Два фактора! Ево зашто Берлин стално циља Русију – нацизам није кључни моменат /видео/
© Sputnik / Владимир Астапкович
/ Пратите нас
Матрица немачког односа према Русији се не мења вековима, а оличена је у два елемента: погледу на Русе и Словене уопште као становништво које треба потиснути, док је други фактор актуелна политика. Тако је било и пре 85 година с изненадним нападом нацистичке Немачке на СССР, чиме је почео Велики отаџбински рат, оцењују саговорници Спутњика.
Историчар Горан Милорадовић из Института за савремену историју објашњава да увек постоји нека предисторија кад је реч о питању шта инспирише Немачку, па и Запад шире гледано на сталне нападе на Русију. За Запад су, како каже, кроз историју посебно инспиративни периоди кад им се учини да Русија показује извесну слабост.
„Да ли се звала Русија, да ли Совјетски Савез, то није ни битно. Тако је почетак Првог светског рата уследио недуго после руског пораза од Јапана. Учинило им се да је сад згодна прилика. То што агресори нису били одмах спремни одложило је рат за десетак година, али рат је ипак дошао. Они су то искористили за медијску, психолошку припрему, за наоружавање и за дипломатску припрему, односно у смислу да се мора направити ситуација да изгледа као да је агресија почела са словенске стране. При чему су они Словене гледали као једну целину, од Србије, Бугарске, Црне Горе на југу, па скроз до Камчатке. Све је то једна целина кад се гледа из Европе. То је један од елемента који је охрабрио почетак рата 1914. године“, каже историчар.
Програм нестанка Словена
Други светски рат је, по његом мишљењу, дошао као нека врста наставка Првог или покушај реванша Немачке, а опет након што је совјетска страна показала одређену слабост, рецимо у Шпанском грађанском рату, а касније у рату СССР са Финском, а програм је опет био нестанак Словена.
„Све до Урала би било очишћено, а оно иза Урала би била следећа фаза. Јер модел какав је Хитлер приметио у Америци да је спроведен са чишћењем домородаца и несељавањем белог становништа из Европе, он је на врло сличан начин буквално замишљао да ће да се прошири до Пацифика.“
Милорадовић подсећа да је од 27 милиона совјетских жртава 9,5 милиона било војних жртава, док су остало били цивили, укључујући и истребљење Јевреја на совјетским територијама које је било систематско. Ту је затим, како каже, кажњавање и уништавање села предвиђених за насељавање Немаца, пре свега у Белорусији, при чему су та села спаљивана заједно са становницима да би се ослободио простор за „вишу расу“. Најзад, у тај број су урачунати совјетски ратни заробљеници који су држани у нељудским условима по немачким логорима.
Два вектора Хитлерове политике према Русији
Историчар Петар Драгишић из Института за новију историју Србије примећује да је немачки поход на исток у Другом светском рату имао новину у односу на претходне у виду националсоцијалистичке идеологије с расистичким елементима.
„Ми их налазимо већ у Мајн Кампфу, Хитлеровом делу писаном 1925. године, где он закључно поглавље посвећује руском питању, односно источном питању и већ ту видимо расистичке елементе… Кад на то додамо још и антисловенске сентименте, ми видимо један расистички однос који има та два вектора, антисловенски и антисемитски јер су водећи бољшевици у тој првој фази били јеврејског порекла.“
Драгишић истиче да је кроз историју било покушаја руско-немачке коегзистенције, у ери Бизмарка, као и у 20. веку.
„Сетимо се и Брантове источне политике у време Хладног рата, па и односа Герхарда Шредера и Владимира Путина после 2000. године у тој првој деценији 20. века. Дакле, није то увек само конфронтација, али у принципу конфронтација доминира тим односима.“
Милорадовић напомиње да у немачком приступу Русима треба имати у виду два елемента.
„Један је општи поглед на историју и људско друштво, категоризација људи на расе, на групе, на цивилизоване и нецивилизоване варваре, и друга је оно што се налази у актуелној политици. Две ствари се увек укрштају. Генерална идеологија, односно поглед који је карактеристичан за неку земљу или за њене интелектуалце и политичку елиту је једно, али се ту филтрира кроз тренутну ситуацију.“
Други елемент је поглед Немаца на друге нације и на друге народе који је увек арогантан и са висине што, истиче историчар, није новост.
„Не треба то везивати само за нацисте и за Хитлера. То је нешто што је стизало из дубина 19. века који је био век идеологије, али такође и век биологије. И постоји та тачка укрштања где биологија постаје један од елемента друштвених и политичких идеологија“, каже Милорадовић и повлачи паралелу између односа према руском и према српском становништву.
У Првом светском рату, подсећа он, кад су аустријске трупе стајале на граници са Србијом, официри су им држали говоре и читали прогласе. Захтевало се под претњом казне оних војника који то не изврше да се буде окрутан према локалном становништву, са највећом суровошћу да се поступа према свима јер тај народ не заслужује ни најмање поверење.
Поход ка сировинама
Милорадовић скреће пажњу да се друга страна исте медаље може наћи и код левичара Фридриха Енгелса и Карла Маркса који деле народе у Европи на револуционарне и реакционарне, при чему су револуционарни Немци, Мађари и Пољаци.
„Ко су реакционарни народи? Пре свега Словени који живе у Аустрији, затим сви други Словени, Русија. Значи, Русија је бастион реакције и њу треба уништити. Бастиони реакције су и друге словенске државе, а појавиле су се две за њиховог живота, Србија и Црна Гора. На Берлинском конгресу нису могли да опросте Аустрији и Британији што су изашли у сусрет Русији и што су дозволили државност те две државе. Они су били за то да ти народи буду не само остављени без државе, да те државе буду уништене, него да ти народи буду асимиловани уз образложење да је то напредак и да је то цивилизацијско достигнуће. А они који не буду у стању да буду цивилизовани треба буду истребљени.“
Драгишић сматра да нацизам ипак није кључни моменат у конфронтацији германског света са истоком, него да претежу прагматчни разлози.
„Иза тога се крију прави интереси. И у принципу и данас видимо у свим тим походима прагматични интерес - поход ка сировинама, поход ка животном простору, данас пред свега ка сировинама, и видимо идеју о томе да је оваква Русија прејака, и да је потребно на неки начин извући корист из тих њених сировинских ресурса, а да се идеологија користи као наратив. Заправо ви не можете мобилисати људе и увући их у рат без наратива. Војска која нема наратив је обична банда, а војска која има наратив, они су онда ослободиоци, борци за неку племениту ствар...“
Слична ситуација је и данас кад је реч о украјинском сукобу, где су такође у првом плану економски интереси, а све остало иде као надградња те прагматичне идеје, закључује Драгишић.
Погледајте и:
