https://sputnikportal.rs/20260609/nova-era-ali-ne-sporta-koji-volimo-sport-fudbal-svetsko-prvenstvo-2026-1199339721.html
Нова ера, али не спорта који волимо
Нова ера, али не спорта који волимо
Sputnik Србија
Светско првенство 2026. године већ се представља као највећи фудбалски спектакл у историји. ФИФА говори о „новој ери спорта“, глобалном развоју фудбала и... 09.06.2026, Sputnik Србија
2026-06-09T18:39+0200
2026-06-09T18:39+0200
2026-06-09T18:39+0200
спорт
фудбал
мундијал 2026
сп 2026 – скенер
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/06/04/1199964571_0:144:3071:1871_1920x0_80_0_0_7b37455c3225ac584471727674b47ad8.jpg
Међутим, иза маркетиншких парола и милијарди долара крије се питање које све више постављају и навијачи и аналитичари: да ли Светско првенство и даље припада фудбалу или је постало корпоративни и политички пројекат без преседана?Квалификације за СП 2026 показале су да се светски фудбал драстично мења – али не нужно у правцу који сви поздрављају.Проширење турнира са 32 на 48 репрезентација ФИФА представља као „демократизацију фудбала“. У пракси, међутим, многи у том потезу виде пре свега економску логику. Више репрезентација значи више утакмица, више ТВ права, више спонзора и више новца. ФИФА никада није крила амбицију да Светско првенство претвори у највећи спортски производ на планети, а Мундијал 2026 делује као круна тог процеса.Наравно, нови формат отворио је врата многим земљама које раније готово да нису имале реалну шансу да се пласирају на турнир. Африка је добила већи број места, Азија додатни простор за развој, а КОНКАКАФ прилику да капитализује домаћинство. Али критичари упозоравају да се истовремено губи нешто што је Светско првенство деценијама чинило посебним – ексклузивност.Пласман на Мундијал некада је био резултат сурове селекције. Данас, уз 48 учесника, многе репрезентације до турнира долазе кроз далеко лакши пут. Управо због тога све је више оних који верују да ФИФА снижава такмичарски ниво како би повећала глобални маркетиншки домет.Европске квалификације поново су показале контраст између фудбалске елите и остатка континента. Француска и Енглеска делују као системи који производе играче индустријском прецизношћу, док Немачка и Италија, некадашњи симболи стабилности, већ годинама пролазе кроз кризе идентитета. А онда је стигао нови шок за европски фудбал – Италија није успела да се пласира на Светско првенство. Четвороструки шампион света, земља која је деценијама представљала један од темеља европског фудбала, поново је остала без Мундијала. Упркос проширеном формату и већем броју места, „азури“ нису успели да пронађу стабилност, континуитет и идентитет који су некада били заштитни знак италијанског фудбала. За многе аналитичаре то више није случајност, већ доказ дубоке кризе система.Док је Италија доживела ново национално разочарање, квалификације су донеле и једну од највећих прича региона – пласман Босне и Херцеговине на Светско првенство.Репрезентација Босне и Херцеговине успела је да избори место међу 48 најбољих селекција света, што је у Сарајеву, Бањалуци, Мостару и широм земље дочекано као историјски успех. После година турбуленција, смена генерација, критика и нестабилности, тим је успео да направи искорак у тренутку када је мало ко веровао да је то могуће.Управо такве приче ФИФА користи као главни аргумент у одбрани новог формата. Организација тврди да проширење турнира омогућава „новим фудбалским нацијама“ да добију место на глобалној сцени.Међутим, критичари узвраћају да је цена тог ширења пад квалитета и губитак тежине самих квалификација.Балкан је, као и увек, донео хаос, тензије и драму до последњег кола. Али иза те фудбалске страсти често стоје исти проблеми који регион прате деценијама – нестабилни савези, политички утицаји и недостатак дугорочног система.У Јужној Америци ситуација је можда још суровија. КОНМЕБОЛ квалификације остају најтежи пут до Мундијала, али чак и тамо нови формат мења динамику. Аргентина је после титуле у Катару успела да задржи континуитет, док Бразил пролази кроз један од најосетљивијих периода у модерној историји. Земља која је некада била симбол „фудбалске магије“ сада све више делује као селекција која покушава да копира европске моделе игре.И управо ту лежи један од највећих парадокса модерног фудбала – глобализација је многим репрезентацијама помогла да напредују, али је истовремено почела да брише разлике између стилова игре. Све више тимова игра исто: висок пресинг, физичка припрема, аналитика и тактичка дисциплина. Романтика различитих фудбалских школа полако уступа место униформисаном систему.Африка је добила више места и огромну енергију, али и даље остаје континент чији огроман потенцијал често разарају корупција, политички хаос и лоша инфраструктура. Мароко је постао симбол могућег успона, Сенегал потврдио квалитет, а Нигерија поново показала колико талента поседује. Ипак, многи аналитичари упозоравају да ФИФА афрички фудбал често користи као средство ширења глобалног тржишта, док суштински проблеми остају исти.Азија, с друге стране, постаје све важнији политички и економски центар светског спорта. Саудијска Арабија више не улаже милионе у фудбал само због спорта – већ због глобалног утицаја. После Катара, и СП 2026 делује као наставак процеса у којем фудбал постаје део шире геополитичке игре.Сједињене Америчке Државе у читавом пројекту имају посебну улогу. За ФИФА, америчко тржиште представља златни рудник. Огромна ТВ права, корпорацијски спонзори и маркетиншка моћ чине СП 2026 вероватно најисплативијим турниром у историји спорта. Али управо због тога расте страх да ће фудбал постати споредан у односу на шоу.Многи навијачи већ сада постављају питање да ли ће Светско првенство уопште задржати свој стари идентитет. Турнир који је некада био симбол фудбалске страсти све више личи на глобални медијски производ дизајниран за телевизију, спонзоре и алгоритме друштвених мрежа.Квалификације за СП 2026 зато нису биле само борба за пласман. Оне су показале како изгледа нови светски фудбал – богатији, већи и глобалнији него икада. Али и фудбал који је све даље од онога што је некада био.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
спорт, фудбал, сп 2026 – скенер
спорт, фудбал, сп 2026 – скенер
Нова ера, али не спорта који волимо
Светско првенство 2026. године већ се представља као највећи фудбалски спектакл у историји. ФИФА говори о „новој ери спорта“, глобалном развоју фудбала и историјском турниру који ће окупити чак 48 репрезентација у три државе – Сједињеним Америчким Државама, Канади и Мексику.
Међутим, иза маркетиншких парола и милијарди долара крије се питање које све више постављају и навијачи и аналитичари: да ли Светско првенство и даље припада фудбалу или је постало корпоративни и политички пројекат без преседана?
Квалификације за СП 2026 показале су да се светски фудбал драстично мења – али не нужно у правцу који сви поздрављају.
Проширење турнира са 32 на 48 репрезентација ФИФА представља као „демократизацију фудбала“. У пракси, међутим, многи у том потезу виде пре свега економску логику. Више репрезентација значи више утакмица, више ТВ права, више спонзора и више новца. ФИФА никада није крила амбицију да Светско првенство претвори у највећи спортски производ на планети, а Мундијал 2026 делује као круна тог процеса.
Наравно, нови формат отворио је врата многим земљама које раније готово да нису имале реалну шансу да се пласирају на турнир. Африка је добила већи број места, Азија додатни простор за развој, а КОНКАКАФ прилику да капитализује домаћинство. Али критичари упозоравају да се истовремено губи нешто што је Светско првенство деценијама чинило посебним – ексклузивност.
Пласман на Мундијал некада је био резултат сурове селекције. Данас, уз 48 учесника, многе репрезентације до турнира долазе кроз далеко лакши пут. Управо због тога све је више оних који верују да ФИФА снижава такмичарски ниво како би повећала глобални маркетиншки домет.
Европске квалификације поново су показале контраст између фудбалске елите и остатка континента. Француска и Енглеска делују као системи који производе играче индустријском прецизношћу, док Немачка и Италија, некадашњи симболи стабилности, већ годинама пролазе кроз кризе идентитета.
А онда је стигао нови шок за европски фудбал – Италија није успела да се пласира на Светско првенство. Четвороструки шампион света, земља која је деценијама представљала један од темеља европског фудбала, поново је остала без Мундијала. Упркос проширеном формату и већем броју места, „азури“ нису успели да пронађу стабилност, континуитет и идентитет који су некада били заштитни знак италијанског фудбала. За многе аналитичаре то више није случајност, већ доказ дубоке кризе система.
Док је Италија доживела ново национално разочарање, квалификације су донеле и једну од највећих прича региона – пласман Босне и Херцеговине на Светско првенство.
Репрезентација Босне и Херцеговине успела је да избори место међу 48 најбољих селекција света, што је у Сарајеву, Бањалуци, Мостару и широм земље дочекано као историјски успех. После година турбуленција, смена генерација, критика и нестабилности, тим је успео да направи искорак у тренутку када је мало ко веровао да је то могуће.
Управо такве приче ФИФА користи као главни аргумент у одбрани новог формата. Организација тврди да проширење турнира омогућава „новим фудбалским нацијама“ да добију место на глобалној сцени.
Међутим, критичари узвраћају да је цена тог ширења пад квалитета и губитак тежине самих квалификација.
Балкан је, као и увек, донео хаос, тензије и драму до последњег кола. Али иза те фудбалске страсти често стоје исти проблеми који регион прате деценијама – нестабилни савези, политички утицаји и недостатак дугорочног система.
У Јужној Америци ситуација је можда још суровија. КОНМЕБОЛ квалификације остају најтежи пут до Мундијала, али чак и тамо нови формат мења динамику. Аргентина је после титуле у Катару успела да задржи континуитет, док Бразил пролази кроз један од најосетљивијих периода у модерној историји. Земља која је некада била симбол „фудбалске магије“ сада све више делује као селекција која покушава да копира европске моделе игре.
И управо ту лежи један од највећих парадокса модерног фудбала – глобализација је многим репрезентацијама помогла да напредују, али је истовремено почела да брише разлике између стилова игре. Све више тимова игра исто: висок пресинг, физичка припрема, аналитика и тактичка дисциплина. Романтика различитих фудбалских школа полако уступа место униформисаном систему.
Африка је добила више места и огромну енергију, али и даље остаје континент чији огроман потенцијал често разарају корупција, политички хаос и лоша инфраструктура. Мароко је постао симбол могућег успона, Сенегал потврдио квалитет, а Нигерија поново показала колико талента поседује. Ипак, многи аналитичари упозоравају да ФИФА афрички фудбал често користи као средство ширења глобалног тржишта, док суштински проблеми остају исти.
Азија, с друге стране, постаје све важнији политички и економски центар светског спорта. Саудијска Арабија више не улаже милионе у фудбал само због спорта – већ због глобалног утицаја. После Катара, и СП 2026 делује као наставак процеса у којем фудбал постаје део шире геополитичке игре.
Сједињене Америчке Државе у читавом пројекту имају посебну улогу. За ФИФА, америчко тржиште представља златни рудник. Огромна ТВ права, корпорацијски спонзори и маркетиншка моћ чине СП 2026 вероватно најисплативијим турниром у историји спорта. Али управо због тога расте страх да ће фудбал постати споредан у односу на шоу.
Многи навијачи већ сада постављају питање да ли ће Светско првенство уопште задржати свој стари идентитет. Турнир који је некада био симбол фудбалске страсти све више личи на глобални медијски производ дизајниран за телевизију, спонзоре и алгоритме друштвених мрежа.
Квалификације за СП 2026 зато нису биле само борба за пласман. Оне су показале како изгледа нови светски фудбал – богатији, већи и глобалнији него икада. Али и фудбал који је све даље од онога што је некада био.
