https://sputnikportal.rs/20260606/ljudi-su-razumeli-zasto-je-pojas-stigao-video-1200052073.html
Људи су разумели зашто је Појас стигао /видео/
Људи су разумели зашто је Појас стигао /видео/
Sputnik Србија
Долазак Појаса Пресвете Богородице у Београд превазилази значај реликвија које доживљавамо као своје, националне и заветне. Ради се универзалном, саборном... 06.06.2026, Sputnik Србија
2026-06-06T17:31+0200
2026-06-06T17:31+0200
2026-06-06T17:31+0200
србија
србија
србија – друштво
појас
богородица
храм светог саве
спутњик интервју
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/05/1b/1199657324_0:0:3018:1699_1920x0_80_0_0_f758dcc44034dce3d81c21ebfc4e411b.jpg
„Људи су разумели шта значи то што је Појас овде. Схватили су да то није некакав политичко-идентитетски акт, већ нешто што нас као Србе, православне Србе, пре свега у културном и етничком смислу, повезује са Христом. Дакле, директно са Христом, а не само са историјским тековинама и аспектима наше цркве, који су, наравно, од пресудног значаја за наш опстанак као народа и државе, али ипак нису најважнији. Најважније је да се сетимо, освестимо и стално будемо свесни да смо пре свега хришћани, да је суштина наше вере хришћанство. Чак и они који нас не воле, а ми често мислимо да нас не воле зато што смо Срби, суочавају се са чињеницом да су у самом извору нашег идентитета Исус Христос и хришћанство“, објашњава наша саговорница.Колики је значај доласка Појаса Пресвете Богородице и има ли долазак овог појаса не само верски, него и неки други значај?Наравно да ће људи који верују у Бога и сматрају Богородицу Његовом мајком у сваком тренутку желети да буду близу такве светиње. Међутим, ово је специфичан тренутак у којем је баш важно да једна таква светиња буде близу.Мислим да није у питању само неки политички тренутак, на шта се често помисли, односно да постоји велика нетрпељивост, раздор и подела и да би оваква светиња требало да помири људе у Србији, већ један много дужи, шири, друштвено-политички и уопште културни контекст наше свакодневице, у којој се суочавамо са константним притисцима укидања идентитета, редефинисања идентитета и, као што смо видели и ових дана у нашој јавности, снажног отпора једног дела друштва коме религиозност као таква, а можемо да кажемо нарочито наша идентитетска, православна, светосавска религиозност, смета.Како се у антрополошком смислу може објаснити овако велики број људи испред Храма? Шта они виде у доласку Појаса?Не волим да користим формулације које подразумевају да постоји само једно објашњење, зато што увек постоји много фактора и ствар је у великој мери индивидуална. Када бисмо разговарали са сваким од тих појединаца, вероватно бисмо чули различите приче и различите разлоге.Али, у суштини, кључна ствар је вера – нико неће стајати осам, девет или десет сати само да би направио фотографију за Инстаграм. Можда ће то урадити петоро људи, али неће пола милиона људи. Исто тако, неће бити ту само зато што је то помодно или из неког сличног разлога.Без обзира на то да ли постоји неко теолошко предзнање или можда примеса једног односа који се често критикује код религиозних људи – тог принципа „ја ћу да се потрудим, да стојим десет сати, а мени ће Богородица заузврат нешто дати“ – такве ствари критикују људи који заправо немају приступ осећању које верници имају, а то је осећање узајамности.Дакле, ја ћу да одем на поклоњење Божјој мајци јер је волим и она ће видети мој труд и услишити моју молитву. Није срамота молити се. Ако верујемо да то јесте светиња, да је симбол близине и присуства саме Богородице, онда је логично да ћемо се ту помолити Богу као свом Оцу, некоме кога волимо и ко се брине о нама и Богородици за нешто што нам је важно. То није ништа срамотно, ни примитивно, ни затуцано, ни сујеверно. То је, просто, однос који имамо са Богом; однос који сви верници имају са Богом.Поменули сте помодарство... Да ли је могуће да је више од 500.000 људи заправо толико помодарски расположено да сада стоји испред Храма зато што је то просто модерно?Није. Наравно, можемо да уважимо чињеницу да, када антрополошки посматрамо овакве појаве, постоје различити разлози и да сваки од њих има свој удео. То је као грудва бачена низ брдо. Нека прича се закотрља, постане популарна и онда није ствар у помодарству, већ можда у бољој обавештености. Људи су, захваљујући том првобитном великом приливу и интересовању, сазнали шта заправо тај појас представља за нас као православне вернике, за нас као Србе, и због тога су одлучили да дођу.Да није било тог таласа интересовања, можда би Појас стајао у Храму и дошли би само они који прате сајт СПЦ, које то посебно интересује и којима је то важно. Међутим, захваљујући томе што је овај догађај на прави начин представљен јавности од стране, показало се и нешто друго, да је наш народ, који често сматрамо прилично обезбоженим због притисака којима је био изложен за време комунизма, а касније и под утицајем савремених идеологија са Запада, ипак одмах разумео и препознао да појас који је ткала Пресвета Богородица није било какав предмет, нешто што може да се види, а и не мора. Људима је било јасно да је то нешто важно и да желе да буду близу тога, макар на неколико секунди, колико заправо траје поклоњење и целивање.Каква је улога Српске православне цркве у друштву? Они који критикују поклоњење у Храму светог Саве износе различите примедбе, на пример да се ради о чистом фетишизму, позивајући се на Диркема.Проблем који имају интелектуалци, али и сви они који воле да коментаришу овакве теме, без обзира на то да ли су интелектуалци или не, јесте то што им образовање често није послужило да прошире видике.Често се каже да нам књиге отварају светове и да нам знање шири видике. Међутим, код неких људи се деси управо супротно — релативно мали број књига које су прочитали и теорија са којима су се упознали током образовања заправо им сузи видике. Они су нешто прочитали, али нису имали довољно воље, капацитета или жеље да им то што су прочитали послужи као подстицај да наставе да постављају питања, да пред великим и важним појавама и питањима нашег живота и света остану радознали; да остану довољно храбри да можда доживе, осете или сазнају нешто што им се неће допасти.Цитирање Диркема је покушај бацања прашине у очи и демонстрирања наводног високог образовања пред публиком за коју се претпоставља да није много читала. Рачуна се на то да ће неко велико и познато име, било да су људи за њега чули или нису, створити ауру интелектуалног ауторитета око особе која га цитира.У овом случају, то нема много смисла. Фетишизам, тотемизам, анимизам, магијско веровање, ритуали и слично јесу антрополошке и културне претече религиозности, укључујући и монотеистичку религиозност, не само у историјском него и у суштинском смислу. Човек је одувек имао потребу и жељу да објасни свет и да одговори на питања која произлазе из његове духовне природе.Неспособност или одсуство интересовања за духовност није врлина. То није нешто чиме би један интелектуалац требало да се хвали, нити начин да остави утисак како је изнад наводно примитивне масе која верује у магијске ритуале. Људи су током читавог свог развоја, као појединци и као врста, били свесни да осим материјалног аспекта света постоји и нешто друго.То зна свако од нас на нивоу љубави, емоција, али и на једном много дубљем нивоу, који је код свакога различито развијен и обликован васпитањем, искуством и животним околностима. Проблем је што су материјалистички, а потом и комунистички погледи на свет код многих људи потиснули тај аспект. Наши интелектуалци су углавном наследници једног марксистичког, комунистичког погледа на свет. Наравно, нису само они њиме обликовани. Обликоване су читаве генерације људи које су тако учене. Као да је тај орган за духовно једноставно одстрањен. И сада се неки још тиме и хвале. То није нешто за похвалу.Немам ништа против тога да ти људи коментаришу овакве теме. То се тиче свих нас. Можда би требало да претходно мало више прочитају и да буду свесни да, пошто немају лично искуство таквих доживљаја, није довољно поменути Диркема, Леви-Строса или било ког другог аутора из социологије и антропологије и очекивати да ће публика остати запањена самим ауторитетом имена које је изговорено.Погледајте и:
https://sputnikportal.rs/20260606/svecani-ispracaj-pojasa-presvete-bogorodice-u-manastir-vatoped-na-svetoj-gori-video-1200047061.html
србија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
србија, србија – друштво, појас, богородица, храм светог саве, спутњик интервју
србија, србија – друштво, појас, богородица, храм светог саве, спутњик интервју
Људи су разумели зашто је Појас стигао /видео/
Долазак Појаса Пресвете Богородице у Београд превазилази значај реликвија које доживљавамо као своје, националне и заветне. Ради се универзалном, саборном, апостолском и хришћанском догађају. Сусрет са Појасом је повратак суштини хришћанства, каже у емисији Спутњик интервју, антрополог и писац Тајана Потерјахин.
„Људи су разумели шта значи то што је Појас овде. Схватили су да то није некакав политичко-идентитетски акт, већ нешто што нас као Србе, православне Србе, пре свега у културном и етничком смислу, повезује са Христом. Дакле, директно са Христом, а не само са историјским тековинама и аспектима наше цркве, који су, наравно, од пресудног значаја за наш опстанак као народа и државе, али ипак нису најважнији. Најважније је да се сетимо, освестимо и стално будемо свесни да смо пре свега хришћани, да је суштина наше вере хришћанство. Чак и они који нас не воле, а ми често мислимо да нас не воле зато што смо Срби, суочавају се са чињеницом да су у самом извору нашег идентитета Исус Христос и хришћанство“, објашњава наша саговорница.
Колики је значај доласка Појаса Пресвете Богородице и има ли долазак овог појаса не само верски, него и неки други значај?
Наравно да ће људи који верују у Бога и сматрају Богородицу Његовом мајком у сваком тренутку желети да буду близу такве светиње. Међутим, ово је специфичан тренутак у којем је баш важно да једна таква светиња буде близу.
Мислим да није у питању само неки политички тренутак, на шта се често помисли, односно да постоји велика нетрпељивост, раздор и подела и да би оваква светиња требало да помири људе у Србији, већ један много дужи, шири, друштвено-политички и уопште културни контекст наше свакодневице, у којој се суочавамо са константним притисцима укидања идентитета, редефинисања идентитета и, као што смо видели и ових дана у нашој јавности, снажног отпора једног дела друштва коме религиозност као таква, а можемо да кажемо нарочито наша идентитетска, православна, светосавска религиозност, смета.
Како се у антрополошком смислу може објаснити овако велики број људи испред Храма? Шта они виде у доласку Појаса?
Не волим да користим формулације које подразумевају да постоји само једно објашњење, зато што увек постоји много фактора и ствар је у великој мери индивидуална. Када бисмо разговарали са сваким од тих појединаца, вероватно бисмо чули различите приче и различите разлоге.
Али, у суштини, кључна ствар је вера – нико неће стајати осам, девет или десет сати само да би направио фотографију за Инстаграм. Можда ће то урадити петоро људи, али неће пола милиона људи. Исто тако, неће бити ту само зато што је то помодно или из неког сличног разлога.
Без обзира на то да ли постоји неко теолошко предзнање или можда примеса једног односа који се често критикује код религиозних људи – тог принципа „ја ћу да се потрудим, да стојим десет сати, а мени ће Богородица заузврат нешто дати“ – такве ствари критикују људи који заправо немају приступ осећању које верници имају, а то је осећање узајамности.
Дакле, ја ћу да одем на поклоњење Божјој мајци јер је волим и она ће видети мој труд и услишити моју молитву. Није срамота молити се. Ако верујемо да то јесте светиња, да је симбол близине и присуства саме Богородице, онда је логично да ћемо се ту помолити Богу као свом Оцу, некоме кога волимо и ко се брине о нама и Богородици за нешто што нам је важно. То није ништа срамотно, ни примитивно, ни затуцано, ни сујеверно. То је, просто, однос који имамо са Богом; однос који сви верници имају са Богом.
Поменули сте помодарство... Да ли је могуће да је више од 500.000 људи заправо толико помодарски расположено да сада стоји испред Храма зато што је то просто модерно?
Није. Наравно, можемо да уважимо чињеницу да, када антрополошки посматрамо овакве појаве, постоје различити разлози и да сваки од њих има свој удео. То је као грудва бачена низ брдо. Нека прича се закотрља, постане популарна и онда није ствар у помодарству, већ можда у бољој обавештености. Људи су, захваљујући том првобитном великом приливу и интересовању, сазнали шта заправо тај појас представља за нас као православне вернике, за нас као Србе, и због тога су одлучили да дођу.
Да није било тог таласа интересовања, можда би Појас стајао у Храму и дошли би само они који прате сајт СПЦ, које то посебно интересује и којима је то важно. Међутим, захваљујући томе што је овај догађај на прави начин представљен јавности од стране, показало се и нешто друго, да је наш народ, који често сматрамо прилично обезбоженим због притисака којима је био изложен за време комунизма, а касније и под утицајем савремених идеологија са Запада, ипак одмах разумео и препознао да појас који је ткала Пресвета Богородица није било какав предмет, нешто што може да се види, а и не мора. Људима је било јасно да је то нешто важно и да желе да буду близу тога, макар на неколико секунди, колико заправо траје поклоњење и целивање.
Каква је улога Српске православне цркве у друштву? Они који критикују поклоњење у Храму светог Саве износе различите примедбе, на пример да се ради о чистом фетишизму, позивајући се на Диркема.
Проблем који имају интелектуалци, али и сви они који воле да коментаришу овакве теме, без обзира на то да ли су интелектуалци или не, јесте то што им образовање често није послужило да прошире видике.
Често се каже да нам књиге отварају светове и да нам знање шири видике. Међутим, код неких људи се деси управо супротно — релативно мали број књига које су прочитали и теорија са којима су се упознали током образовања заправо им сузи видике. Они су нешто прочитали, али нису имали довољно воље, капацитета или жеље да им то што су прочитали послужи као подстицај да наставе да постављају питања, да пред великим и важним појавама и питањима нашег живота и света остану радознали; да остану довољно храбри да можда доживе, осете или сазнају нешто што им се неће допасти.
Цитирање Диркема је покушај бацања прашине у очи и демонстрирања наводног високог образовања пред публиком за коју се претпоставља да није много читала. Рачуна се на то да ће неко велико и познато име, било да су људи за њега чули или нису, створити ауру интелектуалног ауторитета око особе која га цитира.
У овом случају, то нема много смисла. Фетишизам, тотемизам, анимизам, магијско веровање, ритуали и слично јесу антрополошке и културне претече религиозности, укључујући и монотеистичку религиозност, не само у историјском него и у суштинском смислу. Човек је одувек имао потребу и жељу да објасни свет и да одговори на питања која произлазе из његове духовне природе.
Неспособност или одсуство интересовања за духовност није врлина. То није нешто чиме би један интелектуалац требало да се хвали, нити начин да остави утисак како је изнад наводно примитивне масе која верује у магијске ритуале. Људи су током читавог свог развоја, као појединци и као врста, били свесни да осим материјалног аспекта света постоји и нешто друго.
То зна свако од нас на нивоу љубави, емоција, али и на једном много дубљем нивоу, који је код свакога различито развијен и обликован васпитањем, искуством и животним околностима. Проблем је што су материјалистички, а потом и комунистички погледи на свет код многих људи потиснули тај аспект. Наши интелектуалци су углавном наследници једног марксистичког, комунистичког погледа на свет. Наравно, нису само они њиме обликовани. Обликоване су читаве генерације људи које су тако учене. Као да је тај орган за духовно једноставно одстрањен. И сада се неки још тиме и хвале. То није нешто за похвалу.
Немам ништа против тога да ти људи коментаришу овакве теме. То се тиче свих нас. Можда би требало да претходно мало више прочитају и да буду свесни да, пошто немају лично искуство таквих доживљаја, није довољно поменути Диркема, Леви-Строса или било ког другог аутора из социологије и антропологије и очекивати да ће публика остати запањена самим ауторитетом имена које је изговорено.
