тога учитавао, јер видећемо шта ће од тога испасти“, закључује Малић.
Администрација Доналда Трампа номиновала је Роналда Џонсона, Питера Мекоја и Мајкла Јанга за амбасадоре у БиХ, Црној Гори и Србији.
Роналд Џонсон, који би требало да седне у амбасадорску столицу у Сарајеву, пензионисани је бригадни генерал који је војну каријеру почео 1980, а завршио је 2010. Републиканац Питер Мекој, који би родну Јужну каролину требало да замени Подгорицом, био је члан Представничког дома Јужне Каролине, а обављао је и дужности федералног тужиоца, као и председника управног одбора државне енергетске компаније.
Мајкл Јанг, који је номинован за амбасадора у Србији, адвокат је и стручњак за међународно право, а током каријере је обављао високе функције у Стејт департменту. Учествовао је у преговорима о уједињењу Немачке, НАФТА споразуму и преговорима о оснивању Светске трговинске организације, а био је и председавајући америчке Комисије за међународне верске слободе и члан Савета за спољне послове.
Погледајте и:
