https://sputnikportal.rs/20260613/vladan-matijevic-za-sputnjik-stari-sukobi-se-ne-zavrsavaju-a-novi-se-otvaraju--ovde-je-to-tako-1200261396.html

Владан Матијевић за Спутњик: Стари сукоби се не завршавају, а нови се отварају – овде је то тако

Владан Матијевић за Спутњик: Стари сукоби се не завршавају, а нови се отварају – овде је то тако

Sputnik Србија

Ако погледате Балкан видећете да многе ствари истовремено трају. Нису завршени сукоби из прошлих векова, нису завршене поделе између различитих политичких и... 13.06.2026, Sputnik Србија

2026-06-13T13:00+0200

2026-06-13T13:00+0200

2026-06-13T13:00+0200

култура

култура

спутњик интервју

владан матијевић

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/01/1e/1167049430_0:0:2730:1537_1920x0_80_0_0_4ce53fd3b36fce052ba2d1cc0e17dcec.jpg

Овако један од најнаграђиванијих писаца Владан Матијевић објашњава за Спутњик зашто је појам свевремености један од темеља његове нове књиге „Нора и Змија”, збирке састављене од тридесет једне приче које су распоређение у пет целина.Иако смештене у различита времена и просторе, њих повезује заједничка визија света и човека који покушава да пронађе смисао у стварности лишеној чврстих ослонаца.Да ли ће после награђиваних збирки „Прилично мртви“ и „Пристаниште“ и нова збирка „Нора и змија“ једнако лако пронаћи пут до читалаца?„Најважније ми је да књига дође до читалаца и да они у њој пронађу нешто блиско себи, надам се да ће и са овом збирком то бити случај. Волео бих да читаоци живе са тим причама и јунацима, да их разумеју и прихвате такве какви јесу. Неки од тих ликова имају много мана, неки нису ни нарочито позитивни, али бих волео да буду људски блиски. Ако се између читалаца и јунака успостави веза, онда је књига остварила свој најважнији циљ. Све остало – награде, признања и процене – мање је важно“.Судбине ваших јунака који живе у различитим епохама препознају се у савремености. Колико је за Вас важна та идеја преплитања времена?„Веома је важна. У овој књизи сам покушао да пишем о ономе што називам „свевременост“. Годинама говорим да код нас ништа заправо није завршено, да све почиње и све траје паралелно. Та идеја ме је водила док сам писао. Зато поједине приче почињу у античком или средњовековном добу, а њихови јунаци се готово неприметно појављују у савремености. Такав прелаз не нарушава причу, управо зато што верујем да се човек суштински не мења. Мењају се технологије, закони, обичаји, друштвени системи, али људска природа остаје иста. Човеку су и пре две хиљаде година били потребни топлина, храна, љубав, разумевање и блискост. Потребни су му и данас. Зато ми се чинило природним да један јунак из давне епохе на крају закорачи у наше време. То је својеврсни књижевни експеримент, али и потврда мог уверења да су људска осећања трајна“.Иако збирка садржи 31 причу, могло би се рећи да у њој постоји пет великих прича, с обзиром да свака целина има своју доминантну тему.„Тачно. Прва говори о животу писца и о књижевности. Друга је посвећена животу у приградском насељу и људима који тамо покушавају да пронађу своје место. Трећа се бави љубавима које су необичне, померене, понекад и прилично настране. Четврта је најближа идеји „свевремена“ и показује како се различите епохе преливају једна у другу. Пета целина доноси више фантастичних елемената, необичних бића и мотиве који на први поглед делују удаљено од стварности. Међутим, све те целине међусобно су повезане. Понекад их повезује тема, некада јунаци, некада простор. Неки ликови израњају у једној причи, а затим се појављују у другој. Зато кажем да се књига може читати и као збирка од тридесет једне приче и као пет великих прича које се међусобно преплићу“.Из којих разлога античке мотиве и јунаке попут Лепе Јелене и Пелопа, повезујете са савременим корпоративним светом?„Занимало ме је колико су одређени обрасци опстали до данас. У једној причи људи чекају посао у савременој корпорацији. Око њих су камере, фасцикле, надзор и неизвесност. У једном тренутку појављује се слика античке арене и гладијатора које раздиру звери. Људи који чекају посао посматрају лице власника компаније на монитору и готово као римски гладијатори поручују: „Поздрављају те они који ће умрети“. Наравно, то није дословна историјска паралела, већ књижевна метафора. Хтео сам да покажем како се одређени односи моћи понављају, само у другачијим облицима“.И у овој књизи постоји доста фантастике, да ли због тога што и наша стварност обилује фантастиком?„И када пишем о чудовиштима, дивовима или необичним бићима, заправо говорим о нашем времену. Једно речно чудовиште, на пример, повезано је са причом о шверцу горива, телевизијским камерама и савременим друштвом. Дакле, чак и када се појављују фантастични мотиви, они су дубоко укорењени у стварност коју живимо. Фантастика је само друго средство да се проговори о истим проблемима, страховима и људским судбинама“.Ваши јунаци углавном покушавају да опстану у свету који није нарочито наклоњен човеку. Они нису хероји.„То јесте осећање које је присутно у овој књизи. Ти људи често нису хероји. Немају велике шансе да остваре своје снове нити да промене свет. Ипак, они живе, воле, пате и настављају даље. У томе постоји нека врста достојанства. Управо та људска упорност занима ме више од великих победа. Човек наставља да тражи смисао чак и када зна да свет није нарочито праведан“.Да ли су Вас бројне награде и године књижевног рада учиниле бар мало оптимистичнијим писцем?„Не верујем. Једном сам прочитао мисао да књижевност треба да пробуди човека који иде ка вешалима. То ми је веома блиско. Пишем о свету онаквом какав јесте и желим да узнемирим читаоца таман толико да почне да поставља питања. Куда иде? Шта ради? Како живи? Наравно да се трудим да у текстовима постоји и хумор, и нежност, и светлији тонови. Верујем да их има и у „Нори и Змији“. Али не могу да игноришем тамније стране стварности. А после толико година писања вероватно је и касно да се потпуно променим као писац“.Колико се ова књига ослања на Ваше раније романе?„Више него на претходне збирке прича. Многи мотиви и поступци из мојих романа присутни су и овде. Фрагментарност ме повезује са „Часовима радости“. Тема писца и књижевности подсећа на „Писца издалека“. Живот у провинцији и приградским насељима присутан је и у романима „Неминовно“ и „Сусрет под необичним околностима“. Фантастични елементи такође имају своје претходнике. Могло би се рећи да је ова књига прича другачија од претходне две збирке, али ако се погледа мој целокупан опус, видеће се да су готово сви њени мотиви већ негде постојали у другачијем облику“.У књизи има много књижевних алузија и скривених референци. Колико су Вам оне важне?„Оне су природан део мог писања. Постоје позивања на друге ауторе, на одређене књиге, филозофске идеје и књижевне традиције. Читалац који је много читао вероватно ће препознати те трагове и књига ће му због тога бити додатно занимљива. Али важно ми је да приче функционишу и без тога. Не желим да књижевне референце буду препрека. Оне су додатни слој значења, а не услов за разумевање књиге“.На крају, оставља ли „Нора и змија“ простор за наду?„Мислим да оставља. У једној причи јунакиња очекује товар блага и на крају добија сандук пун књига. То ми је важна слика. Књижевност можда не може да промени свет, али може да помогне човеку да га боље разуме. Ако постоји нешто што лебди над овом књигом, онда је то вера да људскост ипак опстаје. Да без обзира на историју, насиље, пролазност и све наше заблуде, остаје неко семе људскости које може да проклија. У то још верујем.“Погледајте и:

2026

Вести

sr_RS

култура, спутњик интервју, владан матијевић