Карлетов потпис – како је Бразил заличио на Реал /видео/
© AP Photo / Petr David Josek
Пратите нас
После неубедљивог ремија против Марока (1:1) на старту Светског првенства, први озбиљнији талас критика стигао је на адресу Карла Анчелотија. Бразил је освојио бод, али није оставио утисак екипе која зна како жели да игра. Напади су били предвидиви, Винисијус Жуниор одсечен од остатка тима, а посед лопте често без јасне идеје.
Само неколико дана касније, против Хаитија, слика је била потпуно другачија.
Победа од 3:0 сама по себи не мора да буде спектакуларна вест када игра Бразил против аутсајдера групе, али начин на који је остварена открива много више. На терену се први пут јасно могла препознати филозофија човека који је током претходне деценије освојио готово све што се могло освојити са Реал Мадридом.
Највећа промена била је у улози Матеуса Куње. Уместо класичног центарфора који чека лопту између противничких штопера, Куња је константно напуштао последњу линију одбране и спуштао се у међупростор.
Тиме је стварао вишак у везном реду, отварао коридоре за утрчавања саиграча и повезивао игру између линија.
Brazil were in need of changes.
— Between The Posts (@BetweenThePosts) June 21, 2026
Ancelotti made them.
🇧🇷 🇭🇹 pic.twitter.com/1AzRa3ZKIb
Управо тај детаљ подсетио је на Реал Мадрид из шампионске сезоне 2023/24, када је Анчелоти око Џуда Белингема изградио један од најефикаснијих напада у Европи. Тада је Енглез номинално био везиста, али је захваљујући слободи кретања често завршавао акције као други нападач.
Сада је Бразил добио сличан механизам, само прилагођен карактеристикама Куње.
Резултат је био видљив готово одмах. Винисијус Жуниор, који је против Марока често остајао изолован уз аут-линију, добио је много више лопти у простору. Бразил је свесно привлачио пресинг ривала, а затим вертикалним пасовима тражио свог најопаснијег играча. Управо је Винисијус био главна мета таквих акција и играч кроз којег је пролазио највећи део нападачких транзиција.
Још један детаљ који подсећа на Анчелотијеве најбоље дане у Мадриду јесте асиметрија бекова. Док је Даглас Сантос имао слободу да високо напада и практично постане додатни везни или крилни играч, Данило је остајао знатно дубље како би обезбедио равнотежу екипе.
Ancelotti's use of Cunha to pin the wide center back was a really good idea. When Cunha pinned the RCB and Raphinha pinned the RWB, Guimaraes received the ball in space and under no pressure. (1st image)
— Ron (@HalfSpaceRon) June 20, 2026
When Cunha pinned the LCB and Santos pinned the LWB, Vinicius got space and… pic.twitter.com/qRcRlr3Z4O
Таква структура омогућавала је Бразилу да током напада изгледа као тим са тројицом позади и петорицом играча у завршној трећини. Посебно занимљива била је и улога Маркињоса. Капитен Бразила био је централна фигура у организацији игре, предводећи тим по броју додавања, прогресивних пасова и укупној укључености у посед лопте.
Улога коју су у различитим фазама Анчелотијевог Реал Мадрида имали Тони Крос или Антонио Ридигер сада је припала штоперу Пари Сен Жермена. Наравно, Хаити није противник на основу којег се могу доносити коначни закључци.
Међутим, оно што Бразил може да понесе из ове утакмице јесте много важније од самог резултата. После неубедљивог издања против Марока, селекција је први пут показала јасне тактичке принципе, препознатљиве аутоматизме и структуру која носи потпис Карла Анчелотија.
Ако је реми против Марока отворио питања, победа над Хаитијем понудила је прве одговоре. А они неодољиво подсећају на идеје које су Анчелотију донеле европску титулу са Реал Мадридом.
