Нова фаза напада на Бањалуку: И истина се кажњава робијом уколико си - Србин
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Саслушање новинара и његовог госта због нечега што је изречено у једној емисији поново отвара питање слободе говора у БиХ. Оно што је симптоматично јесте да се слобода говора ограничава само Србима када преиспитују догађаје из грађанског рата, док Бошњаци слободно говоре о Републици Српској као „геноцидној творевини“.
Новинар Радио-телевизије Републике Српске Јасенко Тодоровић и председник надзорног одбора Олимпијског центра „Јахорина“ Недељко Елек саслушавани су у просторијама Државне агенције за истраге и заштиту (СИПА) у Бањалуци, јер су пријављени Тужилаштву БиХ да је у Тодоровићевој емисији "Други угао" негиран геноцид у Сребреници.
Пракса пријављивања људи по „вербалном деликту“ установљена је 2021. године, када је тадашњи високи представник у БиХ Валентин Инцко, последњег дана свог мандата, без сагласности парламента, наметнуо измене Кривичног законика и увео да ће се казном затвора од шест месеци до пет година казнити онај ко јавно одобри, порекне, грубо умањи или покуша оправдати злочин геноцида, злочин против човечности или ратни злочин утврђен правоснажном пресудом.
Хиљаде људи могу да заврше на суду због - истине
Према Елековим речима, изгледа да Срби у БиХ немају право да кажу шта мисле. У случају Тодоровића, ради се, како каже, о удару на слободу говора. Емисија у којој је учествовао била је дијалошка, у њој су размењивани ставови о десетинама питања, од политике, преко економије, а дотакли су се о дешавања у Сребреници, о чему су обојица имали исти став.
„Међутим, изгледа да то није дозвољено и због тога смо обојица (што је парадоксално, новинар који ништа није крив) саслушани у СИПА-и. Већ је одређен и тужилац и ући ћемо у процес где бисмо могли добити и затворске казне“, наводи Елек.
У међувремену, док су инспектори СИПА саслушавали Тодоровића и Елека, Бранимир Којић, председник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице изјавио је да постоји списак са око 800 имена људи из Републике Српске у правосуђу БиХ на којем су и политичари, новинари и разне јавне личностима којима се спремају пријаве за негирање геноцида у Сребреници.
Читаву ствар са Инцковим законом требало би довести до бесмисла зато што она и јесте бесмислена, тако што би више десетина хиљада људи рекло оно што мисли, објашњава Елек.
„У 21. веку да вам неко забрани да коментаришете нешто што се дешавало у вашој земљи… Пазите, ми причамо о ономе у чему су учествовали наши рођаци и пријатељи, где знамо шта је истина. Али БиХ је земља у којој постоји више истина – и зашто Муслимани имају право да кажу своју истину, а ми у Републици Српској немамо право да кажемо оно што ми знамо да се десило нашим фамилијама. И мислим да ће на крају хиљаде нас завршити на суду. Мислим да ће то убрзати распад ове државне заједнице или ће морати да се седне за сто и решити ствар“, истиче он.
А Бошњаци називају Српску „геноцидном творевином“...
Давор Станковић, Тодоровићев колега из РТРС-а каже да се ради о потпуно апсурдној ситуацији у којој се новинар криви јер није реаговао. Треба ли водитељ да има шибу па да њоме преваспитава и дисциплинује саговорнике у емисијама које иду уживо, пита се он.
„Ваљда су људи одговорни за оно што изговарају, а не новинари зато што не делују против тога. То је прва претпоставка. Друга је да је Инцков закон, који је наметнуо последњи високи представник, зато што Кристијан Шмит није ништа, увео вербални деликт, што је потпуно апсурдна појава у држави која претендује да постане чланица ЕУ. Јако ружно, доводимо се у ситуацију да не смемо да расправљамо о било чему, па тако ни о неким историјским догађајима“, наводи Станковић.
Они који подржавају Инцков закон тврде да је све утемељено на основу пресуда међународних судова. Ипак, ни те одлуке нису донете једногласно, тако да се ради, како наш саговорник каже, о избијању могућности било какве научне или стручне расправе о догађајима о којима би требало да се расправља како би у БиХ дошло до помирења.
Са друге стране, постоје врло чести случајеви када бошњачки политичари Републику Српску називају геноцидном творевином и за то не одговарају. Напротив, већ годинама се ствара наратив и атмосфера дехуманизације једног од три конститутивна народа и једног ентитета. Када се тако нешто довољно дуго понавља може да произведе опасне друштвене појаве, додаје Станковић.
Гласине о списку од 800 људи против којих ће бити покренути поступци по Инцковом закону Станковић тумачи у контексту геополитичких промена и дипломатских активности које у последње време руководство Републике Српске води. Све оно што бошњачка политичка елита ради не иде у прилог заједничком животу у БиХ, сматра он.
Прогон новинара начин да се онемогући трајан мир
За Огњена Тадића, саветника председника Републике Српске и правника, прогон новинара један је од начина да се у БиХ онемогући трајан мир. И то се ради тако што се уводи принцип да је током грађанског рата у БиХ био жртва, док су друга два народа, а највише Срби, били злочинци.
„Такву једну матрицу Валентин Инцко је покушао да зацементира доношењем измена кривичног закона на самом крају свог мандата, како би то била његова баштина, на основу које ће политичко Сарајево да га помиње у својим политичким тропарима, молећи се за његову душу од недеље до недеље. Ми данас због свега тога имамо ситуацију да, шта год мислите о Сребреници или било ком другом месту које је маркирано као место страдања Бошњака, ризикујете да се због политичких разлога нађете под ударом Тужилаштва БиХ због тога што оно нема очи или уши када су те теме у питању, већ само директиву које име и презиме треба да се нађе на удару“, сматра Тадић.
До сада је највише на удару био Милорад Додик, а сада су и други тиме обухваћени како би се створила атмосфера у којој нико не сме ни да помисли да учествује у полемици о догађајима из протеклог рата, додаје он.
Та врста стварања „виктимократије“ нешто је непримерено и супротно здравом разуму, али и нешто од чега политичко Сарајево не жели да одустане јер му представља инструмент за утеривање страха свакоме ко жели да проговори о свом виђењу догађаја из грађанског рата, закључује Тадић.
