Ходочашће у срце Србије: Духовно путовање кроз веру, историју, традицију које – мења из корена
© Фото : Спутњику уступио Хаџи Иван Бабић
Пратите нас
Ходочашће на Косово и Метохију није обично путовање, већ путовање кроз историју, веру и традицију српског народа. Сваки километар носи посебну тежину, а сваки манастир и светиња причају причу стару вековима. Ово је духовни пут које подсећа на корене, значај очувања традиције и снагу вере која је кроз векове опстајала упркос свим изазовима.
Овим речима је Стефан Асановић, младић који је по пореклу са очеве стране Пећанац, са мајчине Ђаковчанин, описао своју недавну посету светињама на Космету у организацији Завичајног клуба Пећанаца, који се кроз своје активности континуирано труди да очува историјско памћење и подстакне интересовање за овај неодвојиви део Србије.
Путовање које по свом обиму, динамици и интензитету доживљеног за све који се отисну на њега, полако постаје традиција и привлачи све већи број оних који се први пут упознају са свим оним што чини наш духовни код и изузетно културно-историјско и верско наслеђе.
Детаљ из манастира Грачаница
© Фото : Спутњику уступио Стефан Асановић
Тако је овог јуна међу 50-оро путника, међу којима је била и екипа Спутњика, било готово половина оних који никада пре нису имали директан сусрет са овом светом српском земљом и који вероватно у доброј мери нису ни знали шта могу да очекују.
Остатак групе чинило је доста младих људи који после ’99. нису одлазили што из безбедносних разлога, што емоционалних, јер нису били спремни на суочавање са болним сећањима на домове и животе које су напустили пре 27 година. Било је и старијих путника који се враћају свом завичају, који по енергији и вољи да све виде, обиђу и доживе, нису заостајали за младима.
Тешко је описати све осећаје који почну да се роје у човеку кад крене пут родног неба. Од поноса, туге, љубави, жала, беса… Све се некако скупи и помеша, па више не можеш јасно да разлучиш које осећање превлада. Само знаш да ти је срце на месту и да опет дишеш пуним плућима.
Газиместан – одсудна битка која траје и данас
Прва станица тог раног облачног јутра био је Газиместан.
Високи, достојанствени и усамљени камени споменик, подсећао је на све што смо икада знали и прочитали о тој, за српски народ, одсудној бици кад смо се одлучивали између царства небеског и земаљског.
Знамо како смо преломили пре више од шест векова и знамо како смо опстали након тога. Немогуће је отргнути се утиску да ни данас није много другачије – поново се судбина српског народа ломи и прелама на том истом простору.
Ходочасници на Газиместану
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
Готово сви смо се побожно мирни и у тишини и знатижељни због свега што нас тек чека, попели унутар споменика до врха.
Пред нама је пукло поље. Косово поље. Равно, спокојно, умивено кишом која је целе ноћи падала, опомињуће. Занемели смо пред лепотом која носи печат прохујалих векова.
Ипак су недалеко од места на ком смо стајали две велике и љуте војске остале без својих владара, а историја кренула неким трагичним током, барем за српски народ, бар за наредних пар векова.
Натпис на споменику на Газиместану
© Фото : Спутњику уступио Дејан Костић
Знам сигурно да су ми пред очима искрсле сцене из чувеног филма „Бој на Косову“ и како се српске заставе мешају и укрштају са непријатељским и настаје борба…која и данас траје.
„Косово и Метохија нису само географски простор, са тог пута човек се враћа богатији за нова искуства, снажније емоције и дубље разумевање сопствене историје. Космет остаје у сећању као место које се не обилази само очима, већ и срцем“, примећује Стефан, младић који поносно истиче да често борави у завичају својих родитеља.
Светиње које дочекују широм отворених руку
Пут нас је даље одвео до манастира Грачанице, која нас је сва грациозна и умивена капима кише и раскошна са својим расцветалим бокорима разнобојних ружа дочекала широм отворених врата.
Манастир Грачаница
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
На нашу велику радост, имали смо прилику да присуствујемо литургији коју је тог јутра служио митрополит рашко-призренски Теодосије, а ми смо повремено подизали погледе ка Симониди и светом Краљу Милутину, као да од њих очекујемо одговоре.
После службе, топло су нас дочекали и примили сестринство манастира и Драган Божовић, којима смо веома захвални.
„Када закорачиш на простор Косова и Метохије, осетиш дух предака који су овде оставили неизбрисив траг. Величанствени манастири, древне цркве и нетакнута природа сведоче о богатом културном и духовном наслеђу“, истиче Стефан са почетка приче.
Након тога, по први пут у оквиру путовања Завичајног клуба, обишли смо манастир Драганац. Храм је посвећен Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, налази се на валовитим брдима источног Косова, у близини старе тврђаве Ново Брдо.
Манастир Драганац, Косово и Метохија
© Sputnik / Слађана Михајловић
Манастир је смештен на 800 m надморске висине, окружен храстовом шумом, на приближно једном хектару површине, те смо се и његовим географским положајем, али и духовношћу одушевили.
Подједнако јак утисак на све нас је оставио изузетно леп и топао дочек братства које је поделило са нама велике и мудре речи. Као да смо код најрођенијих.
Дочек у манастиру Драганац на Косову и Метохији
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
Уз трпезу и песму дивне деце из манастира, окрепили смо се, пустили сузе, очистили душе и испунили их радошћу што смо благословени да то доживимо.
Српска Тоскана – Велика Хоча
Последња станица тог првог дана била је престоница вина на тим просторима – Велика Хоча у којој смо домаћински дочекани свечано постављеном вечером и амбијентом у оквиру Винице Петровић.
Припреме за дочек гостију и вечеру у Виници Петровић у Великој Хочи
© Sputnik / Слађана Михајловић
У Големој Очи, како је још зову, преноћили смо код тамошњих Срба, те смо из прве руке могли да осетимо сву гостопримљивост, топлину и снагу људи који упркос гету у ком опстају, не посустају, већ са све већим жаром негују традицију и корене, истовремено уносећи елементе новог времена.
Чест гост овог аутентичног места је познати аустријски књижевник и нобеловац, Петер Хандке, који је објавио књигу о Србима који овде живе под називом „Птице кукавице из Велике Хоче”.
Мурал Петеру Хандкеу у Великој Хочи
© Sputnik / Слађана Михајловић
Хандке је истакнути пријатељ Срба и сведок истине о њиховом страдању и кроз мурал у једној од улица.
У средњем веку Хоча је била јак привредни и духовни центар са 24 цркве, два манастира и својим тргом. Из тог времена сачувано је 8 цркава и 5 црквишта.
Овог пута имали смо прилике да посетимо манастир Светог архиђакона Стефана из 14. века у којој нам је локални свештеник испричао најважније детаље.
Ходочасници испред цркве Св. архиђакона Стефана у Великој Хочи
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
Такође, посетили смо и кулу Лазара Кујунџића из 19. века, грађену у специфичном стилу.
Унутрашност куле Лазара Кујунџића у Великој Хочи
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
Такође, обишли смо и Музеј вина као и породичну виницу породице Петровић, уз дегустацију вина која греју душу. У месту се од давнина налази и виница манастира Дечани.
„У односу на друга моја ходочасничка путовања по западној и источној Србији, ово је дефинитивно најнеобичније и путовање са највише душе, топлине и позитиве које сам осетила до сада, тако да верујем да ће их бити још, заједно са вама“, нагласила је Светлана Булатовић, којој је ово био први сусрет са светињама и местима на Космету.
Изузетно пријатан и богат дочек приредио нам је и власник Винског кутка у Хочи Мирослав Маниташевић, где смо уз чувени и преукусни шарски сир, мезе, црвено и бело вино, до дубоко у ноћ провели незаборавне тренутке уз причу, смех и дружење.
Дружење и дегустација вина у Винском кутку у Великој Хочи
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
Највећи утисак од свега у Хочи је управо народ који тамо опстаје захваљујући неизмерној вери у Бога, деца, њих нешто више од 400 који са осмехом на лицу и топлином у срцу дочекују све који дођу да их обиђу, промене им свакодневицу и учине да, макар на кратко, имају утисак да их је много више.
Поглед на Метохију
© Sputnik / Слађана Михајловић
Призрен – град са 365 цркава и манастира
Следећи дан започео је посетом манастиру Светих Архангела код Призрена, где је поред нас, литургији присуствовао велики број верника из целе Србије.
Група ходочасника испред манастира св. Архангели
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
Гроб цара Душана, кањон Бистрице која вијуга тик уз саме зидине манастира и конака, остаци цитаделе на врху оштрих стена, неописив мир којим то свето место одише, као и братски пријем старешине Михаила, засигурно дуго остају урезани у памћење и душу.
Остаци тврђаве изнад манастира св. Архангела код Призрена
© Sputnik / Слађана Михајловић
Без обавезног послужења након службе у хладу винове лозе и чашице разговора, ниједна посета манастиру је незамислива.
На мање од три километра одатле налази се Призрен посред кога Бистрица, као природна међа, и дели и спаја дух старог и новог времена.
Поглед са Каљаје на Призрен
© Sputnik / Слађана Михајловић
Некадашњу царску престоницу краси утврђење Каљаја са које пуца поглед на Бистрицу, Метохију, Паштрик, а испод које су се сместиле и одолевају и зубу времена, али и непријатељима Богородица Љевишка, Богословија, црква Св. Ђорђа, Св. Николе, Св. Спаса.
Призренска Богословија
© Sputnik / Слађана Михајловић
Призрен и данас, као и вековима пре одише богатством боја, култура, религија, заната, духа и светиња.
Према предању, на простору града и околине некада се налазило 365 цркава и манастира, за сваки дан у години по једна светиња. Данас их је остало 33, а нажалост, те вековне сведоке времена, као и Богословију, није заобишао погром 2004. године.
Захваљујући многим напорима, храмови су у највећој мери обновљени.
Црква св. Спаса у Призрену
© Sputnik / Слађана Михајловић
Јелена Вучићевић, родом из Метохије, остала је под јаким утиском од свега виђеног и изразила је велику захвалност организаторима ходочашћа.
„Хвала на овом дивном путовању и хвала што сте ми омогућили да мој син и супруг виде и осете дух историје наше свете српске земље“, каже ова млада жена.
Цео обилазак Призрена употпунила је и својом оригиналном причом обогатила Јасмина Савић, рођена Призренка, која нам је на личном примеру показала аутентичне елементе традиционалне призренске, градске ношње, чијом производњом намерава да се бави, те тако сачува од заборава неизоставан део српског идентитета на овим просторима.
Драгој Призренки која увек учини да се у царском граду осећамо као код куће, овом приликом Завичајни клуб је, као мали знак пажње и захвалности, уручио цегер модне куће Мати, специјално израђен према мотивима и симболима Пећи.
Представнице Завичајног клуба Пећанаца са Јасмином Савић у цркви Св. Спаса у Призрену
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
Јасмина негује богату традицију и кроз кулинарске специјалитете, па смо се захваљујући њеним вредним рукама након ручка засладили призренском теспештијом, направљеном по рецепту баке наше домаћице с краја 19. века.
Призренска теспештија
© Фото : Спутњику уступила Јасмина Савић
Дечани – светиња пред којом се занеми
Препуни утисака, пошли смо даље према Високим Дечанима, где увек останемо без речи пред величанственом лепотом монументалне светиње која као да вечито лебди између земље и неба и представља нашу нераскидиву везу са Богом.
Ходочасници испред манастира Дечани
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
Свечана вечерња служба уз мирис тамјана и светлост свећа, поклоњење моштима Светог краља Стефана Дечанског, осећај добродошлице и благе речи манастирске братије, учинили су да овај боравак дубоко сви доживимо.
Обилазак светиња нарочито су посебно емотивно доживеле мајка и ћерка Ивана и Љиљана Лабовић из Пећи, које су се у родне крајеве отиснуле након више од 30 година.
Ходочасници испред манастира Дечани са оцем Авакумом
© Фото : Спутњику уступио Хаџи Иван Бабић
Нама је ово путовање за срце и душу и веома је емотивно, јер имамо осећај да смо се након много година вратиле кући, у нашу Метохију, прича Ивана.
„Сигурно ћемо долазити и надаље и волеле бисмо када би сви људи, без обзира да ли су потекли са Косова и Метохије или немају никакве породичне и друге везе са овим делом наше земље, бар једном у животу дошли како би могли да спознају и разумеју одакле је све потекло, да нахране своју душу. Такође, овде ће упознати дивне људе у нашим црквама и манастирима који одолевају и чувају нашу традицију, историју и сећања“, поручује ова млада жена.
Други дан нашег путовања завршили смо у Пећи, матици Завичајног клуба Пећанаца као тачки која све повезује у складну и јединствену целину и којој се Пећанци увек враћају.
Пећка патријаршија – своји на своме
Недељу смо, како и приличи, отпочели литургијом у Патријаршији која је на све оставила посебан утисак.
Ходочасници испред Пећке Патријаршије
© Фото : Спутњику уступио Немања Чубрановић
Да сазнамо пуно занимљивости о нашој мајци Пећаршији побринула се блага и гостољубива сестра Ирина, а у вековној порти уз жубор Бистрице, врхове Проклетија и неописиви мир дочекали су нас послужење и беседа који су нам огрејали и нахранили срце. Своји на своме.
За нас, Пећанце, посебна је радост и осећај поклоњења пред чудотворном иконом Богородице Пећке Краснице.
Чудотворна икона Богородица Пећка Красница
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
„Било је предивно и неописиво након 27 година вратити се тамо одакле сте и поникли. Осећај се не може описати и остаће урезан у свакоме од нас и утицати на наше даље битисање“, емотивно наглашава Данијела Чубрановић из Пећи, која је као дете са породицом морала да напусти град ‘99. године.
Са својим супругом Немањом, такође рођеним Пећанцем, први пут је прошетала улицама родног града и обећала да ће следећи пут довести и своје потомке.
Ходочасници испред градске цркве Митрополије у Пећи
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
Након мајке свих наших цркава упутили смо се у градску цркву у центру града, Митрополију, где нас је, као и много пута пре, срдачно дочекао отац Драган Радовановић и испричао нам нешто више о њеној историји. У самом граду свештеник и његова породица су једино преостало српско становништво.
Гробља као сведоци затирања идентитета и постојања
Неизоставан део сваке посете Пећи и за многе изузетно болан и тежак моменат је и обилазак пећког гробља и помен преминулим Србима који ту почивају.
Помен преминулим Србима на градском гробљу у Пећи
© Фото : Спутњику уступио Завичајни клуб Пећанаца
Ту смо уз присуство оца Драгана омолитвили гробове наших вољених, а они који су боравили по први пут, могли су да се увере у трагичну судбину наших гробаља на простору КиМ, након ‘99. године.
Они су непобитни сведоци покушаја затирања сваког трага постојања српског живља.
Уништено православно гробље у Пећи
© Sputnik / Слађана Михајловић
Лидија Обрадовић, дугогодишњи члан Извршног одбора ЗКП на ово путовање повела је и своје две пријатељице Београђанке, како би им показала одакле је потекла.
Видно под утисцима, Лидија је испричала да јој изузетно значи сваки тренутак и боравак у светињама, али и да је присутан болан осећај у Пећи и на пећком гробљу.
„Истовремено, нарочито ме чини срећном када сам видела онолико дивне омладине, лепе, лепо васпитане и у вери, то ми даје наду“, истиче она.
Како бисмо у потпуности доживели и оживели успомене на многе безбрижне дане у нашем граду, обишли смо и дивљу и величанствену Руговску клисуру, показујући гостима природне лепоте које одузимају дах, испоснице на стрмим литицама као и све оно што нас чини онима какви јесмо, што и даље живи у нама.
Руговска клисура и Бистрица
© Фото : Спутњику уступила Данијела Чубрановић
Пут нас је даље одвео до Витомирице поред Пећи и сестре Момирке, која нам се увек обрадује и срдачно дочека.
Сви смо са дивљењем сведочили лепоти обновљене цркве Св. Луке, али и вредним рукама Момиркиним и брата Ненада који јој је велика помоћ у уређењу порте, баште и гробља.
Црква св. Луке у Витомирици код Пећи
© Sputnik / Слађана Михајловић
Надица Булатовић из Пећи, иако лошег здравственог стања, пошла је на пут да би, како каже, нахранила још једном своју душу на нашем светом Косову и Метохији.
„Ово тродневно ходочашће ми је најлепше од свих до сада. Највећи утисак је што сам мом унуку Павлу показала гробове прадеде Душана и чукундеде Андрије. Хвала Господу на томе“, прича ова непоколебљива жена.
Девич – усамљени светионик вере
Након Витомирице, уз поглед на прелепе метохијске пределе, стигли смо и до крајње тачке нашег путовања, манастира Девич.
У Девичу смо такође боравили први пут у оквиру групних путовања, али сигурно не и последњи, јер нас је изузетно дирнула слика светиње у којој данас бораве само три монахиње, а којима значи сазнање да нису саме ни заборављене.
У Девичу смо такође боравили први пут у оквиру групних путовања, али сигурно не и последњи, јер нас је изузетно дирнула слика светиње у којој данас бораве само три монахиње, а којима значи сазнање да нису саме ни заборављене.
Након поклоњења пред моштима Светог Јоаникија Девичког могли смо да чујемо нешто више о самом манастиру. Организатори су искористили прилику да монахињама уруче новчани прилог, прикупљен током Вечери Пећанаца, одржане у априлу ове године у Подгорици.
Ходочасници испред манастира Девич
© Фото : Спутњику уступила Сташа Лазовић
Наше ходочашће приближило се крају, те смо сви са својим мислима и осећајима током повратка за Београд могли да сумирамо утиске и разменимо их међусобно.
„Покушаћу да на сваком месту колико могу утичем да наши људи оду на Космет и виде и осете оно што сам и ја. То је најбољи начин да се одужим и захвалим Богу за благодат коју ми је кроз вас пружио. Наставите да се борите за нас и да уз вас будемо бољи људи који знају и поштују своје корене, па да се и ми који нисмо из Пећи једнога дана по особинама можемо назвати Пећанцима“, са пуно емоција обратио се организаторима из Завичајног клуба Пећанаца Дејан Костић из Београда.
Ово ходочашће се не може речима описати, видно под утисцима закључује Дејан, коме је ово прва посета Косову и Метохији.
„Трудимо се и трудићемо се да ширимо значај и свест о важности обиласка наше богате баштине на Косову и Метохији“, истакао је др Горан Бојовић, председник Удружења, који је током пута поделио са путницима мноштво занимљивости о свему што смо видели.
Позивамо све да нам се придруже на неком новом духовном путу и осете ту посебну димензију нашег идентитета, поручио је Бојовић.
