Салаши, паори и равница: Свет који је Сава Стојков претворио у уметност
© Валентина Булатовић
Пратите нас
Сава Стојков припада ретком кругу уметника чије је дело временом прерасло оквире стила и епохе. Сликајући равницу, салаше и људе бачког поднебља, створио је поетски свет мира и доброте, а сопственим животом потврдио да истрајност и верност личном позиву могу постати уметност саме по себи.
Добри дух равнице који и даље траје
Ретроспективна изложба дела Саве Стојкова (1925 – 2014), под називом „Добри дух равнице“, отворена је у Галерији РТС-а у Београду и може се посетити до 16. августа. На изложби је представљено шездесетак пажљиво одабраних радова једног од најзначајнијих војвођанских и југословенских сликара друге половине двадесетог века, уметника који је током седам деценија рада створио опус од више од двадесет хиљада дела.
Према речима Милана Стојкова, архитекте и уметниковог сина, назив изложбе упућује не само на стваралачки опус Саве Стојкова, него и на његову личност, која је одисала благошћу, смиреношћу и добронамерношћу.
„Назив изложбе нисам измислио ја, него људи око њега. Стално је постојала та аура доброг човека. Где год да се појави, људи су говорили да мами осмех, да шири доброту и смиреност. Управо такве су биле и његове слике. Због тога је временом и добио тај епитет – добри дух равнице“, каже Милан Стојков у разговору за Спутњик.
Између наиве и поетског реализма
Иако се име Саве Стојкова често доводи у везу са наивном уметношћу и Хлебинском школом, његов син сматра да је такво одређење недовољно за разумевање целокупног опуса.
Према његовим речима, постојала је фаза у којој је Стојков, углавном због егзистенцијалних разлога и наруџбина из иностранства, радио слике блиске поетици наиве. Међутим, то никада није био правац у којем је истински препознавао себе.
„Постојале су наруџбине из Италије у време када породица није живела лако и он је радио једну врсту наиве за одређене галеристе. Али тај начин сликања њему није био близак. Када би разговарао с нама у породици, увек је говорио да је по свом осећању реалиста. Пратио је импресионизам, реализам и ренесансно сликарство, изучавао је литературу и старе мајсторе. Заправо, од самог почетка био је ближи импресионизму, а касније га је све снажније привлачио реализам“, каже Милан Стојков.
Наш саговорник подсећа на то да је његов отац у ранијем периоду сликао шпахтлом, брзо и виртуозно, стварајући понекад и по неколико слика дневно. Временом је, међутим, све дубље улазио у реалистички приступ.
Управо је због те особености историчар уметности Драгослав Ђорђевић његово стваралаштво назвао поетским реализмом – термином који је остао везан за Стојкова до краја живота и данас представља најпрецизнију одредницу његовог зрелог дела.
Повратак завичају
Рођен на периферији Сомбора, у породици земљорадника, Сава Стојков је детињство провео окружен њивама, салашима и животињама. Иако се породица почетком педесетих година преселила у град, тај свет га никада није напустио.
Милан Стојков верује да је управо пресељење у урбани амбијент појачало очеву потребу да се кроз сликарство враћа равници.
„Он је био дете земље. Одрастао је поред салаша, њива и животиња. Када је прешао у град, живот нам се постепено урбанизовао. Али мислим да је баш тај прелазак код њега створио још већу потребу да се враћа ономе из чега је потекао. Као да је жудео за простором, за миром, за тишином коју доноси такав живот. Можда су га зато људи толико волели и препознавали у његовим сликама“, каже Милан Стојков и додаје да у пејзажима његовог оца равница није само географски простор, већ и духовни завичај и симбол хармоније коју је савремени свет постепено губио.
Човек који је портретисао природу
Ликовни критичари често су истицали да је Сава Стојков „портретисао природу“. Та формулација, сматра његов син, није случајна - Стојков је био изузетан портретиста, а посебно су га привлачили паори и људи са села, чија су лица носила печат дугог живота и тешког рада.
„Највише је волео да слика те своје паоре. На њиховим лицима виделе су се читаве животне приче – боре, умор, карактер, достојанство. Као што је портретисао људе, тако је портретисао и салаше. Није их сликао као предмете или сценографију, него као жива бића са сопственом причом“, истиче Милан Стојков.
Самоук – али не и без учитеља
У јавности се Сава Стојков често описује као самоуки сликар. Иако формално та одредница јесте тачна, његов син наглашава да она понекад ствара погрешну представу. Сава Стојков није завршио академију, али је годинама учио, проучавао уметност и усавршавао се у контакту с признатим ствараоцима.
„Важно је разумети да самоук не значи необразован. Отац није имао прилику да студира, али је непрестано учио. Читао је, проучавао сликарство и усавршавао занат. Чак је 1947. године полагао пријемни испит на Академији ликовних уметности, на одсеку вајарства. Био је први на ранг-листи примљених кандидата. То је велики успех о којем се мало зна“, наводи уметников син.
Околности послератног времена одредиле су другачији ток живота Саве Стојкова. Према породичном сећању, локалне власти нису подржале његов одлазак на студије јер је био један од најбољих фудбалера сомборског „Радничког“.
„Рекли су му да је потребан клубу и практично му онемогућили одлазак на академију. Та неправда га је дубоко погодила. Касније је чак престао да игра фудбал. Био је огорчен јер није добио прилику коју је заслужио. Мислим да је то у великој мери одредило његову каснију упорност и потребу да успе као уметник“, оцењује наш саговорник.
Одрастање у кући пуној боја
За Милана Стојкова одрастање уз једног од најпознатијих српских сликара било је пре свега драгоцено животно искуство. Уметност, како каже, није била нешто издвојено од породичног живота, већ је, напротив, прожимала свакодневицу.
„Сви смо морали да учимо да сликамо. Мама, брат, ја – цела породица. Стално је причао о композицији, златном пресеку, цртежу. Али то није било наметање. За мене је то била игра. Одрастао сам у мирису боја и атмосфери атељеа. Он ми је говорио да добро сликам, а детету такве речи много значе. Управо сам у кући стекао темеље који су ми касније помогли и када сам уписао архитектуру“, сећа се Милан Стојков.
Иако се професионално определио за архитектуру, он признаје да га сликарство и данас привлачи, као нека врста породичног наслеђа које је немогуће потпуно напустити.
Од стидљивог дечака до светски признатог уметника
Склоност ка цртању код Саве Стојкова испољила се веома рано. Породична анегдота коју Милан Стојков радо препричава говори о дечаку који је прве цртеже излагао на прозору породичне куће како би посматрао реакције пролазника.
„Нацртао би нешто, ставио на прозор и онда се сакрио иза завесе. Посматрао је како људи реагују. Када би чуо похвалу или видео да су се задржали испред цртежа, то му је био подстицај да настави. Већ тада се видело да има потребу да ствара и да комуницира са светом кроз слику“, каже Милан Стојков и додаје да је тај дечачки импулс временом израстао у један од најобимнијих и најпрепознатљивијих опуса српског сликарства.
Заоставштина доброте и верности сопственом путу
Када говори о најважнијем наслеђу које је његов отац оставио, Милан Стојков не помиње награде, признања или број изложби. За њега је највреднија лекција нешто много једноставније.
„Младима бих пренео оно што је он својим животом показао – да треба изабрати оно што волите и томе остати веран. Он је читавог живота радио само оно што воли. Успео је да од свог рада живи, да буде признат и да остане свој. Био је отворен, комуникативан, упоран и дубоко је веровао у оно што ради. Био је срећан човек. А били смо срећни и ми око њега“, закључује Милан Стојков.
Детаљ с изложбе "Добри дух равнице" Саве Стојкова у Галерији РТС-а
© Фото : Спутњику уступио Милан Стојков
