„Мој клијент се не жури“: Како је Антонио Гауди преварио време за читав век
© Sputnik / Alexei Danichev
/ Пратите нас
Лудак, геније, уметник, инжењер, мистик, визионар – Антонио Гауди био је стваралац чија су дела превазишла време у којем је живео. Сто година после смрти архитекте, његове грађевине, препознатљиве по својим таласастим фасадама и формама које подсећају на стабла и крошње, шкољке и друге облике из природе, и даље делују изненађујуће савремено.
Лудак или геније
Име овог архитекте неодвојиво је од Барселоне, која је захваљујући њему постала један од најпрепознатљивијих градова света. Каза Мила, Парк Гуељ и, наравно, Саграда Фамилија – монументална базилика која се гради већ више од једног века, нису само оригиналне уметничке творевине, него и инжењерска чуда и визије будућности.
Гауди је стварао крајем 19. и почетком 20. века, а инспирацију је проналазио у природи. Уместо класичних нацрта, користио је моделе од ланаца и тегова, како би гравитација сама показала идеалну форму грађевине. Данас, у времену дигиталне архитектуре и параметарског дизајна, многе архитекте кажу да савремени софтвери раде управо оно што је Гауди радио ручно пре више од сто година.
„Антонио Гауди је био човек чији су живот и рад били испреплетени с необичним навикама, дубоком религиозношћу и визионарским идејама које су често биле несхваћене у његово време. Када је дипломирао на Високој школи архитектуре у Барселони 1878. године, директор школе је изјавио: 'Дали смо ову диплому лудаку или генију. Време ће показати'. Време је дефинитивно пресудило у корист генија, јер је седам његових дела данас под заштитом Унескоа“, каже у разговору за Спутњик архитекта Слободан Малдини.
Мој клијент се не жури
Антонио Гауди је често говорио да се оригиналност састоји у повратку извору, мислећи на природу као врхунско дело створитеља. Зато у његовим делима готово да нема правих линија јер их, како је тврдио, нема ни у природи.
„Када су га питали зашто изградња ремек-дела Саграде Фамилије траје толико дуго (а гради се од 1882. године), он је одговорио: 'Мој клијент се не жури', мислећи на Бога“, напомиње Слободан Малдини.
Када је Антонио Гауди смислио будућу светску катедралу, није кренуо од архитектонског пројекта онако како то иначе раде архитекти, већ је кренуо од инверзне архитектуре.
Уместо да црта на папиру, он је на плафону своје радионице, у одређеним тачкама, фиксирао канапе који су слободно висили, стварајући природне кривине под утицајем сопствене тежине. Схватио је да, ако тај облик окрене наопачке, добија савршен лук који ће, када се изгради од камена, бити под чистом компресијом, односно притиском на доле.
„Радио је серију експеримената, тако што је на канапе качио мале џакове напуњене песком или оловном сачмом. Свака врећица представљала је десетохиљадити део стварне тежине коју ће тај део зграде имати. Потом је постављао огледало на под, испод модела, и фотографисао га, а затим је фотографије окретао наопачке. Целу Саграду Фамилију је изградио путем тих модела, а не уз помоћ математике или могућности које нам даје савремена статика“, наводи наш саговорник.
За време Шпанског грађанског рата, између 1936. и 1939. године, анархисти су упали у радионицу архитекте и спалили већину његових нацрта, фотографија, бележака и гипсаних модела Саграде Фамилије, на којима је деценијама радио.
Гаудијева визија, међутим, није потпуно нестала. Његови сарадници су ризиковали животе да би скупили оно што је архитекта оставио иза себе и успели да пронађу више од 10.000 фрагмената модела Саграде Фамилије.
„Архитекте су провеле више од 16 година реконструишући оригиналне моделе. Гаудијев логички систем сада се дешифрује уз помоћ савремене технологије, 3D штампања, специјалних софтвера за моделовање кривина који су развијени за ваздухопловну индустрију, CNC машина које прецизно секу камен у радионицама ван града, као и параметарског дизајна. Међу пионирима који су дигитализовали Гаудијеву методу био је архитекта Марко Барио који је користио алгоритме који симулирају силе гравитације и тежине баш онако како је Гауди то радио у својој радионици“, објашњава Слободан Малдини.
Саграда Фамилија – ремек-дело које се гради више од века
Без обзира на сва помагала и технологију савремене архитектуре и градитељства Саграда Фамилија је веома велики подухват и претпоставља се да ће коначно бити завршена тек 2036. године. На стогодишњицу Гаудијеве смрти, у фебруару ове године, завршена је средња кула, висине 172 метра, тако да су тиме сви велики грађевински радови приведени крају.
„Саграда Фамилија има конструктивну структуру дрвета, природе. Стубови нису равни од врха до дна, већ се као и дрвеће при врху гранају тако да подупиру плафон, попут крошње. Гауди је направио параболичну конструкцију која не захтева спољашње лукове, већ на природан начин преноси оптерећење на тло. База стуба код Гаудија је у облику звезде. Стуб се потом уврће и мења број кракова, тако да из осмоугла прелази у круг, а онда се грана као дрво. Тај ефекат ствара утисак да стубови расту и мењају се док их посматрамо“, наводи Малдини.
Антонио Гауди је користио разне материјале да би имитирао снагу природе. Најчвршћи су црвени гранитни стубови који носе највећи терет, а они светлији и тањи направљени су од мермера који је мекши.
„Постоји и игра светлости – као што су крошње дрвећа у шуми филтери за светлост, у Сагради Фамилији светлост пролази тако да подсећа на сунчеве зраке који се пробијају кроз лишће у шуми. Боје се мењају од хладноплавих и зелених на истоку, до топлих црвених и наранџастих тонова на западу, пратећи путању сунца“, каже Малдини.
Он додаје да је Гауди био фанатик када је реч о реализму, што се огледа и у скулптурама које красе катедралу.
„Уместо да вајарима препусти слободну интерпретацију, он је хтео да свака фигура на фасади катедрале изгледа као жива особа коју бисте могли срести на улици. За библијске ликове је користио обичне људе из комшилука, локалне раднике, војнике. Да би постигао савршене пропорције и наборе одеће, Гауди би људе или животиње намазао машћу, а потом их директно прекривао гипсом. Чим би се гипс стегао, пажљиво би га скинули, а добијени калуп би служио као основа за камену скулптуру. На тај начин фасада Саграде Фамилије је и нека врста замрзнуте фотографије тадашњег становништва Барселоне, претворена у камен“, истиче Малдини.
Саграда Фамилија
© Sputnik / Artem Nilov
Каза Мила – од „ругла“ до престижа
Једна од најпознатијих кућа које је пројектовао Гауди јесте Каза Мила, познатија као „Ла Педрера“, односно „Каменолом“. Становници Барселоне нису прихватали ту кућу, а данас је то једно од најпрестижнијих здања на свету.
„Много пре модернизма Гауди је унео у архитектуру теорију модерног плана. То значи да се зграда не ослања на унутрашње зидове, већ на систем бетонских и челичних стубова и греда. Ниједан зид унутар стана није носећи. Захваљујући томе, власници станова могу да руше зидове, да мењају распоред просторија како год желе, без опасности да се зграда сруши. Сви станови су двострано оријентисани, прозори гледају на улицу и на та дворишта, тако да имају невероватну количину природне светлости и вентилације у сваком свом кутку“, истиче наш саговорник.
Колико је Гауди био револуционаран показује и његова опседнутост ергономијом, односно прилагођавањем предмета људском телу.
„Свака квака на вратима и прозорима у становима дизајнирана је тако да савршено належе на длан. Он је буквално обликовао глину стискањем шаке и по том калупу изливао кваке у бронзи. Сваки прозор је уникатан, прилагођен правцу струјања ваздуха и количини светлости која је потребна одређеној просторији. Каза Мила је била и једна од првих зграда у Европи која је имала подземну гаражу за кочије и аутомобиле“, каже Слободан Малдини.
У унутрашњости зграде нема равних плафона.Свака просторија има рељефне украсе од гипса који подсећају на морске таласе, или на пешчане дине, чиме је Гауди желео да избрише границу између ентеријера и спољашњег природног света.
„Чак је и намештај дизајнирао у том стилу. То је такозвани антропоморфни дизајн који је усклађен с обликом људског тела. Његове столице и клупе немају ниједну равну линију, дизајниране су тако да прате кривину кичме, положај руку и природан нагиб ногу“, напомиње Малдини.
Парк Гуељ – јединство архитектуре и природе
Један од његових величанствених пројеката је и Парк Гуељ, који је првобитно био замишљен као луксузно насеље, али је пројекат пропао, па је постао јавни парк.
„Ту можемо да видимо чувену технику 'трекандис', на дугачкој вијугавој клупи која изгледа као змија. Антонио Гауди је користио отпад – керамичке плочице, посуђе, тањире, чиније. Рециклирао је у 19. веку. Он је један од пионира уметности рециклаже. Тај отпад је смештао у зидове, клупе, правећи мозаике од разбијених флаша, керамичких плочица“, прича Слободан Малдини.
Гауди је пројектовао и Палату Гуељ, која се разликује од свега што је радио и показује тамну страну генија. Смештена је у близини улице Ла Рамбла и једно је од његових раних дела.
„Док су његове касније зграде светле, органске, ова палата је мистериозна. Унутрашњост подсећа на сет за филм о Бетмену или Дракули. А кров палате је апсолутни врхунац. На њој су шарени димњаци који су били увертира за све оно што је касније радио. Вреди видети и крипту Колоније Гуељ, у којој се налази Гаудијева скривена лабораторија. То се место налази изван Барселоне, у селу Санта Колома де Сервељо. Ту је тестирао своје моделе с канапима. Крипта изгледа као пећина која расте из земље, а стубови су толико нагнути да делују као да пркосе физици“, каже Малдини.
Од дендија до мистика
Гауди је, напомиње Слободан Малдини, веровао да је божји архитекта, да га је Бог предодредио за професију којом се бави.
„Каријеру је почео као денди. Лепо се облачио, излазио, волео је да попије, да прошета, волео је живот. А потом је почео да се затвара у себе, посветио се Богу и чак је петнаестак година пред смрт напустио свој дом, преселио се у малу запуштену радионицу унутар градилишта Саграде Фамилије, спавао на обичном кревету, на даскама, поред својих модела, окружен прашином и нацртима“, наводи Малдини.
Чувени архитекта није имао породицу. Постао је екстремни вегетаријанац. Његов ручак се често састојао од само неколико листова салате умочених у млеко и од орашастих плодова.
Живот је завршио на начин који нико није могао да предвиди за славног архитекту. Док је 1926. године шетао ка цркви на свакодневну молитву, прегазио га је трамвај. Због његовог запуштеног изгледа и старе одеће пролазници и таксисти су мислили да је бескућник, па су одбили да га возе у болницу. Преминуо је три дана касније у болници за сиромашне.
„Био је толико предан посту да је једном приликом замало умро од изгладњивања, па је интервенисао сам бискуп да би га убедио да почне да једе. Био је изузетно побожан човек, који је свој живот посветио вери. У Ватикану је 2003. године покренут процес за његову беатификацију, а ако буде завршен, он би могао постати први званични светац међу архитектама“, наводи Слободан Малдини.
