Финансијска криза на Ист риверу - могу ли Уједињене нације да банкротирају
© Sputnik
/ Пратите нас
Велике силе намерно касне са плаћањем чланарине за УН да би оствариле неке своје политичке циљеве или утицале на реорганизацију, пре свега на смањење радних места у УН. Ако држава чланица УН две године узастопно не плати чланарину која се одређује у складу са БДП-ом те државе губи право гласа, објашњава дипломата Бранко Бранковић.
Из Уједињених нација стигло је драматично упозорење од помоћника генералног секретара за финансије и буџет, Чандрамули Раманатанa који је изјавио да се УН налазе на ивици банкрота и да би могле да остану без новца већ у септембру 2026. године, уколико државе чланице хитно не плате своја дуговања.
Намерна кашњења
Он је као главне дужнике означио Сједињене Америчке Државе, чији дуг премашује износ од четири милијарде долара, и Јапан. Пrema његовим речима, без хитних уплата чланица, УН ризикује немогућност редовног функционисања и покривања основних трошкова до краја године. Ова финансијска криза директно угрожава спровођење глобалних програма, политичких мисија и хуманитарних акција широм света.
Може ли се десити да УН банкротира и шта би све било угроженом „престанком“ рада ове организације?
Дипломата и бивши амбасадор наше државе при Уједињеним нацијама Бранко Бранковић каже да се свако мало поставља питање финансирања улоге и рада УН.
„Многе земље чланице или због тренутне немогућности, или из разноразних других разлога, нису у стању да у одређено време, једном годишње, дају такозвану котизацију, односно чланарину. Свака држава чланица УН има проценат у складу са својим бруто националним дохотком који уплаћује као допринос у УН. Они који имају највишу чланарину су Америка, Јапан, Кина и тако даље и од њих и зависи буџет Уједињених нација,“ каже он.
Међутим, како Бранковић додаје, и поред драматичног саопштења из УН, сигурно је да никада није било, нити ће бити, неке велике кризе финансијских средстава Уједињених нација то јест престанка њиховог рада.
„По правилима Генералне скупштине, уколико две године узастопце било која држава не уплати тај свој допринос, она губи право гласа. У историји УН било је неколико таквих случајева а један од њих је и случај везан и за СФРЈ кад је Лазар Мојсов требало да буде избран за ГС УН а влада Камбоџе која је тада била у превирању није имала право гласа јер није платила чланарину две године,“ подсећа Бранковић.
Право вета најскупље
Бранковић је мишљења да је у овом тренутку буџетска ситуација настала у складу са оним шта, ко и какве обавезе има везано за све ово што се догађа у свету.
„Ниједна земља, а поготово велике силе које имају право вета у УН не верујем да би икада себе довеле у ситуацију да изгубиле то право гласа због неплаћене чланарине. Једна Америка сигурно не би дозволила, иако је највећи дужник Уједињеним нацијама, да због тога изгуби право вета. Не треба се претерано узбуђивати, међутим ту се поставља још једно велико питање: финансијска средства која се дају Уједињеним нацијама троше се наравно све по одговарајућим програмима за разне организације Уједињених нација. Али, из тога се плаћа и секретаријат Уједињених нација који је одувек био велики терет за буџет УН. У Њујорку је запослено између 10 и 15 хиљада људи и скоро исто толико у Женеви, и огроман број људи који се плаћају из буџета УН у ГС просто боде очи,“објашњава он.
Бранковић такође каже да Вашингтон често намерно задржава или одлаже уплате како би приморао УН на унутрашње реформе, смањење бирократије или промену политичког курса. Амерички Конгрес неретко условљава исплату чланарине захтевима да се смањи утицај држава које сматра непријатељским или да се укуну програми који нису у интересу САД.
Политички притисак
„Неплаћање обавеза према УН има и изразито снажне политичке конотације. Финансијска криза у којој се организација налази није само технички или рачуноводствени проблем, већ је директна последица геополитичких борби, притисака и неслагања међу великим силама. Кроз ускраћивање новца државе чланице често остварују своје спољнополитичке циљеве и шаљу политичке поруке. Постоји такозвани пети комитет који се бави искључиво финансијама УН и увек пред крај године он предаје Генералној скупштини завршни рачун текуће године и представља буџет за идућу годину,“ наводи Бранковић.
Иначе, редовни буџет Уједињених нација за 2026. годину износи 3,45 милијарди долара. Међутим, овај износ покрива само основно функционисање организације. Када се урачунају мировне мисије и добровољни доприноси за специјализоване агенције, укупни годишњи трошкови целог система УН достижу преко 67 милијарди долара. Структура буџета је подељена на три кључна дела: редовни оперативни буџет (3,45 милијарди долара) који одобрава Генерална скупштина УН а она покривају политичке послове и међународну правду, регионалну сарадњу и одрживи развој, и људска права и хуманитарне послове. Због актуелне финансијске кризе, овај буџет је смањен за око седам одсто у односу на претходну годину, што је довело до укидања 2.900 радних места.
Шта је све упитно
Ту је и буџет за мировне мисије који износи око 5,1 до 5,4 милијарде долара. Овај буџет функционише одвојено од редовног и покрива трошкове плавих шлемова и војних операција на терену. За текући период износи око 5,1 милијарду долара, након што је претрпео озбиљна смањења трошкова и редукцију броја војника за 25 одсто због недостатка новца у каси.
У добровољне фондове агенција слива се преко 55 милијарди долара а највећи део укупног новца који прође кроз УН систем заправо одлази на специјализоване агенције које се финансирају добровољно (државе саме бирају колико ће уплатити).
То укључује организације као што су: УНИЦЕФ, Светска здравствена организација, Светски програм за храну… Због тога што државе чланице (пре свега САД са дугом од 4 милијарде долара) касне са уплатама обавезних доприноса, УН тренутно функционише са драстичним мерама штедње.
