Чудо се десило – на Врачару /видео/
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Најјачи утисак током боравка Појаса Пресвете Богородице у Храму светог Саве на Врачару није број верника који му се поклонио, а било их је више од милион. То је показано јединство народа које је уједно и доказ да православни народ, посебно српски, не мисли зло било коме.
Овако нам Драгољуб Пушкаревић, пензионер, сабира утиске на дан испраћаја Појаса Пресвете Богородице.
У тренутку док разговарамо, у Храму Светог Саве, у који не може да се уђе, траје литургија, а верници последњег дана боравка Појаса у српској престоници имају последњу прилику да му одају пошту.
Сви су желели да Појас остане још који сат дуже
Још пре почетка литургије плато испред Храма Светог Саве био је испуњен. Ту су млади родитељи са децом, студенти, пензионери, монахиње, владике, свештеници… Многи од њих већ су протеклих дана били у Храму и поклонили се пред појасом, али као да су желели да продуже тренутак када су се нашли пред светињом. И нису желели да она напусти Храм и Србију.
У самој цркви молитвено и свечано. Појас подигнут на пиједестал. Верници који му се до данас нису поклонили, пролазе испод њега додирујући га. Свештеници деле тракице као успомену на ходочашће.
На два видео бима постављена испред главног улаза у Храм, могла се пратити свечана литургија.
Само још крила фале
У редовима испред Храма, као и претходних дана, нема нервозе. Верници у свечаном расположењу чекају да се поклоне светињи. То примећује и наш саговорник.
„То је нешто што је божје давање. Бога поштујете само без инцидената – мир, једноставно мир, било где. И на улици, и у кући. Свугде, и сад, између мене и вас – да се прихватимо као људи, искрено, без лицемерја, отворено“, каже он.
Са Пушкаревићем је сагласан и Славољуб Радивојевић. Он је, каже, био у реду дугом два километра, чекао је на поклоњење пет сати.
„Верујте, за то време, нико се није побунио, није било никаквог отпора, ниси могао да чујеш ништа лоше, све је било из љубави. И то је оно што Мајка Божја сада даје, помаже нам и благосиља нас. То је тај благослов и срећни смо што је Мајка дошла овде, код нас“, каже Радивојевић.
Према његовим речима, најбитније је како свако од нас долазак Појаса Пресвете Богородице у Београд осећа у себи.
„То је поента у свему, у овоме што смо се поклањали. Ако имаш љубави… ствар је у човеку и његовим мислима. Надам се да смо се преокренули и да ћемо постати нешто више од онога што смо били – да постанемо паметнији, културнији, бољи, да имамо љубав за браћу и сестре. Пресрећан сам. Само, како се каже, још крила фале“, истиче он.
Најлакши посао за редаре
О атмосфери сведоче и редари, којима је ово, како кажу, био најлакши посао. Јоца, Мирко, Раде, Коле, Ана и још десетак њих од раног јутра су се нашли испред Храма како би поставили ограде око платоа.
„Једино што ћемо цео дан провести на ногама. Али какви инциденти. Људи мирно пролазе, нико ни глас не диже. За све ово време нисмо морали ниједном да интервенишемо. А веруј ми, обезбеђивао сам многе догађаје. Нигде нисам видео више људи и нигде није било мирније него овде. Било је и много мале деце, нисам видео да је и једно заплакало“, прича Јоца, док рукама показује аутомобилима да обиђу ограду и скрену у Улицу Светог Саве док још могу. Ускоро ће и она бити затворена.
Не могу дуго да остану са нама јер морају да заузму унапред предвиђене позиције на којима ће остати док Појас не оде из Храма.
Странци испред Храма – збуњени и засењени
На платоу испред Храма налазимо Кима и Прију. Ким је из Јужне Кореје, Прија је пореклом из Индије и случајно су се нашли једно до другог. Њихови домаћини, Душан и Мила желели су да им покажу шта се дешава у Храму. Ким, код кога је Душан провео једно време у Сеулу, признаје да делује збуњено јер овако нешто, како каже, никада није видео.
„Иако је Душан покушао да ми објасни о чему се ради, ништа ми није јасно, али све делује импресивно. Код нас оволико људи можете видети само на некој утакмици“, говори Ким као да се правда што не разуме шта се догађа.
Прија, пак, иако је из Лондона, делује као да јој је све јасно.
„И ми у Индији имамо верске фестивале сличне овом, на којима се окупља велики број људи. Ја то нисам доживела, с обзиром да сам одрасла у Лондону, али када бисте питали мог оца, он би могао да вам исприча како је то у Индији. Ово је први пут да видим православне обичаје, први пут сам ушла у један православни храм и драго ми је што је то један од највећих православних храмова на свету. Била сам баш засењена колико блиста“, каже Прија.
