Замало да Лавров сруши западно једноумље! А онда су у последњем часу скочили тоталитарни цензори….
© Sputnik / Sergey Guneev
/ Пратите нас
Чињеница да би читаоци „Политика“ и грађани Европске уније могли да чују било шта што каже руски министар спољних послова већ је сама по себи проблем у Бриселу, јер угрожава њихов концепт једноумља. Уопште није спорно оно шта је Лавров написао, већ сама чињеница да је он тај који је било шта рекао, каже за Спутњик новинар Небојша Малић.
Сергеј Лавров написао је за „Политико“ чланак под називом „Украјина, Европа и глобална безбедност“ који је првобитно био намењен за објављивање на порталу европског издања, међутим, из редакције су у последњи час одустали од објављивања, након чега је текст објављен у руским медијима.
Уредништво „Политика“ и даље није пружило никакво образложење за одбијање текста, рекла је портпарол руског Министарства спољних послова Марија Захарова.
Слобода говора није за свакога
Слобода говора је суштински америчка вредност, а не европска, истиче Небојша Малић и додаје да Европска унија пропагира слободу говора по принципу изговарања оног што је претходно одобрено и дозвољено.
Свако прозивање Европске уније или Брисела за лицемерје неће имати неког великог ефекта, јер је лицемерје уграђено у њихов систем. Добро је када они нешто раде, а лоше је када исто то ради неко ко је проглашен за злочинца и дежурног кривца. Руси и Срби, по тој логици, не могу да ураде ништа добро, а Европска унија и њени миљеници не могу да ураде ништа лоше. То је тако по дефиницији и тешко да ће се променити навођењем примера или рационалном дебатом, рекао је Малић за Спутњик.
Он додаје да уопште није зачуђујуће што је баш „Политико“ одбио да објави текст руског шефа дипломатије, будући да је то пропагандистичка публикација „Аксел Шпрингера“ који од оснивања у својој мисији има зацртану НАТО пропаганду. Ти медији су, по дефиницији, пропагандисти НАТО-а, истиче Малић који сматра да је лицемерно што управо они себи дају за право да друге прозивају за пропаганду.
Не чуди ме што нису хтели да објаве Лавровљев текст, већ ме чуди што су тако нешто уопште и понудили. С друге стране, одбијање да се чује друга перспектива увек је знак слабости и страха. Када ишчупате човеку језик, то је доказ да се бојите онога шта би он могао да каже и то је порука која се овом одлуком шаље из Брисела – да је Европску унију страх онога шта Русија има да каже.
Овај страх ЕУ показује свакодневно – од 2016. и 2017. године са неоснованим и касније доказано лажним оптужбама о руском мешању у америчке изборе, преко британске афере Скрипаљ, да би на крају кулминирало 2022. године отвореном цензуром руских медија.
Приступ по којем су само информације које одобри Европска унија исправне, а све друго представља претњу по безбедност и демократију показује да ту нема демократије, већ представља апсолутно фиктивни, наративни конструкт у којем човек може да гласа за свакога – све док то дозволи Брисел, може да мисли шта год хоће – све док то дозволи Брисел, потпуно је слободан – ако поштује бриселску дефиницију слободе.
То онда није ни слобода, ни демократија, ни критичко размишљање, већ искључиво подаништво једном неизабраном и нелегитимном систему. Ако вам је врхунац легитимности одлука донета на демократским изборима, а ви немате изборе, већ вас именују политичари по ходницима и конференцијским салама „испод жита“, онда ту нема много демократије. Ако добијате именовање у Бриселу уколико сте пропали политичар и губитник „код куће“, као што је случај са Европском комисијом, онда ту нема ни „Д“ од демократије. То је суштински парадокс Европске уније: Брисел нема унутрашњи легитимитет, а понаша се као да има мандат – готово небески мандат, како би рекли Кинези.
Чиме их је Лавров уплашио?
Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров у свом чланку се осврнуо на захтеве Француске, Немачке и Британије изнете у Лондону, оценивши да европске државе не воде искрен дијалог по питању Русије и сукоба у Украјини, већ да постављају ултиматуме како би купиле време за будући рат са Русијом.
Он је упозорио да потези НАТО-а све више воде ка оружаном сукобу који би касније могао да прерасте и у нуклеарни, а такође је и одбацио постојећи европски безбедносни систем и позвао на стварање нове евроазијске безбедносне структуре.
Малић подсећа да оно што је Лавров рекао није било битно другачије од онога шта су својевремено говорили Ангела Меркел и Франсоа Оланд када су тврдили да су Мински споразуми били само куповина времена за Украјину и припрема за рат са Русијом. Они су то јавно изјавили 2022. године, када је то било политички безбедно, а Лавров је само вратио лоптицу и подсетио их да се понашају исто као што сте се понашали и раније, сматра Малић.
Европска унија функционише у систему вредности у којем, како је један амерички коментатор рекао, чињенице нису позитивне или негативне саме по себи, већ да зависе од тога ко их износи. Када Ангела Меркел каже да су Мински споразуми били куповина времена за Украјину, онда је то тачно, али када Сергеј Лавров каже да Европска унија и данас ради исто, онда је то гнусна лаж. Дакле, није битно шта се каже, већ ко говори, а мислим да би се свако нормалан сложио да то није баш није најбољи систем за изградњу друштва и државе, али и да објашњава много тога што се данас дешава у Европи.
У основи одбијања Лавровљевог чланка лежи страх – не толико од онога шта Руси имају да кажу, већ од саме чињенице да се Руси уопште усуђују да говоре. То је оно што заиста смета Бриселу, закључује Малић.
Погледајте и:
