Српски писац који је управо освојио – Француску
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Међународни научни скуп у Француској показао је да дело Горана Петровића не само да живи већ заузима важно место у европском књижевном простору.
Готово годину и по након смрти Горана Петровића, једног од најзначајнијих савремених српских писаца, Универзитет у Стразбуру био је домаћин међународног научног скупа посвећеног његовом делу. Под називом „Поетика књижевног дела Горана Петровића: Франкофона рецепција и европски контекст“, скуп је окупио слависте, компаратисте, књижевне историчаре, преводиоце и професоре из осам земаља.
Организатори су били Универзитет у Страсбуру и Институт за књижевност и уметност из Београда, а скуп је, према речима директорке Института Светлане Шеатовић, само прва етапа великог међународног пројекта који би до 2030. године требало да обухвати и научне скупове посвећене Милораду Павићу и Данилу Кишу.
„Ми смо сматрали да је много важније да међународни научни скуп буде одржан у Стразбуру него у Београду. Реч је о ширем пројекту који је започет са Гораном Петровићем, а наставиће се скуповима о Милораду Павићу и Данилу Кишу. Институт се обавезује да објављује зборнике радова, док ће скупови бити организовани у Стразбуру“, каже Шеатовић.
Писац који је освојио Француску
Избор Горана Петровића није био случајан. Његова дела у Француској имају изузетну рецепцију још од почетка двехиљадитих. Романи су преведени на француски језик, а „Ситничарница код срећне руке“ доживела је чак три издања.
„Горан Петровић је по обиму рецепције у Француској био природан избор. Његова дела су од 2000. до 2021. године доживела осам превода на француски језик. Био је предложен за награду Луиза Вајс, учествовао је у раду са младим писцима, а 2022. године одржао је дванаест креативних радионица и две велике конференције у Стразбуру“, подсећа Шеатовић.
Управо због тога међу учесницима скупа нису били само научници из Француске, већ и професори са Сорбоне, универзитета из Италије, Аустрије, Грчке, Бугарске, Мексика и Босне и Херцеговине.
„Српски Борхес“
Можда најзанимљивији део скупа био је омаж посвећен Петровићу, током којег су страни професори и његови пријатељи покушали да објасне због чега их његово дело толико привлачи.
„Професор Паскал Милар назвао је Горана српским Борхесом, односно Борхесом српске културе. То је била једна од најзанимљивијих перцепција његовог дела“, наводи Шеатовић.
Страни истраживачи посебно су истицали Петровићев однос према времену и простору, његову алегорију, меланхолију и сложене фантастичке конструкције.
„Кључна реч била је управо његов поетски и алегоријски свет. Тема времена и простора, начин на који их преплиће, фасцинира стране истраживаче. То су елементи фантастике, експерименти са простором и временом, због чега се и појавила паралела са Борхесом.“
На скупу су представљена истраживања која су визуелно приказивала сложене временске спирале и наративне токове Петровићевих романа.
„Елена Георгијева говорила је о времену и простору у његовим романима кроз модел спирале и обрнутог пешчаника. Фасцинантно је како се времена преплићу, како се улази из једног времена у друго, како се све повезује у јединствену књижевну тканицу.“
Хуманост која је остала у сећању
Поред књижевног дела, учесници скупа говорили су и о личности Горана Петровића.
„За њих је Горан био човек који – како се могло чути - не брине само о једном маслачку, већ о шуми маслачака. То је метафора коју су користили да опишу његову скромност и хуманост.“
Шеатовић подсећа на догађај који је оставио снажан утисак на његове француске домаћине.
„На једној конференцији студенткиња је бризнула у плач говорећи да жели да се врати у Србију. Горан је петнаест минута разговарао само са њом и није наставио програм док је није утешио. Французи су управо ту врсту хуманости посебно истицали.“
Превод као уметност
Посебно место на скупу заузео је преводилац Гојко Лукић, човек којем француски читаоци дугују сусрет са Петровићевим светом.
„Гојко Лукић је кључна особа када је реч о француској рецепцији Горана Петровића. Он је говорио да је за поједине Горанове речи било потребно пронаћи десетине нијанси и синонима како би се сачувало значење оригинала.“
Његово писмо прочитано током омажа било је један од емотивних врхунаца скупа.
Данило Киш међу континентима
Током скупа потврђена је и одлука да једна сала Универзитета у Страсбуру понесе име Данила Киша, некадашњег лектора тог универзитета.
„Скуп се одржавао у салама које носе имена континената – Африка, Азија, Америка.
Један колега је рекао да нам сада још само недостаје брод којим ћемо путовати између њих. А између тих континената ускоро ће се сместити и Данило Киш.“
Културна дипломатија
За Светлану Шеатовић значај овог скупа превазилази књижевност.
„Овде је реч и о културној дипломатији. Сваки одлазак на међународну конференцију на којој говоримо о нашим писцима представља један облик културне дипломатије. Та дипломатија отвара многа врата која би се тешко отворила на друге начине.“
Посебно истиче да је Горан Петровић оставио снажан утисак на универзитетску јавност у Француској.
„Његова читаност је невероватна. Он је оставио утисак човека на највишем могућем нивоу, и у етичком и у естетском смислу. Ако помисле да смо као народ упола онога што је био Горан Петровић, онда смо урадили добар посао.“
Зборник радова са скупа очекује се наредне године, а већ су у току припреме за нови међународни скуп посвећен Светлани Велмар-Јанковић. Тиме ће, како истичу организатори, бити настављен пројекат представљања српске књижевности у европском и франкофоном контексту.
