Велико понижење Велике Британије: Како је Трамп „сменио“ Стармера – за један дан
16:28 22.06.2026 (Освежено: 16:40 22.06.2026)
© AP Photo / Isabel Infantes
Пратите нас
Трамп је још током своје изборне кампање рекао да ће сви они који су му радили о глави и иза леђа, пре или касније бити постављени на своје место, а да ће освету спровести на свој начин. У том кључу треба тумачити и јавно понижавање британског премијера Кира Стармера, каже за Спутњик професор Факултета политичких наука Милан Петричковић.
Недуго након што је председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп изјавио када ће тачно британски премијер поднети оставку, Кир Стармер се повукао са положаја, као и са места лидера Лабуристичке партије.
Мање од двадесет и четири часа након што га је Трамп критиковао да је подбацио и по питању енергетике и по питању имиграционе политике, Стармер се обратио јавности, обзнанио да није више председник владе, те да Енди Бернам треба да положи заклетву као нови премијер Велике Британије.
Горди Албион бушан са свих страна
Некада велика империја, светска велесила, данас покушава да закрпи постојеће пукотине како не би даље наставила да тоне, истиче Петричковић. Као некадашња колонијална сила, Британија је навикла на јефтине енергенте, због чега је практично самој себи исекла грану на којој је седела када је одлучили да уведе санкције Русији и одрекне се њених енергената.
Вероватно су очекивали другачији исход у Украјини, те да ће, по некој врсти неоколонијалног принципа, задржати позицију која им омогућава да на јефтиним енергентима базирају висок животни стандард и политичку стабилност. Међутим, истиче наш саговорник, без економске стабилности нема ни политичке стабилности.
Тада долази до честих промена власти и, без обзира на то ко ће бити на челу Лабуристичке партије, не очекујем суштинске промене. То ће бити само својеврсни политички бајпас који ће омогућити преживљавање система, али не и повратак снаге некадашње колонијалне силе без снажне економије и снажне војске.
Када се томе додају мигрантска криза и сви остали фактори који се међусобно укрштају, тешко је очекивати да ће Стармерова замена, ко год он био, успети да учврсти и стабилизује ситуацију. Без јаке економије, јасне геостратегије и јефтиних енергената, није могуће изградити стабилну политичку платформу или чак само одржати некадашњу.
Игра има нова правила
Петричковић подсећа на Трампова предизборна „обећања“, односно најаву обрачунавања са политичким противницима или неистомишљеницима, рекавши да се са његовим доласком у Белу кућу однос према Европи радикално променио.
Трамп је свакоме на свој начин ставио до знања да су правила игре промењена. У то спадају и све оне дажбине и царине, као и малтене наређивање од кога ће европске земље убудуће куповати ракетне системе. Амерички председник је још раније рекао да Европљани, а у овом случају Стармер, немају карте да би за столом седели равноправно с њим, рекао је Петричковић.
Он додаје и то да је у низу Трампових потеза према европским лидерима видљива намера да такозвану европску локомотиву – Британију, Немачку и Француску – држи на одређеној дистанци. Дакле, не само према Британцима, већ и према Французима и Немцима, Трамп се односи на начин који понекад излази из дипломатских оквира, врло јасно им стављајући до знања да Европа више нема ону улогу и функцију коју је некада завређивала.
Оно што је веома значајно јесте да ће се, у будућем развоју догађаја, тај однос вероватно додатно мењати. Ипак, не треба бити наиван и мислити да ће Америка у потпуности променити курс, дистанцирати се од Европе или повући своје НАТО снаге и подршку европским савезницима. Међутим, паритет у односима биће другачији. Он се неће одрећи Европе, јер му је она потребна као географски простор и важна геостратешка тачка. Али, у сваком случају, правила игре су се променила.
Са променом односа снага, губљења некадашњих позиција, али и поскупљења енергената као директне последица увођења санкција Русији, Британци су себе довели у завистан и субмисиван положај према Америци, истиче наш саговорник.
Кога мораш да молиш, не треба да га љутиш
Све ове слабости и недостатке Велике Британије заправо најбоље потврђује чињеница да она није могла чак ни да одговори на вербално понижење, а камоли да изгради снажну економију и војску.
Свака врста реакције према Доналду Трампу може скупо да кошта. Постоји стара мудрост, присутна у многим народима: „Кога мораш да молиш, не треба да га љутиш“ и управо се из те перспективе може разумети понашање лидера попут Мерца, Макрона и Кира Стармера. Они могу бити лидери у својим земљама и у европском политичком простору, али када је реч о Трампу и америчкој спољној политици, њихов маневарски простор је ограничен. Трамп је више пута јасно поручио да га не интересују претходно успостављени односи са појединим државама, већ искључиво оно што сматра заштитом америчких националних интереса, политичког интегритета и безбедности.
Ова политика се често спроводи и на штету интереса других држава, па и дојучерашњих савезника и коалиционих партнера – нема вечних пријатеља, постоје само вечни интереси, подсећа Петричковић. Оно што се некада називало колективним Западом данас показује озбиљне пукотине и све се своди на стару изреку „неста блага, неста пријатеља“, додаје наш саговорник.
Сви поменути лидери и њихове државе могу постати својеврсна колатерална штета. Док постоји подударност заједничких интереса и док то одговара Трампу и америчкој администрацији, они ће задржати садашњи статус. Међутим, сваки покушај конфронтације или супротстављања, нешто што су европски лидери можда раније могли себи да дозволе, у овим околностима може бити контрапродуктиван. То се односи и на Стармера и на сваког другог лидера који би покушао да се супротстави Трамповим одлукама.
Оно што буде у интересу Америке, према Трамповом схватању политике, спроводиће се без превише обзира на реакције савезника, закључује Петричковић.
Влада Кира Стармера формирана је 5. јула 2024. године, а до средине јуна 2026. године 20 министара је напустило своје позиције у њој, било оставком, било у оквиру већих реконструкција кабинета. То је највећи број министарских одлазака у тако кратком периоду код неког британског премијера у новијој историји. Међу најзначајнијим именима која су отишла били су Џон Хили министар одбране, Ал Карнс министар за оружане снаге и Вес Стритинг министар здравља, а поред њих оставке су подносили и бројни млађи министри, парламентарни секретари и владини функционери.
Што се тиче премијера, у последњих десет година Британија их је променила шест – Дејвида Камерона, Терезу Меј, Бориса Џонсона, Лиз Трас, Ришија Сунака и сада Кира Страмера.
Погледајте и:
